ЕУ је предуго веровала или бивала обмањена од председника Вучића да би он ипак могао да потпише споразум са Косовом који укључује неку форму признања, рекао Бибер за Дојче веле
Флоријан Бибер (Фото: Дојче веле)
Дојче веле: Професоре Бибер, на Косову и у Албанији се договор из Вашингтона углавном поздравља као корак као потпуној нормализацији односа две државе. Како Ви то видите?
Флоријан Бибер: Не видим споразум као велики корак ни у једном правцу, нити као сигнал за побољшање односа или могуће признавање Косова. Споразум је садржински веома танак. За Косово је једино можда позитиван сигнал признање од стране Израела, прво важно признање у последње време, али ни то није велики пробој. Остали кораци који се тичу српско-косовских односа су симболичке природе или су тачке договорене пре више месеци или година.
Немачка и ЕУ су сличног става, веома су резервисани према том споразуму. Да ли ЕУ ово уопште посматра као уговор или више као списак жеља?
Проблем је што се у дијалогу Србије и Косова током скоро десет година намере, жеље или наводни договори одвијају на декларативном нивоу. То је проблем и европског посредовања – никад на папиру није јасно записано шта и како треба да се уради, па је увек током примене долазило до свађе. Тако се рецимо у Вашингтонском споразуму опет помиње признавање диплома иако је то пре много година договорено у Бриселу. Нема напретка, јер су интерпретације препуштене двема странама, а свака то чини на свој начин.
После Вашингтона, у Бриселу је било речи о другим темама као што су Заједница српских општина или питање имовине. Да ли је сада ЕУ принуђена да брже вуче потезе?
Свакако су читав покушај САД, именовање Гренела за посредника и његова иницијатива ставили Брисел под притисак да брже дела. И они јесу били нешто бржи, али, рекао бих, и даље спори. Нови састанак био је део новог бриселског процеса, покушаја Мирослава Лајчака да дијалог буде спор, али структуриран. Он не резултира, као амерички подухват, краткорочним декларацијама које се потписују на високом нивоу, већ тежи да говори о важним питањима која су још отворена.
Како видите идеју САД да економија може да донесе општи помак?
Скептичан сам, и то не само јер у споразуму нисам видео пуно тога што се тиче економских веза. Економска сарадња је свакако позитивна, али не треба веровати да то нужно води политичком приближавању. Подсетио бих да је Грчка годинама била највећи инвеститор у Северној Македонији, али упркос тесним економским везама, политичке тешкоће су остале.
Приштина остаје при циљу међусобног признања, и сви ови кораци, како кажу, воде том циљу. За Србију то није опција. Чему онда таква реторика?
Две стране имају различите циљеве. Из разумљивих разлога је признање од стране Београда главни косовски циљ. За Србију је циљ да се што дуже одуговлачи са признањем и да дијалогом добије на угледу споља. Србија мало тога може да добије самим решењем, осим од Европске уније или САД. Из српског угла, можда се те бенефиције могу извући и без експлицитног признања, док на Косову сматрају да то одбијање Србије представља вид блокаде.
Кажете да Београд одуговлачи са признањем. Шта би могло да прекине то одуговлачење?
То ће се десити једино ако се испостави да тактика одуговлачења не може да служи вечно. До сада ЕУ није довољно критички посматрала ту тактику Београда, верујући, или бивајући обмањивана од председника Вучића, да ће он пре или касније можда потписати споразум. Мислим да ЕУ мора да пошаље јасан сигнал да ће бити споразума који укључује де факто или де јуре признање Косова или се приступни процес Србије ставља на лед. То би била јасна порука, оправдана и тиме да се стање демократије у Србији последњих година знатно погоршало.
ЕУ је упозорава због најављеног премештења то јест отварања амбасаде у Јерусалиму. Да ли су тако Србија и Косово доспели у млин између ЕУ и САД?
Оне су на неки начин добровољно ушле у тај млин између различитих приоритета. То за Србију није ништа ново, исто је када Србија има позиције између ЕУ и Кине, или између ЕУ и Русије. Новост је да је овог пута у аранжману са САД. За Косово пак ово јесте нова ситуација, мада је и оно до сада више било оријентисано ка САД.
Рекао бих да пресељење амбасаде у Јерусалим остаје релевантан захтев за Србију једино ако Доналд Трамп добије изборе. Ако изгуби, мотивација Србије биће мања. Зашто би онда померали амбасаду? За Косово је друкчије, јер Израел може да припрети повлачењем признања Косова ако њихова амбасада не буде у Јерусалиму.
Флоријан Бибер (1973) је луксембуршки политиколог и један од најбољих познавалаца Балкана на немачком говорном подручју. Професор је Универзитета у Грацу где води Центар за студије југоисточне Европе. Пет година је радио у Европском центру за питања мањина у Београду и Сарајеву. Као гостујући професор предаје у Будимпешти, Болоњи и Сарајеву, а држао је предавања и на Факултету политичких наука у Београду. Говори српскохрватски језик.
Линдита Арапи-Болц
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Оставите коментар