Кевин Смит: Поведе ли Вучић Србију путем суноврата, вјерујем да ће велики српски народ устати

Срби се с правом поносе својом историјом. Надајмо се само да овом приликом не закасне

Александар Вучић у Белој кући (Фото: Танјуг/AP Photo/Evan Vuči)

(OneWorld, 10. 9. 2020)

Провео сам дуго времена у Србији протеклих година. Драга ми је та земља и њен народ.

Доста сам проучавао српску историју, нарочито Балканске ратове почетком прошлог вијека и Први свјетски рат.

Сјећам се књиге британског војног службеника који је проводио вријеме са Србима.

Веома их је цијенио, али је дао и двије не толико позитивне напомене о њиховом карактеру. Једна је да су Срби љубазни и великодушни, да ће вам обећати шта год кажете (обично уз чашу шљивовице), али да обећања не испуњавају увијек.

Друга је да увијек касне и да вријеме за њих не представља никакав чинилац.

У потпуности бих потврдио и једно и друго.

Моје посјете Србији

Први пут сам отишао 1987, док је још постојала Југославија. Сјећам се отрцаних робних кућа и прастарих тролејбуса. И данас се насмијем сјетивши се призора кад чиновници на шалтерима на жељезничкој станици спуштају ролетне ради паузе за ручак не обазирући се на дуг ред људи који чекају да купе карту.

Увијек се сјетим шта су ми причали о млијеку из Словеније, које се наводно сматрало најбољим у Југославији – да су препредени Словенци куповали млијеко из Србије, препакивали га у словеначку амбалажу и продавали у Србији.

Пуно се причало и о улози Хрватске у Другом свјетском рату.

Био сам у посјети и док су бјеснили ратови у Хрватској и Босни, изненађен да се људи понашају као да се ништа не дешава.

Година 1995. је била чудна. Био сам на одмору на препуној плажи у Црној Гори, док је на мање од сто километара одатле НАТО бомбардовао Србе у Босни.

Бомбардовање РС 1995. године

Нисам поново одлазио у посјету до неколико година послије напада НАТО-а. Београд је изгледао модерније и живље, град се обнављао.

Сјећам се разних политичара – Вука Драшковића, Војислава Коштунице и Зорана Ђинђића. Надао сам се да ће Србија послије Милошевића досегнути стабилност с вођом који ће заштитити њену независност од даљег уплитања Запада.

Али изгледа да су корупција и непотизам постојана ставка српске политичке позорнице до дан данас.

Мимо тога, нисам нарочито пратио дешавања, осим можда приликом лова на Радована Караџића и генерала Младића.

Садашњица

Тек од скора сам поново почео повремено пратити политичка дешавања у вези са Србијом. Званична медијска прича је да се Србија креће по тананој линији између Русије и Запада.

Али скандали с Крушиком и редовним присуством арапских трговаца оружјем у Београду почели су ме увјеравати да је предсједник Вучић само још један у низу корумпираних политичара који ће издати земљу по налогу Запада и увући Србију у НАТО.

Србији јесте потребан напредак, али избор који јој нуди Запад је да буде или његов сателит или парија.

Знајући да српски народ неће прихватити ово прво, Вучић можда ради полако, корак по корак. Или можда само реагује на догађаје и доноси одлуке у ходу.

Никад га, међутим, нисам сматрао идиотом.

Но, прошле недеље сједим у невјерици гледајући Вучићев састанак с Трампом. Трамп за својим огромним столом, Вучић до њега као дијете у школској клупи. Мислим да је тај призор језгровито приказао Трампов став према остатку свијета и Вучићев статус у њему.

Александар Вучић и Доналд Трамп у Овалном кабинету (Извор: Друштвене мреже)

Како год, нагодили су се о економској сарадњи Косова и Србије, да Израел призна Косово и да Србија пресели своју амбасаду у Израелу у Јерусалим.

То ми је било невјероватно из два разлога.

Прво, Србија је историјски увијек подржавала Палестинце.

Друго, како су ми рекли мјењачи девиза у Београду, кад се договараш, обично добијеш нешто заузврат. Бар засад не видим шта је то што Србија добија заузврат.

Три учесника састанка су нешто добила – САД прилику за сликање поводом једног од ријетких „дипломатских“ достигнућа, а Израел и Косово признање за режиме својих „држава“ насталих протјеривањем великих дијелова свог становништва.

Потписивање споразума у Вашингтону, 4. 9. 2020. (Фото: Леа Милис/Ројтерс)

А Србија изгледа не добија ништа.

Најневјероватнији ми је био овај накнадни снимак. Док Трамп објављује да ће Србија начинити огроман симболички корак пребацујући амбасаду у Јерусалим, Вучић дјелује збуњено. Изгледа не знајући на шта је пристао, погледом пролази кроз документ, гледајући на десну страну, вјероватно према помоћницима који су с њим провјеравали документ.

Потом подиже руку. У том тренутку помислио сам да ће се у очајању ухватити за главу, али је покрет завршио намјештањем косе.

Обратите пажњу да иза њега стоји Мајк Пенс, погледа упереног у Вучића. Питам се је ли то урадио знајући нешто, док је Вучић прелиставао документ.

Вучић се није оглашавао о том да ли је знао шта потписује. У сваком случају, то није оставило добар утисак о њему.

Као историчар, тражим аналогије. Иако се не може поредити у потпуности, постоје одређене сличности с једним догађајем из прошлости.

Вратимо се у предвечерје нацистичког преузимања Чехословачке. Хитлер је позвао предсједника Чехословачке у Берлин и тек послије неколико сати му саопштио да њемачке јединице врше инвазију на Чехословачку. Чувши то, предсједник Чехословачке добио је срчани удар.

Александар Вучић током потписивања Споразума у Белој кући

На Србију нико не врши инвазију, а Вучић је знатно млађи и бољег здравља, али није изгледао добро кад су му рекли да пресељава своју амбасаду.

Сигуран сам да ћемо још слушати о овој издаји, усљед које би српска политичка позорница поново могла постати поприште сплетки.

Али ће ми Србија и њен народ и даље бити драги. Поведе ли Вучић Србију путем суноврата и губљења своје независности, вјерујем да ће велики српски народ устати, као што је то увијек чинио.

Срби се с правом поносе својом историјом.

Надајмо се само да овом приликом не закасне.

С енглеског посрбило, скратило и приредило: Стање ствари


ИЗМЕНА: Промењена је друга илустрација „Бомбардовање РС 1995. године“ (12. 9. 2020. у 21.05).



Categories: Посрбљено

Tags: , , , ,

9 replies

  1. Неће, на жалост устати јер се ова маса не може ни назвати Србима, а камоли поредити са предцима. Данас част не значи ништа већ је битна пуна стомачина , ботокс, тетоважа, бесна кола и ништа више. Духовност рпетко кога интересује. На жалост већина је таква а мањина нормалних ништа не може да уради. Тога су свесни сви наши непријатељи и зато нас не остављају на миру.

    41
    9
  2. Takvi smo mi srednja generacija ali mladi nisu. Oni su pravi potomci nnasih predaka. Kad ustanu samo treba da podjemo za njima, verujte mi na rec. Ponosim se tom decom.

    41
    5
  3. Да би био Србин, мораш да будеш православац. „Србин“ атеиста, он нема против да уђе у ЕУ. А после неће имати ни против НАТОа. Ако си православац, а то ниси ако само славиш славу, него ако недељом у 10 часова (када год не гори кућа) идеш у цркву на литургију. Постиш, испобедаш се. Тада научиш када је који празник, научиш историју нашег мученичког и славног народа и схватиш да си део тога, а не обавезни посетилац шопинг молова. Тада си нешто. Овако си лажа која лаже себе и оне око себе. Срба православаца, а тиме и Срба као што су наши преци били, има око 3%. То је лако утврдтии провером колико људи дође на литургију једне, било које, црквене парохије.

    22
    4
  4. Они који куде, оцењују према себи и пинковим програмима који им испирају мозак својим лажима о гледаности, успеху и сл…Срби ће и окаснити да крену, али ће на циљу бити међу првима, а колико год Срба да буде, биће прави, пелцер за будућност….

    36
  5. цврчак С вашим коментаром се слажем само у делу који се односи на релацију коју сте повукли, а односи се на младе и претке. Али претке из 1944.. Не слушате шта говоре млади, у другој, трећој, деценији живота, данас у Србији. Посебно, они образованији. Декларишу се као комунисти или марксисисти.. Немојте „чути“ оно што желите, да се једног јутра не бисте пробудили у знатно другачијој Србији. С револуционарним судовима, на пример.. Индоктринација је ишла преко друштвених мрежа, а ако знате које власник истих , све је јасно, ништа ново што у новијој историји није већ виђено.. Док су нас, комунисти преобучени у националисте и вернике претходне три деценије замајавали.. Еее, сада скидају костиме испод којих се проја
    вљује црвена петокрака.. Не знам да ли сте пречознали процес који је у току..

    9
    2
  6. Што написа неко паметан недавно, народ се не дешава, народ се предводи.
    Када ми будете показали некога ко народ може да предводи у устанку против марионетске власти која је саучесник у злочину над тим народом, повероваћу да ће народ „устати“. До тада, могу само да га замислим како устаје када треба пљескати вођи или курвама из ријалитија.

    20
  7. Владимир Челекетић

    Народ је аморфна маса која се покреће на разне начине а један је и када се појави Вођа.
    Проблем је каквог је типа Вођа.
    Да ли је домановићевског типа или је Вођа који има визију, храброст, који је државник.
    У Србији таквога тренутно нема, само неки “демократски“ прилепци који сами не знају шта би да раде и како да се понашају.
    И , Владо , тачно си рекао, циркус усвим својим видовима ће наставити да ради пуном паром а народ…како преживети следећи ударац у ријалитију, неких типова оба пола, за који навија или је против. Треба преживети те опасне ситуације и гласати телефонима баш како треба.🤢

    2
    3
  8. Никада нећу престати да верујем у со српског народа, у нашу омладину, ма каква се она чинила на први, други и трећи поглед. Ми данас не можемо ни да замислимо колико је понижен био човек који је одабрао да остане Србин док су се други турчили, којем су отимали не само убоги принос са поља већ и рођену децу. Тај Србин је наставио да вековима слави славу и кришом пева о Косову и дочекао васкрс државе под Карађорђем и Милошем. Oсим тога, Дис „Наше дане“ није написао у време ријелитија већ 1910, и гле чуда, то „покољење које је живело под срамотом“ показало се величанствено достојно својих славних предака, кадро стићи и утећи и на страшном месту постојати. При том, сигурна сам да Дис није много претеривао, као што знам да и данас има много разлога за црне слутње и сумњу у ово покољење. Али, зимус смо својим очима гледали нешто што нам се само пар месеци раније чинило немогуће – како они исти људи који су у Црној Гори углавном погружено ћутали док су им откидали живо месо српског идентита, одједном исправили и засијали на улицама, неустрашиви и поносни, носећи своје славске иконе и певајући о Косову, предвођени једним старцем који је од свијетлог оружја имао само крст. На улицама је нарочито уочљива била младост, со Српства која се не да обљутавити. Зато, драга браћо и сестре, не будимо малодушни. Као што је речено – не бој се, само веруј. Сва је прилика да нас овај Кевин познаје боље него што познајемо сами себе.

    18
  9. morava…..preciznije u mom komentaru mladi su od 15 do 20 god. a preci su oni pre 1944…

Оставите коментар