Мило Ломпар: Ово је режим цивилизацијске регресије и политичке издаје

Кључно је да се разуме да то није спонтано, да то није неко просташтво које припада само тим људима који то изводе, него да је то организовани облик владања

Мило Ломпар (Фото: Соња Ракочевић)

Гост телевизије „Балкан инфо“ средином јула 2020. био је проф. др Мило Ломпар. Преносимо најважније делове његовог гостовања.

***

У понашању власти осетила се произвољност, која је драматична, једна самовоља, која људе вређа, и нешто што је резултат опште климе – губитак јавног поверења. Понашање људи у тзв. Кризном штабу и лекара, њихова спремност да се потчине политичком налогу, њихово изневеравање озбиљних чинилаца сопственог знања, условили су да се изгуби поверење прво у њих као личности, затим у лекарску струку као такву, и, на крају, у политичку идеју којој су се подредили, коју репрезентује Председник републике. Сви ти чиниоци су условили да живимо у систему апсолутно нарушеног јавног поверења, где буквално нико ником ништа не верује, где се суочавате с нечим што се може назвати разарањем или разградњом друштва.

Пре неки дан, тешко је наћи праву реч, тешко је било слушати да имате члана Кризног штаба који каже да утакмица није била ризична, а да су ризичне демонстрације. Таквим бесмислицама ви уништавате супстанцу друштва, јер уништавате јавност. Ако не постоји јавност, ако не можете веровати неком ко вам говори о медицинским стварима, значи да ће се свако спасавати како зна и уме – а ту онда више друштва нема.

Ако видите како је извештавала телевизија N1, која у принципу има критички став према режиму, демонстранте који су исказивали национално мотивисане поруке везано за Косово и Метохију у старту су етикетирали као десничаре, насилнике итд. И онда је то од њих одмах преузела режимска пропаганда. Дакле, две наизглед сукобљене опције у овој ствари су се одмах складно допуниле. Значи, и једнима и другима је сметала активност везана за националну политику везану за Косово и Метохију. И то је озбиљан проблем, који показује да испод слоја несагласности постоји дубинска сагласност између режима и одређених западних, односно америчких интереса и њихових представника у нашој јавности. То на први поглед није јасно, али је, у ствари, дубоко логично.

Видимо, дакле, да је Српска напредна странка прешла тај дуги пут од деведесетих година, кад је била Радикална странка, кад су говорили да демократија није важна, али Косово је важно, преко прелазних форми, до форме да ни демократија ни Косово нису важни – важно је да ми имамо одређене интересе и власт. То је суштина неповерења ком смо изложени. То је у најбољој сагласности са западним чиниоцима, јер видите да сте у време највећих демонстрација имали посету Председника републике Француској, што значи да је Запад, у ствари, стајао иза овог батинања људи на улицама. Амерички чиниоци немају неки проблем с насиљем овде или било где у свету уколико то насиље иде у корист ономе што они од носиоца власти у тој средини траже.

Дакле, имамо посла с једном драстичном самовољом,  подржаном од западних, америчких чинилаца. Погледајте саопштење америчког амбасадора – оно је било практично у корист режима, значи у корист насиља.

Једноставно речено, САД у свом настојању да реализују своје циљеве, и њихови европски савезници, имају за циљ да овде стање буде као у некој врсти латиноамеричког провизоријума, где ће они имати неког врховног чиниоца кога ће притискати, а унутар тога видимо да су склони да ствари реализују насилним средствима.

***

Питање је увек исто – ко има користи од ових догађаја.

Какву корист могу имати Руси од ових демонстрација? Руска политика овде се више-мање предимензионира. Њу режим користи да би пред својим бирачима сакрио своје беспоговорно извршавање западних, америчких налога. Погледајте реално: све економске трансакције режима су усмерене ка Западу, а не ка Русима. Коме су продали аеродром? Коме су продали Ер Србију? Коме су продали Комерцијалну банку? Ништа нису продали Русима. Има један део тог руског наоружања, које се глорификује, али какве везе то наоружање има с протестима?

Дакле, реално гледано, руски чинилац овде није имао неке посебне интересе да реализује протесте.

Обрнуто, западни чиниоци имају један режим који је најкооперативнији од свих режима које су досад имали… јер има огромну гласачку подлогу, и истовремено је фиксиран за циљеве смештене на Западу.

Према томе, Запад има реалних интереса да подржи насиље режима да би тај режим спровео оно што Запад од њега тражи.

Наш режим се налази у значајном раскораку с руском политиком. Руска политика је чврсто везана за 1244 – барем данас то тако изгледа – видимо да се амбасадор Чижов јуче састао с Лајчаком, и врло отворено рекао да Русија решење види само у оквиру 1244. То је поновио и њихов саветник за безбедност пре неки дан. Дакле, то је позиција која се објективно разилази са политиком коју заговара Председник републике, што је политика разграничења, што је у ствари смоквин лист за предају Косова и Метохије. Тај агресивни тон у провладиним, прорежимским медијима, било таблоидима, било телевизијама, израз је извесног незадовољства руском политиком, које се онда трансферише на неке неименоване чиниоце да се ствар не би чинила неповратном.

***

Што се преговора тиче, нема ту великих тајни. Све што је могло да се да, Бриселским споразумом је дато, практично је остало само саглашавање с уласком Косова и Метохије у међународне организације, што је један облик међународног признања. Других неких тема нема. Може се само расправљати о начинима на које би се публици у земљи учинила прихватљивом једна одлука која изазива противљење највећег броја грађана. И то је једина суштинска тема, све остало су маскераде, глуматања, разни облици полуинфантилног понашања, у складу с општом сликом јавности у земљи, јер циљ овог режима, да би могао да спроведе овакве одлуке, јесте да у земљи, у јавној сфери – на телевизијама, у новинама, у јавном саобраћају – не буде никаквих стандарда. Кључно што режим жели и што већ добрих осам година спроводи јесте поништавање и снижавање стандарда, норми, обичаја у комуникацији између људи. Кад представнике режима суочите с аргументом, они на аргументе одговарају псовкама. Једноставно речено, на реченицу да докторат актуелног министра финансија није регуларан, Председник републике одговара реченицом „Никад ништа глупље нисам чуо“. Та врста произвољности има за циљ да се код грађана снизе критеријуми, да сви критеријуми падну, да све буде дозвољено. Погледајте како говори Председник владе – он упућује опозиционе посланике да се лече. То је уличарски говор, и то у својим нижим регистрима, међу полукриминогеним елементима. Простачки начин понашања је учињен прихватљивим обликом политичке комуникације. Зашто? Да би се свака озбиљност уклонила из сфере јавности, да би то заменила пропаганда, да би пропаганда бесомучно понављала људима „бедни сте“, „никакви сте“, „морате да слушате“, „парче хлеба вам зависи од нас“.

Да би се све то могло остварити, постоји једна друга димензија – културна подлога се мења.

Уместо да унутар културне подлоге буду разговори другога типа, имамо бесомучне серије ријалити програма, који све облике понашања преливају на јавну сферу: псовке, увреде, вику – Председник републике виче на новинаре. Ово је режим, по мом мишљењу, цивилизацијске регресије и политичке издаје. Да би се ово друго могло извести, ви морате обесмислити сваку критику – увредама, псовкама, одсуством аргумената. Кључно је да се разуме да то није спонтано, да то није неко просташтво које припада само тим људима који то изводе, него да је то организовани облик владања. Ово што се код нас дешава има јасан политички предумишљај.

Погледајте цео разговор (у трајању 1 часа и 24 минута):

Транскрипт и приређивање: Стање ствари

(Балкан инфо, 17. 7. 2020)



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

10 replies

  1. Коментар бр. 1

    Доклеиде мржња према прецеднику Вучићу !! И овај Лопар црта мету на челу врковног комаданта ?!? Није дошо на прославу рођендана светогсаве, Пљуно је на патријаха павлета и орден за нашег прецедника, на самосталнос цркве и манастира, спанђо се са оним Матијом да покваре Вучићов успех штонас цео свет поштује ицени што економски напредујемо ко тигар изграђивамо болмице и путове и све и ко Лав се бори за косово а САД још хоће данас свађа самериком да ми будемо издајници аон Лампара једна као добар и патријота !!! Ужас једна !!?ђиласовац фашиста љотићеваца што је Бошку написо лажни докторат даби био доктор кобајаги?!??
    Марјан Ристичевић
    Дарко Глишић
    Бечић
    Објавите ако смете илисе плашите лопара Ион вас плаћа!!!

    Коментар бр. 2

    Стид ме је нискости и скотовштине која, ма и била саркастична, гмиже и палаца из првог коментара јер, иако ја не живим нискост и нисам скотство, болест и изопаченост вучића и његове секте, лепљивост и слузавост, смрад и бука којом се шири, умножава, тетовира и калупи ова власт и издаја, дуби септички јаму у коју нас је гурнула и геометријском прогресијом увећава њен житки садржај…

    28
    2
  2. „Разграничење је издаја. Морамо бити стрпљиви и победићемо.“
    Који су то „ми“ који морају бити стрпљиви и који ће победити? Ово није реторичко питање. Заиста, који су то „ми“ на које се ово односи и у чему ће се састојати победа?

    19
    9
  3. Sve jasno receno. Nema se sta dodati. Steta sto nam ovakvi ljudi ne vode zemlju.

    31
    1
  4. @Владимир Челекетић

    Који су то „ми“ – народ, нација, вера, држављани, становништво, некакав идентитет, каква комбинација поменутог … -, је питање које етаблирану „патриотску“ „елиту“ уопште не дотиче; тиме показује њено непоимање стварности, страхотну незаснованост у њој, затим погрешно одређење субјекта деловања, те природно производи потпуну збрку у избору домена и средстава деловања. Занимљива је онда и њена хотимична потреба да се бори на ономе што они, искрено, сматрају фронтовима – идентитетско-становиштарском, културолошком, класном, антиглобалистичком, противзападњачком, … што у покушају спровођења кроз овдашњу политику увек заврши у фолклорном водвиљу. Намеравам да досадим – основна одређења како „патриота“ тако и „другосрбијанаца“/“издајника“, су фолклор и менталитет (својеврсни гламур и дискурс), а будући да су и једно и друго само слике и представе, ту праве борбе у стварности и нема, али итекако има додатног збркавања и слуђивања.

    12
    5
  5. Тешко ми је да се у потпуности сложим са г-ном Милом Ломпаром да је баш “Ово“ режим цивилизацијске регресије. Да би се нешто оквалификовало као регресија требало би ипак имати нешто што је дуже времена пре њега било боље, али то – у сваком случају од 1945. године није тако… Сматрам да је „Ово“ савршено природни наставак еволуције оног режима који је од 1945 . године у суштини непрекидно на власти. То је режим који нема никаквог ослонца на традиционалну националну елиту која је истребљена, а елита би требало да потиче из грађанске класе – док тога у суштини и нема.
    Ја нисам ни професионални социолог, ни професионални историчар – али, неоптерећен професионалним знањима, усуђујем се да кажем да сматрам да је неопходно, ако се о традиционалној грађанској класи као резервоару за настанак националне елите говори, да зачетник/ца породице, савременог члана те класе, буде у просеку бар један/једна од чукундеда/баба – тј. први предак породице која тој класи од оног тренутка припада. Преведено на календар то би значило да – ако садашњи члан грађанске класе Србије (или оног што себе оправдано, или не, сматра грађанском класом) има нпр. 40 година, онда би требало да та породица има грађанску традицију која почиње од 80-их година XIX века. Колико њих је преживело историјска и друштвена искушења од почетка XX века до II светског рата? Колико је тих породица без тешких психолошких и моралних траума преживело тај – за Србију немилосрдни, и у суштини грађански рат, као и комунистичке покоље и све друштвене чистке и друштвено-економске деградације после њих? Преживелим члановима оне “праве“ грађанске класе, који се нису желели одрећи моралних и друштвених принципа на којима су васпитавани, у тим годинама није преостајало ништа друго сем буквалне емиграције – било путем високо рискантних бегстава преко затворених граница од 1945. до 1960 године, било помоћу каснијих легалних одлазака “на привремени рад у иностранство“ (какав леп еуфемизам!) који се неизбежно претварао у исељеништво. Већини њих алтернатива била је останак у земљи, уз почетно инстинктивно одбијање да прихвате силом наметнуте друштвене промене и нарави, и – опет емиграција, али тзв. “унутрашња емиграција“ са друштвеном мимикријом. Може се рећи да је већина таквих породица већ у следећој генерацији невољно “легла на руду“ комунистима, јер је преношење традиционалних друштвених вредности и породичних традиција потомцима рођеним непосредно пред, током и непосредно после II светског рата (нарочито у периоду 1945-1970 г.) било веома рискантно. То је код тих потомака резултирало фрагментарним, магловитим и често искривљеним представама о прецима и њиховим друштвеним и политичким вредностима – другим речима, дошло је до прекида духовне еволуције српске грађанске класе. Мали део претходне грађанске класе се после 1945. године одмах помирио са губитком (конфискованих) материјалних добара и добровољно се покорио комунистичким властодршцима. То се не тако ретко дешавало чак и путем проституисања сопствених кћери, или у “бољем“ случају њиховом удајом за комунистичке функционере. Новим властодршцима, који нису баш патили од претеране образованости и друштвеног “шлифа“, такви аранжмани су одговарали. Путем њих се долазило до, новој власти наизглед (па и стварно), верних образованих људи са знањем страних језика и правила углађеног друштвеног понашања. То је у почетку комунистичке владавине, до формирања њихових сопствених нових и проверених кадрова, све било од користи у спољној трговини, образовању нових дипломатских кадрова, на Универзитету, у Академији наука и научним институтима (Српску православну цркву која никако није била поштеђена од тога, овде остављам по страни). Такви кетмани су и од своје деце крили сопствена убеђења и традиције – а њихова деца и унуци су одрастали заједно са својим привилегованим вршњацима – директним потомцима већином неотесаних и неуких комунистичких узурпатора. Тако се – као нездрави амалгам новог и старог – формирала титовска “Нова класа“ али без оног, по аутентичну и здраву грађанску класу неопходног духовног континуитета са прошлошћу и традицијом. Та некадашња деца из четрдесетих-педесетих година XX века су бабе и деде, очеви и мајке, пост-титовске грађанске класе, од које даље теку све адаптације током милошевићевско/марковићевског, ДОС-овског и сада СНС-овског режима са свим наказностима које г-дин Ломпар сада запажа и описује. Ако неко замишља да је ово што се сада доживљава врхунац (или “дно“) антицивилизацијске регресије – грдно се вара. Ово је само део тока природног и неизбежног развоја свега што је запосело, и држи власт 1944/45 године, а тај процес тече и даље…. а докле ће, не знамо…

    35
    2
  6. Господин Дубињин пише о чистом елитизму када каже да средњој класи не може припадати нико чији преци од краја 19. века нису припадали у тој класи. Па кол’ко то промила Срба има такве предке? Зашто неко савремено сељаче, са својим способностима не би могло да буде део средње класе? Друштво које су комунисти оставили за собом није било савршено, али је било дом културе са 4 спрата за ово стање данас. Пошто се ствари могу упоређивати само једна у односу на другу, треба прихватити да су и комунисти нешто позитивно урадили, јер је њихово наслеђе боље од наслеђа Вучића или жутих, кога неће ни бити. Зато треба схватити да постоје лоши, грамзиви, неквалификовани људи који уништавају друшто, а не људи са овим или оним политичким погледима на живот. Наравно да руководеће људе из СНС-а, на пример, треба да чека робија или у најмању руку лустрација, али остали не могу бити криви. Па зар сви ми који живимо и радимо у овој земљи, самим тим не дајемо подршку овом суманутом стању? Свака послушност према злотвору не може се тумачити као подршка.
    Тито је умро пре 40, а Слоба развлашћен пре 20, па ако су комунисти и после тога на власти, онда значи да им конкуренти нису дорасли. Ипак, неће бити да је тако. Све време се само ради о лопурдама којима политички систем или партија не значи ништа, који не живе за идеологију и који само лажу, краду и убијају. Нажалост, њима нисмо дорасли.

    15
    5
  7. @Брка, кажете: “Господин Дубињин пише о чистом елитизму када каже да средњој класи не може припадати нико чији преци од краја 19. века нису припадали у тој класи. Па кол’ко то промила Срба има такве предке? Зашто неко савремено сељаче, са својим способностима не би могло да буде део средње класе?…“.
    Елитизам? Да!
    Ја “средњу класу“ нигде нисам поменуо. Како рекох, нисам ни социолог, ни историчар – али сматрам да “средња класа“ није исто што и грађанска класа – а о елити да и не говоримо.
    Средња класа је нешто што је углавном материјалне, а не духовне природе и мање-више је привремена, доста брзо флуктуирајућа, у зависности од променљивости политичко – првиредниох прилика у неком друштву.
    Слажем се у потпуности с Вама да “неко савремено сељаче, са својим способностима“ још како може да буде део средње класе – Што да не,? АЛИ: никако не и грађанске класе у смислу који сам навео, а поготово не део елите. Јер: елита , у сваком случају она позитивна, треба да потиче из солидно, генерацијама успостављене грађанске класе, да буде широко и врло високо образована, да има дубоки увид не само у своју националну историју и обичаје, него и у светске токове, да познаје интернационалну политику, да течно говори више језика, да има солидно познавање и разумевање разних видова уметности, итд., итд. То се не стиче “намах“ – него развија и негује кроз генерације. Тога једноставно – сада НЕМА, јер њене нејаке зачетке су затрли комунисти, у чијој владавини од 1945 г. на даље Ви видите и позитивне стране… Па, на здравље Вам! Уживате у последицама…
    Савремену, скроз одвратну, негативну, владајућу “елиту“ – ону политичко-забављачко-криминалну, срећете свакодневно на насловним страницама разних савремених “дворских“ гласила – информеро/куриро/ало-а/српских телеграфа/вечерњих новости и у нарикачко- псеудолирским читуљама које запремају по читаву страницу таквих гласила, а још и нарочито на ТВ пинковима/првим/О2/хепијима, итд… Све то уобличава и подржава савремени режим цивилизацијске регресије који траје…, а што `но рекох: докле ће, не знамо.

    14
    3
  8. @Иоанн Дубињин
    „Јер: елита , у сваком случају она позитивна, треба да потиче из солидно,
    генерацијама успостављене грађанске класе, да буде широко и врло високо
    образована, да има дубоки увид не само у своју националну историју и
    обичаје, него и у светске токове, да познаје интернационалну политику, да
    течно говори више језика, да има солидно познавање и разумевање разних
    видова уметности, итд., итд. То се не стиче “намах“ – него развија и негује
    кроз генерације. Тога једноставно – сада НЕМА,…“

    Недостаје и ништа мање важна /а можда и најважнија!/ – ОДГОВОРНОСТ!
    Слаба тачка сваке “позитивне“ елите је – САМОЉУБИВОСТ,
    САМОУВЕРЕНОСТ, НЕПРИКОСНОВЕНОСТ, НАДМЕНОСТ, САМОДОВОЉНОСТ,
    ОПУШТЕНОСТ, ЛАГОДНОСТ, НЕОСЕТЉИВОСТ /за гоје – сиротињу/ МАТЕРИЈАЛНО
    ПРЕ/ОБИЉЕ… – све саме људске слабости присутне код сваког живог човека,
    па и код – “елите“.

    Да ли је код “позитивне“ елите царске Русије било довољно одговорности?
    Ако је било, необјашњиви су разлози појаве комунизма!

    Ако на дуже време преовладају велике социјалне разлике између МАЛОБРОЈНЕ
    елите, која од преобиља/иметка – побесни, и МНОГОБРОЈНЕ сиротње, која
    од немаштине – подивља, ето подлоге за – КОМУНИЗАМ, не као идеологије,
    већ праведније расподеле материјалних добара, једнако потребни и елити
    и сиротињи.
    Ако се пређе та критична тачка у расподели, следе социјалне револуције,
    крвопролића, грађнски ратови и све несреће које прате такву ситуацију.
    Елита је то морала благовремено да уочи, правовремено одреагује,
    и живот већини “НЕ- ЕЛИТЕ“ – СИРОТИЊИ – учини живот подношљивим,
    и сачува социјалну равнотежу.
    Сиротиња није комунизам прихватила као идеологију, већ као начин
    праведније расподеле материјалних добара.
    Комунизам као иделогија није самоникао у руском и српском народу, већ је увежен
    са стране, баш као и фажизам/нацизам у Немачкој.

    Старац Пајсије Светогорац:
    “Да комунисти нису против Бога ја бих се сложио са њима. Лепо је да њиве
    и фабрике припадају свима, а не да неко нема ништа а други да се разба-
    цују.“
    Ако се материјална добра не буду делила по јеванђељу на крају ће се
    делити ножем“

    13
    1
  9. @Иоанн Дубињин
    По Вашем опису грађанске класе схватам да мислите на племство. То јесте било распрострањено у Русији, али мислим да га је у Србији било у промилима тако да ми се некако Ваш коментар не уклапа у наше друштво.

    8
    4
  10. @Владимир Челекетић

    Ко оно бијасмо „МИ“? Стварно је то скроз „нејасно“ у тексту, гдине Челекетићу.
    Можда се ради о Минојцима, Скитима или Међанима?!

    5
    1

Оставите коментар