Миленко Перовић: Амфилохије остварује сан српских клерофашиста, хоће поново да обезглави Црну Гору

Амфилохије je наумио да оствари стари сан српских клерофашиста и сруши Његошев маузолеј на Ловћену, упозорава из Новог Сада др Миленко Перовић

Миленко Перовић (Фото: Искра)

На парламентарним изборима Амфилохије Радовић стигао је до крешенда свога тридесетогодишњег рада у Црној Гори. За то вријеме успио је остварити многе своје намјере. Све их је водила његова дијаболична намисао о десекуларизацији, децрногоризацији, светосавизацији и посрбљивању Црне Горе, написао је „урадак“ за режимске потребе и стандарде, осуђен за мобинг на новосадском Универзитету, дукљански идеолог Миленко Перовић.

„У побједничком нестрпљењу, пожурио је да обнародује своје двије неостварене најснажније жеље. Није их скривао ни прије. У славодобитној осионости, учинило му се да је сад довољна његова ријеч да оне постану „готову ствар“. Рачуна да „његови“ долазе на власт и да му свака ријеч добија извршну снагу таман као да је Јахвеова“, пише Перовић.

Перовић се осврнуо и на краља Александра Карађорђевића.

Прије деведесет и пет година Александар Карађорђевић симболички и фактички откинуо је главу Црној Гори кад је обурдао Његошеву капелу и на њено мјесто ставио окупациони сигнум у славу свога недотавног сина. Амфилохије хоће поново да обезглави Црну Гору. Наумио је да оствари стари сан српских клерофашиста и сруши Његошев маузолеј на Ловћену те на његово мјесто стави оно што би овјековјечило пропаст слободне Црне Горе. Придодао је томе намјеру да нагрди Цетиње. Наспјело мрком калуђеру да на Цетиње посади псеудовизантијско „црквено“ грдило. Хоће да му обитава икона Богородице Филермосе кад је отме од државе Црне Горе!

Дијалектика људскога живота знала се грдно поиграти и с много већим људским калибрима од Амфилохијевог. Мноштво примјера казује да човјека ништа не може тако унесрећити и упропастити као неумјерене и превелике жеље. Платон вели да ум ограничава човјека, а жеље га вуку у бесконачност. За свакога смртника сан о бесконачности је опасан. Прије или касније, наведе га да изгори или полуди.

Митрополит Амфилохије (Фото: АФП)

До сада је Амфилохију у Црној Гори све ишло сасвим добро, констатује Перовић. Није га узнемиравала мисао о опаким и превртљивим враголијама дијалектике живота. У размаху побједничке таштине над таштинама, није стао да поразмисли кога је он то, заправо, побиједио на политичком пољу парламентарних избора и какве су далекосежне посљедице те побједе. Извјесно, он мисли да му пораз досадашње владајуће политичке номенклатуре отвара сва врата да с Црном Гором чини што му је воља.

Ко је њему омогућивао да по Црној Гори чини што му је воља, пита се Перовић у својој колумни. Ко му је допустио да тотално разори аутентично црногорско православно биће и на његово мјесто укоријени идеологију клерофашистичког светосавља? Ко му је обилато помагао да од Црногораца прави милитантне Србе и да им наговара на патолошку мржњу према свему црногорском? Ко је стално окретао главу док је он „византизирао“ цјелину православног сакралног насљеђа Црне Горе? Ко му је омогућивао да уписима у катастарске књиге отима сакрално власништво државе Црне Горе? Ко му је допуштао да се спрда са свим што је свето Црногорцима и Црној Гори? Ко је био глув док је он Муслиманима и Бошњацима упућивао најстрашније фашистичке увреде? Ко се правио невјешт кад је он насадио оно плехано грдило на Румији? Ко му је дао паре да начини „сакрални“ кич од цркава у Подгорици и Бару? Ко му је у свим тим непочинствима био најефикасније шегрт и адвокат? Ко је стално онемогућивао да се организује и објективира суверенистички револт због његових непочинстава? Ко је Амфилохија стално штитио од праведног гњева суверениста? Ко је стално опструирао све покушаје да Црногорска православна црква добије оно мјесто у црногорском друштву које јој по традицији, божјој и људској правди мора припадати?

„Амфилохије није могао одољети жудњи да процес десекуларизације црногорског друштва доведе до краја, држећи да ће се то десити ако отме власт номенклатури. Без сумње, он је данас увјерен да се то десило самим тим што је успио с трона свргнути ДПС. Он вјерује да овим свргавањем неће остати без свега што му је ДПС омогућивао, него да стиже у жељени Елдорадо светосавске џамахирије са својим побједничким пуленима“, истиче Перовић др Миленко.

Његошева капела на Ловћену (Фото: ИН4С)

Међутим, изборни преокрет ставља Амфилохија у ситуацију да се први пут за тридесет година крајње озбиљно мора суочити с исконском суверенистичком Црном Гором. Њу је ДПС систематски кочио, онеспособљавао и онемогућавао, па се многима чинило да она више не постој и. Но, она је свих ових година невољно подржавала ДПС, јер није имала бољу брану против Амфилохија и великосрпства. Побједом на изборима Амфилохије је коначно гурнуо устрану ДПС као свој штит који га је бранио од исконског црногорског суверенизма.

Перовић је одушевљен „патриотским скуповима“ на Цетињу, који би по његовим ријечима требало да „заплаше“ Митрополита.

Скорашњи суверенистички скупови на Цетињу и у Подгорици показали су да у Црној Гори постоји огромна суверенистичка енергија. Парламентарни избори су је ослободили од окова које јој је стално притезала владајућа номенклатура још од времена нестанка Либералног савеза. Ослобођење суверенизма је најважнија посљедица протеклих избора. Амфилохијева најава насртања на духовно и повијесно срце Црне Горе наћераће ову суверенистичку енергију да се напокон политички и духовно организује. Ако буде воље и памети, за кратко вријеме она може постати најреспектабилнија политичка снага у Црној Гори.

У судару с артикулисаном и организованом исконском суверенистичком енергијом Црне Горе, Амфилохије на дуге стазе има онолико изгледа на побједу колико их је имала Византија у судару с том енергијом на Туђемилима, колико су их имали Турци на Граховцу и Вучјем долу, четници на Неретви и Зиданом Мосту!

Ако га нешто „прије не прегребе“, како би рекао Михаило Лалић, Амфилохије ће гледати како вену сви плодови његове дуге работе, закључио је Перовић.

Опрема: Стање ствари

(ИН4С/Искра, 15. 9. 2020)



Categories: Вести над вестима

Tags: , , , , , ,

6 replies

  1. Kako je Perović lepo opisao sebe, samo još da to shvati.

    16
  2. Дефиниши српски клерофашизам?

  3. dulebg: „Дефиниши српски клерофашизам?“

    То је оно кад бивше придружене чланице сила Осовине оптужују Србе за саучесништво са собом самима.

    А сад, Дуле, питање за тебе:

    Дефиниши удбаштво?

    2
    3
  4. Било би добро сазнати “чигов“ је тај Перовић? Да ли је то неко исчадије Ад… пардон – утробе Латинкине, или бар њен братственик или саплеменик? Некако јако слично звуче – по духу иста кварна мелодија…
    Не упуштајући се у питање Амфилохија, које ме суштински нарочито не занима а сигуран сам да би га Амфилохије у сваком вербалном/духовном (или физичком) окршају и без моје помоћи скрхао, осврћем се на Перовићево лупетање о капели на Ловћену и улози краља Александра I Карађођевића – и то не толико због самог краља, него због тога што је краљ у том послу консултовао и у њега као извођача укључио и једног истакнутог члана моје социјалне групације (избеглица после руског Грађанског рата), чувеног архитекту Николаја Краснова.
    Ево шта тврди то фалсификаторско, удбашко комунистичко ђубре Перовић: “…Прије деведесет и пет година Александар Карађорђевић симболички и фактички откинуо је главу Црној Гори кад је обурдао Његошеву капелу и на њено мјесто ставио окупациони сигнум у славу свога недотавног сина….“.
    Забога, та гњида Перовић тртљајући о “окупационом сигнуму“ крије да је за владе краља Александра, Његошева капела, коју су током окупације у Великом рату срушили Аустроугари, била под руководством врхунског стручњака, архитекте Николаја Краснова зналачки рестаурирана! А – ко је имао не само владарско, него и исконско право да то уради? Сигурно – краљ, јер он је по мајчиној линији био Петровић – дакле сродник покојног владике Петра II Петровића Његоша? Шта једна ништарија – Перовић има да каже о томе?

    16
  5. Не би требало трошити превише енергије на оспоравање нетачних навода у Перовићевом чланку. На на С. ствари постоје, као илустрације, фотографије девастиране капеле из времена после Првог светског рата. Иницијатива за обнову је у послератним годинама потекла из црквених кругова, укључујући и од самог цетињског митрополита. Прављени су пројекти и прорачуни и на крају је прихваћено Красновљево решење које је најверније одговарало ранијем изгледу споменика. Штавише, велики део материјала који се могао искористити од раније грађевине је искоришћен.

    Постојао је у то време и Мештровићев пројекат али он није изгледао као пројекат из 1954. године по којем је изграђен грозни маузолеј (додуше ни тај није изгледао као првобитна капела нити као православна богомоља али је макар мало личио).

  6. Милош: „Не би требало трошити превише енергије на оспоравање нетачних навода у Перовићевом чланку.“

    Нетачно, заправо супротно од тога.

    Пошто Дуле ДБ неће, ево ја ћу:

    Једна од дефиниција удбаштва јесте навођење народних маса да троши енергију на бесмислене ствари. То може бити у сврху одвраћања пажње са стварних проблема, или ради давања кредибилитета онима који откривају топлу воду деконструисањем тих бесмислица.

    Из наслова се види да је чланак наручен да би се дигао рејтинг Амфилохију.

    Није ми ни на памет пало да читам цео чланак, много је интересантније видети ко на њега уопште обраћа пажњу.

    1
    4

Оставите коментар