Горан Радовановић: Бомбардовање Србије један од кључних датума у савременој српској историји

Политички, хтели то да признамо или не, српско друштво већ две деценије суштински обележава бомбардовање и окупација Косова, указао редитељ Радовановић

Горан Радовановић (Фото: Православие.ру)

У новом документарном филму „Чекајући Хандкеа“, познати редитељ Горан Радовановић, после хваљеног и награђиваног остварења „Енклава“, поново се вратио теми тешког живота српског живља на Косову и Метохији.

Иза интригантног наслова филма, који је тренутно у фази монтаже, стоји прича о настојању власника винарије из Велике Хоче у Метохији да изради и постави спомен-плочу Петеру Хандкеу и доведе га на отварање. Али, како Радовановић објашњава у интервјуу за Вечерње новости, то је само „први слој“…

Ово је прича о животу у енклави, о лимитираности физичког кретања и комуникације, о питању идентитета и опстанка. Заједно са Ораховцем, Велика Хоча чини најјужнију енклаву у Метохији, оне су изоловане и окружене албанском већином. Постоји та једноставна, наративна линија прављења спомен-плоче, дата у четири годишња доба, а испод ње се одвија прича о животу изолованих Срба – објашњава Радовановић, који очекује да ће филм (чији је косценариста Борис Трбић, директор фотографије Милорад Глушица, монтажер Ненад Пирнат, а дизајнер звука Александар Протић) бити спреман за дистрибуцију почетком следеће године.

Тежак живот српског живља на КиМ био је тема и вашег филма „Енклава“ из 2015. И тада сте путовали по најудаљенијим срединама. Да ли се нешто променило?

Можда је мало боља мобилна мрежа, мања су искључења струје, дакле, за нијансу је побољшана енергетска ситуација, али је поставка живота остала иста. А то су: страх, неизвесност, разноразне узурпације од стране албанске већине, некажњавање починилаца кривичних дела, тотално неповерење у албанске институције и константно потискивање и уништавање српских идентитетских вредности. На пример, код Срба је, сви знамо, врло изражен култ мртвих и предака, важан нам је однос са преминулима, и то траје вековима.

Горан Радовановић и Оливера Радић (Фото: Православие.ру)

И онда данас, када дођете на српско гробље у Ораховцу где је сваки надгробни споменик порушен и додатно оскрнављен побацаним остацима животињских лешева, ви српском бићу не само да сте извукли један од идентитетских камена темељаца, већ сте и послали најдиректнију фашистичку поруку: „За вас нема места овде!“ То је само једна од траума са којом се суочавају Срби у енклавама.

Ипак, чини се да се то, ван наше земље, никога не тиче?

Не знам за пример нигде у свету, а посебно не у Европи, да један народ живи тако изоловано, и у страху и да се већина тако непријатељски односи према њему. Проблем је што је то стање прихваћено, узето здраво за готово, као нешто уобичајено. Усуђујем се да кажем као нешто допуштено и малтене „политички коректно“, и то у времену када су мањинска права основ свих људских права!

И зато покушавам да у играном, а сад и у документарном филму кажем: људи, ово је трагедија и пораз свих универзалних хуманистичких начела! Јер, 457 људи у Великој Хочи тренутно живи у ненормалним условима, у гету. У 21. веку, наши људи у енклавама воде сизифовски живот. Херојски гурају камен опстанка. Наравно, не можемо да се жалимо што постоји албанска већина, то је чињеница. Али није реч о томе, већ је реч о ускраћивању основних људских права, попут оног о слободи кретања. Како може човек да се креће слободно ако зна да већ двадесет година ниједно убиство почињено од стране албанских екстремиста није разрешено. Страшан је и тај константан албански покушај брисања српског идентитета на КиМ.

Да ли сте имали проблема током снимања филма?

Није проблем стићи до Велике Хоче, путева има и то све бољих, али страх од одласка тамо је реалан. Чим човек закорачи тим путевима и види буљук албанских застава, дакле, обележја суседне државе, постављених од ауто-перионица и ресторана за венчања до гробља на којима су том албанском заставом без изузетака обележени “монументи” свих погинулих војника УЧК, ви схватате да је реч о прављењу једног новог политичког мита: “држави албанског Косова насталој на херојској борби ОВК против српског завојевача”.

Шта том малобројном свету у Великој Хочи значи то што их подржава велики интелектуалац, актуелни нобеловац?

Хандке је за њих неупитна величина, неко ко их је разумео, неко ко је умео да артикулише њихову трауму, неко ко је ту боравио, јео и пио са њима и ко их је, на крају, увео у литературу. Кукавице од Велике Хоче су један литерарни дневник, поетски путопис о том месту, о конкретним људима, који се препознају међу тим корицама. Не знам да ли је неко од њих прочитао неку Хандкеову књигу, али ја то не замерам, јер ни већина српских интелектуалаца није прочитала много од Хандкеа, а поготово не оно што није преведено на српски.

Женски дечији хор „Метохијски жубори“ са Хандкеом 2008. године испред храма Светог Стефана у Великој Хочи (Фото: Фотографије су из приватне архиве Дејана и Јоване Баљошевић/Између сна и јаве)

Тај његов култни статус који ужива међу нашим народом у Хочи и Ораховцу, не припада домену политике или неке медијске спекулације, већ је он дубоко утемељен у реалности.

То је човек који је донирао велики новац у хуманитарне сврхе у оба места, помагао појединим људима и породицама у конкретним ситуацијама, попио пуно белог хочанског вина у контејнеру званом кафана „Рамбује“ са тим истим људима. Можемо рећи да је Петер Хандке, једноставно, велики пријатељ Велике Хоче. Огромне заслуге има његов преводилац Жарко Радаковић, који је та спона између становништва и нобеловца, као што је спона између Хандкеа и српских читалаца.

Сведочанство о времену

Уметност, ако је добра, може да буде извор за будуће истраживаче, за будући доживљај садашњости. Од нас зависи како ће се за 20, 50 година доживљавати овај период. Рецимо, у „Енклави“ можете да видите да једно дете, српског дечака, 2004. године, усред Европе, у школу воде у оклопном транспортеру. Иако је уметност по природи ствари дубоко субјективна, она може да рефлектује дух времена, посебно ако је аутор сведок тога, онда је то прворазредни извор.

Хандке је својевремено написао есеј о филму „Енклава“. Зна ли за снимање вашег новог филма?

Мислим да не. Наравно, кад филм буде готов, биће нам задовољство да му га прикажемо. Јер, када најавите филм у чијем се наслову помиње нобеловац испада да се ви као аутор „гребете“ о ту личност. Али, у овом случају заиста није реч о томе. Хандке је само повод да се исприча прича о опстанку нашег народа у енклави Велика Хоча, а ту причу су подржали Филмски центар Србије и Министарство културе.

Петер Хандке (Фото: КоССев)

И, хоће ли становници Велике Хоче дочекати Хандкеа?

Засада, Хандке је персона нон грата на Косову и Метохији, али, да не откривам више јер је то део заплета филма.

Ускоро почињете припреме и за нови играни филм „Баук“ о бомбардовању Србије, у чијем је центру једна лична, интимна прича?

Мислим да је важно да се бавимо собом и сопственим темама, јер ако ми нећемо, ко ће? Морамо да „производимо“ дела и да се бавимо догађајима који су суштински за наше друштво, а мислим да је бомбардовање Србије један од кључних датума у савременој српској историји, датум који ће одредити и будуће политичке токове наше државе. На нама је да то забележимо. Политички, хтели то да признамо или не, српско друштво већ две деценије суштински обележава бомбардовање и окупација Косова. То су наши тектонски проблеми који утичу и на успостављање унутрашњих демократских модела.

Да ли је омладина довољно заинтересована за решење тог проблема?

Мислим да је омладина жељна истине и спознаје и да је изузетно осетљива по питању идентитета. Само јој треба понудити садржај. На нама је, који смо сведоци времена и који смо „извор истине“, не догматске већ уметничке под условом да имамо довољно дара и могућности, да говоримо о томе кроз литературу, ликовне уметности, филм…

Уз ваш филм о бомбардовању Србије, ускоро нас очекује екранизација и других за нас болних тема, попут оне о „жутој кући“, битки на Кошарама… Последњих година овакве теме биле су реткост у српском филму?

Вероватно код већине наших комшија оне су априори означене као националистичке. Зашто се једино ми, када се бавимо сопственим идентитетом, проглашавамо националистима? Нажалост, већ дуго српски филм пати од синдрома канског, берлинског и венецијанског црвеног тепиха.

Сцена из филма „Енклава“

Наш филм је ушао у имитативну фазу и гледа како путем румунског модела да крочи на кански тепих. Ту нису искрени ауторски мотиви, на филм улази једна стерилна естетика, квазиминимализам, што је у стварности замена за досаду. Аутор мора да има чист мотив, да се суочи са оним што њега и његову околину тишти, боли, са нечим што разрешава у свом делу, а не да приче тражи по новинским чланцима које би потенцијално биле политички интересантне за стране фондове и фестивале.

Опрема: Стање ствари

(Вечерње новости/Покрет за одбрану Косова и Метохије, 11. 9. 2020)

Прочитајте још



Categories: Преносимо

Tags: , , , , , , ,

Оставите коментар