Дејан Јовић: Србија се приближила САД и охрабрила нова признања Косова

Имати Израел на својој страни за Србију је повољно јер Израел ту остаје, без обзира да ли Трамп победио или изгубио, оцењује политиколог из Загреба

Дејан Јовић (Фото: Н1)

Две су главне потенцијалне добити за Србију од споразума у Вашингтону: једна је она чега нема, а то је да нема признања Косова. Друга, потенцијално је могуће да Србија постане главни партнер САД управо преко Израела на Балкану и због тога за Србију није уопште грешка што се укључио Израел и директно споменуо Хезболах. Посебно је за њу повољно то што је након овог споразума Косово идентификовано као муслиманска земља и стављено у блискоисточни контекст, казао је политиколог из Загреба, професор Дејан Јовић. „Србија се озбиљно приближава САД“, казао је.

Да ли ће потписани документ у Вашингтону имати далекосежне последице или ће бити само у функцији кампање председника Трампа, била су нека од питања о ситуацији у региону на која је одговарао у Дану уживо на ТВ Н1.

Каже да то зависи од тога хоће ли стране препознати да у писмима намера које су потписали „и једна и друга имају довољно елемената да буду не само задовољне, него и да стратешки промене позицију у односу на досадашњу позицију, а ја верујем да је то могуће и за једну и другу страну, укључујући и Србију“.

С друге стране, уколико Београд и Приштина не препознају предности потенцијалног споразума који су потписале, макар то било и на одвојеним папирима, упозорава Јовић, онда ће „ствар висити у зраку“.

„Њихове позиције би онда не само остале овакве какве јесу, већ би се могле и погоршати, јер ће испасти да не поштују обећања која су дали, без обзира што се не ради о неком формално обавезујућем споразуму. Као што знате, у међународној политици, речи морају да имају своју тежину и ако нешто потпишете, и има сведока, морате се тога и држати“, казао је.

Доналд Трамп на потписивању споразума са Србијом и Косовом (Фото: Твитер налог Џефа Мејсона)

Повољне стране за Приштину, уколико би применила споразум, биле би то да је добила међународно признање од Израела као врло важне земље, чиме би се, подсећа Јовић, додатно прекинуо и низ отпризнавања који је врло озбиљно довео у питање процес признавања Косова као независне државе и при том га још више удаљиле од УН и других међународних организација.

Србија је, подсећа даље, пристала да не лобира за нова повлачења признања, али чак и уколико се тога не би придржавала:

„Сама чињеница да је потписала нешто са Косовом како се то сада представља, охрабриће неке земље да признају Косово. Осим тога, делови споразума који је Србија потписала, охрабриће неке земље да признају Косово“.

„То јесте губитак за Србију тим више што чињеница да Косово неће тражити признања не значи да га неће добити. Многе земље сада размишљају овако: Косово и Србија договорили су се нешто, значи направили су неки мир, ту су САД, зашто бисмо отезали са признањем. Дакле, ја очекујем да ће бити још више признања“, такође је казао.

Када је у питању потенцијално чланство Косова у УН, Јовић каже да су тамо „још увек Русија и Кина“, али и да се поставља питање, колико су сада оне увређене деловима овог споразума, посебно око диверсификације енергетских извора и 5Г мрежом, те да ће се то видети хоће ли Владимир Путин доћи како је најављено за новембар, као и на томе шта ће Србија Русији у међувремену понудити током „пеглања односа“, а што се видело и на примеру поступка Марије Захарове. Тензије у односима са Русијом постоје већ дуже.

Када су у питању добици за Србију, Јовић је нагласио да је „главна ствар“ за Србију коју је добила, то да промени слику о себи каквом је до сад била виђена.

„Да заустави процес стигматизације и покрене процес дестигматизације“, истакао је.

„Чињеница је да амерички председник сада о Србији говори повољно. Чињеница је и да сада је могућа реинтерпретација деведесетих. Ви сте видели да амерички председник сада о Косову говори као о муслиманској земљи. То би могло значити да би у будућности могли тако етикетирати и Босну и Херцеговине и Бошњаке. Та етикета муслиманска земља сигурно није драга ни Албанцима на Косову и у Албанији, ни Бошњацима“.

Александар Вучић и Доналд Трамп (Фото Председништво Србије)

Такође, пресељење амбасаде Србије у Јерусалим одаће утисак да је Србија за Израел учинила велико дело, наводи даље. Имати Израел на својој страни за Србију је повољно јер Израел ту остаје, без обзира да ли Трамп победио или изгубио на изборима. Ниједан амерички председник неће ићи против Израела, објаснио је.

За Трампа је најважније то да покаже да је миротворац који није покренуо ниједан рат на свету, али је ево овај завршио који је 21 годину остао као нерешен.

За Србију је добро да идентификује 1999, као годину проблема а не као годину решења.

За Албанце је то катастрофално, За Албанце је 1999, година решења а не проблема.

Али ни за једну страну нема апсолутно никакве неизвесности да ће искористити ту шансу која им се пружа.

Србија би требало да врло озбиљно размислити о својој стратегији и искористи ову прилику која јој се пружа.

Јовић такође истиче да очекује ускоро повећање притиска на БиХ да премести амбасаду у Јерусалим такође, за шта се Милорад Додик већ изјаснио позитивно.

„Ако то одбије, односно ако Бошњаци то одбију, онда ће можда однос према Србима и Србији из Америке бити бољи него према Бошњацима у БиХ, а та ствар стратешки и тектонски може променити позицију Србије на Балкану, посебно зато што Хрватска – још један такмац у балканској политици је тренутно у не баш најбољим односима и са САД и са Израелом“.

Када су у питању последице уколико Србија пресели амбасаду у Јерусалим, пре свега када је у питању ЕУ, којој Србија формално тежи, Јовић поставља питање, колико је реално да Србија уђе у ЕУ и колико је спремна ЕУ да прими Србију, иако износи став да ЕУ са својим оклевањем греши.

„Ни Србија ни Косово нису задовољни Бриселом који им не нуди ништа. Ја сам већ дужи низ година критичар европске политике проширења која је стала. Ја мислим да је ЕУ ту направила фаталну грешку, јер је отворила простор другим актерима. Ево их сада – других актера! Ми сада немамо само Русију и Кину, већ и сада далеко јаче на Балкану поново имамо и Израел, имамо и Британију, имамо пет актера који су много више присутни и заинтересовани да поткопају концепт ЕУ на периферији. Према томе, ЕУ је сам крива. ЕУ је добила врући кромпир у руке, а то је политичко решење овог проблема. САД се тиме нису бавиле, рекле су, пусти то, нас занимају само економски интереси и Русија је говорила да је занимају економски интереси на Балкану али нема ту снагу да понуди веће економске инвестиције, Кина нешто покушава, али нема ту снагу. Видећемо шта заправо значи економски део овог споразума“.

Потписивање споразума у Вашингтону, 4. 9. 2020. (Фото: Леа Милис/Ројтерс)

Иако је Александар Вучић критичан у свему према својим претходницима, Јовић запажа да је он заправо наследио спољну политику Вука Јеремића – ослањање Србије на „четири стуба“.

То јесте био одговор једним делом на то што је Србија била стигматизована од стране САД, али је питање да ли ће таква политика моћи да се одржи.

Формула за помирење народа на Балкану је „што мање причати“ (политички маркетинг – прим. ред.).

„Или барем да што мање причамо о деведесетим и да се одмакнемо од тог рата и да поштујемо жртве које су ту страдале, али да што мање живимо на гробљима и да не сводимо своју политичку активност на свакодневно подсећање људи на деведесете, јер то може имати врло велики контраефекат. Људи морају изаћи из ’90-их, и ако доиста желе имати мир, морају градити мир, а не само говорити о рату“.

Опрема: Стање ствари

(КоССев/Покрет за одбрану Косова и Метохије, 11. 9. 2020)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , , , ,

2 replies

  1. Дејан Јовић? Следећи је Зоран Чичак? Тако то иде кад се следи курс Младена /Григорија/ Дурића..

    3
    2
  2. Косово и Метохија су окупирани НАТО војном силом. Њиме управљају и припадници тзв ОВК коју је Конгрес САД 1998-ме прогласио за терористичку организацију, већиина српског народа је протерана, српска (државна и индивидуална) имовина преотета, многе цркве, манастири и гробља спаљени, разорени и оскрнављени…

    То су чињенице које су део садашње адске реалности на КиМ.

    „Споразум“ у Вашингтону је минорни (егзотично) спољнополитички допринос садржају Трампове изборне кампање, а српски и представник „Косове“ су били само декорација.

    Стереотипна наклапања, па макар да су из Загреба, не мењају ништа.

Оставите коментар