Ранко Булатовић: О писмености

Писменост значи бити продуховљен и издигнут до духовног идентитета и свијести о себи и свом постојању

Ранко Булатовић (Извор: ИН4С)

Бољитак живота у Ровцима бар за времена бешчашћа и лажи је немогућ па су Ровчани, ко горе ко боље, од памтивијека пригрлили дух, ријеч, језик за могуће.

А баш томе, то јест усменом и писаном говору, у одбрану неописмењености – не (не)писмености, хоћу при крају овако сметиколисане приче да проговорим ријеч више.

Иако не мислим да су појмови и њихови називи јако важни треба размотрити и то неважно.

Усмена и писана писменост је читање свијета живота а не читање свијета ријечи!

И једну и другу треба заслужити – и једне и друге треба бити достојан!

Једини ровачки академик Српске академије наука и умјетности – те престонице српског духа и културе – је већ поодавно рекао: „Сан писмености је да достигне усменост“ а његов по слави и „оружју“ сабрат: „Сама писменост по себи неће никад моћи од малог ума начинити велики, само ће му бити на руци да се прогура до великих, тек да боље види, да јаче осети, колишни је“.

Наш реформатор језика дао је народу могућност да се описмени на најлакши начин. Имамо најсавршенију и најједноставнију азбуку на свијету (пишемо као што изговарамо). Азбуку коју је према томе најлакше научити. Па ипак, свједоци смо чињенице да би књиге и новине за неписмене биле најтиражније у нашој земљи, да писменост не ужива неки углед, да постоји и извјесни прикривени отпор описмењавању.

Лакше је код нас научити читати и писати него било шта друго. И како је то могуће спојити: најједноставнију азбуку и толику неписменост? Некад је писменост била племићка титула а сад је, изгледа, неписменост подвиг. Судећи по теоријским спекулацијама неписмен човјек, рецимо крајем 20. вијека (који није крај вијека него друге миленије) у сред Европе требало би да буде чудо, јунак дана.

Прво смо мислили да неписмених неће бити а сад не знамо ни колико их има. Званични статистички подаци о томе мало казују а још мање доказују. Народ који има пословицу „слијеп код очију“ – која се очигледно односи на неписмене – из неког разлога, то сљепило не сматра никаквим недостатком.

Бити неписмен у нашем времену је теоријски нешто немогуће, а практично нешто најприродније. А, да поновим, ради се о елементарној писмености и најсавршенијој азбуци, о најлакшем писму и буквалној неписмености. Значи да је неписмен само онај који из било којег разлога неће да се описмени! Нешто дубље у њему је одлучило да се одрекне тог луксуза.

Свијет улази у неку чудну кризу: док је разликовао шта је напријед шта је назад, у односу на шта је кренуо напријед, а у односу на шта назад – лакше се оријентисао. Међутим, тај усклађивачки систем се распао (видокруг се проширио!). Не знамо, јесмо ли дошли себи иза леђа или још увијек идемо напријед (у односу на шта – на који циљ?). Образовање је дио општег стања, не може се из тога издвојити и очигледно да нам идеали нијесу нови него стари. Као да смо одустали да створимо новога човјека него бисмо сад пристали кад бисмо некако успјели да саставимо оног старог – како такозвани обични људи кажу, „да ми је ова памет а оно здравље“.

Ми који смо професионално обавезни својем позиву (и животу) и сами смо подијељени колико усменост и писменост. Једно је што говоримо а друго што непосредно мислимо и знамо. (Кад човјек упрегне, сажме, уједини све своје снаге не може бог зна шта рећи – а камо ли тако са једним затвореним оком или сам од себе кријући истину.) Отварамо себи посла као стручњаци. Као што се за болнице каже да његују болест а не болеснике тако и ми као да његујемо неписменост. Наиме, као што се већ у медицини тврди да великом броју људи ињекције од чисте воде и пилуле од гипса помажу као и истински љекови, тако је исто могуће да и ми с недовољно знања, убјеђења, полуписмени, чинимо неко добро онима који вјерују.

„Писано“ и „неписано“ су два сазвјежђа, два периода у људској историји. Писменост и усменост – то су двије цивилизације. Ми још у много чему припадамо усменој цивилизацији.

Између наше писмености и усмености постоји непремостиви јаз и провалија. Још увијек је наша усмена књижевност надмоћна над писаном; такозвана природна књижевност над умјетничком; савремени језик надмоћан над књижевним а с тим иду и други расколи који из тога свега проистичу. Наши људи боље говоре него што пишу. У нашу писменост стаје тако мало наше усмености. Ондје гдје се писменост приближи усмености, то су звјездани тренуци наше умјетности.

Наш народ скоро да и не цијени писменост. Чујемо често узречицу „лако је писати – нека говори из главе“ и/или „писати може свак“. Писани и усмени говор нијесу равноправни. Више се цијени ако говорник не чита. Како су се стекла та убјеђења и откуда такво неповјерење у писменост? Можда зато што се сматра да је писана ријеч посредована па отуда неискрена и дехуманизована? Очито да се из тога види један однос према цивилизацији, култури, модерним временима. Више се вјерује усменој ријечи. Више је вриједила дата ријеч него писмени уговор.

Писменост је сумњива и осрамоћена. Можда упорност тих неписмених времена, и то искуство и форме које су настале у тој усменој цивилизацији трају до данас.

Највећа дјела настала су усмено. Оно што ми кажемо да се преносило „од уста до уста“ су само верзије једног умјетничког дјела у његовом настојању. Најбоље пјесме су оне које се могу запамтити. А оне које не могу сматра се да не ваљају, да су само за читање.

Писање је настало кад више није могло да се памти. Међутим, очигледно, да народ мисли да му оно што не може да запамти није ни неопходно. Од кад се пише као да се више лаже а све мање каже. (Писање је један извјештачен говор, који има своју логику – на примјер при прављењу стихова – и своје законе.) Наши људи се нијесу цијенили по томе да ли су писмени или неписмени.

Један од највећих владара српских, са највише смисла за организацију државе био је неписмен. Није могуће да није могао научити слова те најједноставније азбуке на свијету. (Који су пак његови разлози, није довољно истумачено). Шеф његове београдске полиције запамћен је у историји по изјави да би све писмене људе Србије требало убити. Тада се то могло и спровести. Такве изјаве нијесу даване зато да би биле непопуларне! Вјероватно да је тај полицајац рачунао на лоше искуство народа са писменима. Данас, простом, баналном описмењавању очито стоји на путу нека друга логика – не само социјални проблеми, и питање заосталости.

Као да се озбиљније узима здрава неписменост него мала писменост. Описмењени је, по правилу, и даље неписмен, само што смо њиме добили неку врсту ни сељака ни грађанина – оно што се сматра најгорим друштвеним статусом, што није стигло ни тамо ни овамо. Писменост у правом смислу ријечи не значи знати читати и писати.

Писменост није елементарно него највише образовање.

Право би питање било: гдје има више неписмених – међу писменима или међу неописмењенима?

Писменост значи бити продуховљен и издигнут до духовног идентитета и свијести о себи и свом постојању. Али наш неписмен човјек нема проблем идентитета – лако подноси своје постојање. И као да га тек писменост разара и расцјепљује. Била би потребна нека писменост која би га уздигла, а не угрозила. Која би га сачувала и учврстила, а не довела на раскрсницу.

Према томе, да карикирам, за описмењивање би требало претходно тражити неку врсту љекарског увјерења: да ли је неко способан да буде писмен, да ли ће му то користи или не (хоће ли му учинити боље или горе). И са писменошћу би требало поступати као са неким озбиљним и јаким љековима. Међу разореним људима – пацијентима разних неуропсихијатријских клиника мало је неописмењених. Вјероватно тек са писменошћу почињу и ти проблеми.

Како дакле човјека превести из једне цивилизације у другу а да себе не изгуби – оног кога је имао – а да другог себе не стекне. Много их остане у тој провалији. Почну да се дрогирају новинама и криминалним романима, телевизијом и сличном пластиком, која од њих ствара црну кесу за отпатке. Тај језик их обично угњави, улијепи, учепа – изубија им и закрчи мозак.

А језик, та највећа драгоцјеност, духовни завичај и једино прибјежиште народа, не може да усвоји толико насиље.

Интересантно је да су неки виђени људи чим су научили да пишу постали велики, значајни писци. То су очигледно били јаки карактери и чврсте личности. Постигли су што је најтеже – да се и њиховој писаној ријечи вјерује. А то значи да су писали из више потребе, да им је свака ријеч на мјесту и неопходна.

Марко Миљанов је научио да пише у 55-oј години. И то у оном најпримитивнијем и најоскуднијем облику који је могуће замислити. Сваки основац је описмењенији од њега. Није знао ни за један знак интерпункције, ни за мала ни велика слова. Све је то из њега извирало у непрекинутом низу. Но кад је професор, који је приредио његов рукопис за штампу, поставио тачке и запете на своја мјеста, није имао ни једну ријеч вишка. Све су реченице биле као камени блокови од којих је Миљанов сазидао своје пирамиде, а да између њих не процури ни зрно пијеска. Значи да је по унутрашњој синтакси, по законима логике старије и од писмености, испунио и њене законе.

Познато је мишљење да је за велику причу или роман потребан велики карактер – као што је, рецимо, и за усмено казивање најважније вјерујемо ли некоме или не. То се у једном и у другом случају лако открива. Ко ће пресудити да ли су већа дјела „писаних“ или „неписаних“ времена? Писана су само записала што су неписана створила. Писменост је као математика, само један од језика културе. Тамо гдје је дошла кад треба, она је унаприједила одређени народ. Наравно да нема друштвеног напретка без појединца. Циљ не може бити сви а не један. Јер ни њих нема без тог једног.

Када се у селу један надри филозоф поверио учитељу да би да напише историју свог краја, он му је узвратио питањем „како би било да се ти најприје умијеш?“ Мало је њих то смјело рећи, али ми још имамо крајева гдје имамо пречих послова и хитнијих случајева од писмености. Сем ако под писменошћу не подразумијевамо и нешто шире од описмењавања, јер нам се описмењавање често указује као политичка замјена за велико дјело.

Отуда толико неписмених међу писменима и писмених међу неписменима. Отуда толико писмених којима не пада на памет да су неписмени.

Писменост би требало да је дијете истине а истинитост је мјера писмености и њене љепоте. Све лијепо казано је и истинито. И све накарадно написано је лаж. Отуда толико смећа у библиотекама и толико чистоте у планинама.

Велики су проблеми настали оног тренутка кад је сваки могао да буде писмен. Нужда и оскудна времена чинила су да се знало ко треба да буде писмен а ко је за какав други посао. Прогрес је дао свакоме перо у руке, али тиме што је написано безброј књига није подигнут њихов квалитет. Број добрих остао је исти.

Немогуће је замислити одраслог човјека који није имао могућност да научи да пише и чита. Теже је узорати њиву или донијети бреме дрва него научити писати. Па нема ни једног сељака који не зна да оре, а има их који не знају да пишу. А уз то се чује често – кад се жели описати нечији лагодан живот – и изрека да „не диже ништа теже од оловке“. Што значи да сви имају свијест да је оловка најлакши предмет на глобусу па се ипак често одлучују да кажу „лакше ми је дрва цијепати и крље разбијати него књигу држати“. У све можемо сумњати сем у искреност ових изјава.

Сваки стварно писмен човјек је прави човјек. Писменост је најбоља мјера за процјену. Писменост одаје више него неко друго мјерило. Висина унутрашњег раста се најбоље може измјерити писменошћу. Често се цитира изјава „Стил је човјек“, и у њој је садржана и сва истина о писмености.

Овај народ је писмен на разне начине. Онај који оре, копа, плете, сири… и те како се добро и писмено носи са својом средином. Оно што му „није род ни помоз’ Бог“ и не треба му.

Народу тако дуго употребљаваном за војску и мотику није ни требало „царство писмености“. (Али, није исто бити неписмен данас и овдје, и прије 50 или 100 година!) Да ли се човјек који зна да телефонира, који гледа филмове и иде у позориште, путује авионом, укључује телевизор, рукује разним аутоматима, дигитронима и видео рекордерима, може назвати неписменим само што не зна 30 слова?

У сваком случају циљ је човјек, а не писменост. Највећи изазов је постати и бити човјек. Писменост је један од путева, али не увијек. Како тог човјека створити, како му омогућити да то буде – то су озбиљна и права научно-стручна питања. Човјек који мало или недовољно постоји нема шта да каже. Писменост му ничему не служи.

Хаос модерног доба човјека упућује да се с носталгијом сјећа дјетињства и првобитног завичаја, топлине патријархалног огњишта, мјера и размјера живота у коме је оскудније живио али се чешће сретао са собом. Тај човјек је разорен, а нови није створен!

Шта да учинимо са толикима који су се наоружали писменошћу и имају „нешто написмено“? Такмичење да се стекне „нешто написмено“ као једина потврда вриједности човјека разорила је, такорећи, цио наш школски систем. Отворене су толике пречице, прокопани толики тунели само да се дође до „шаре“ – дипломе. Тек смо из високо развијеног свијета чули да се тражи знање а не само „нешто написмено“. Папир, писменост, скраћени курс, титуле… постали су кључеви за успјех и мјера памети. Причамо да смо престигли свијет, а сањамо да се докопамо почетка. (Да нам је бити што смо били!)

Није ријеч о томе да се залажем за неписменост, примитивизам, заосталост и глупост. Али, показује се да је залагање за општу описмењеност само друго име за то исто – с тим што се у њу улажу „небројена блага“, не би ли они на које је утрошено постали уочљивији.

Треба се запитати: да ли опште описмењавање становништва увијек „добро дође“; је ли описмењавање само по себи „добра ствар“; морају ли неописмењени бити и неписмени; колико има неописмењених који не би написали неписмену ријеч; је ли, заиста, неописмењен човјек „сламка међу вихорове“; је ли духовним очима прогледао само онај народ који у статистикама нема рубрике „неписмени“? Зашто је комуникација неписмених чешће размјена узајамног схватања него несхватања, је ли ђаво наше „проклете“ неписмености тако црн како површном утјешитељу неописмењених маса изгледа?

Радо пристајем уз оне који доводе у сумњу претпоставку о срећном утицају описмењавања на културно уздизање и продуховљење човјека. Пуко знање писања и читања не гарантује писменост. Она је само средство за преношење усмености у писменост. Добро памћење, унутрашњи говор, сналажљивост, проницљивост духа, смиреномудро „читање“ свијета, живахност маште, унутрашњи „зов“ креативности и оно што се зна из себе или никако, само су неке од природно очуваних надмоћи неописмењених. Тим и таквим врлинама наш неописмењени народ је најприје „ушао у свијет“ и створио своје највриједније „амбасадоре“ наше културе.

Колико има оних који брину о другима, а који би требало да буду најпреча брига цијелог друштва? Тешко је помислити да неко ко не може помоћи себи чини добро другима. То су они који нијесу ни себе увјерили (описменили) а увјеравају (описмењују) друге. Они који и иначе „не зебу од много мишљења“. А код нас је невоља и то што је свако ко је ријешио своју голу егзистенцију увјерен да је учинио највише што жив човјек може. Према томе, у нашу причу спада све! То је тачка кроз коју се прелама суштина људске цивилизације. Она је оно што зовемо складнозвучје живота.

Не може бити човјек писмен а да је празан. Конфекцијски човјек, заостао човјек, зао човјек, покварен човјек, упропашћен човјек, изманипулисан човјек, на исти начин је и писмен. И као што не постоји дрвено гвожђе, нема ни писменог глупака. Ни у писмености ни у било чему другом нема пречица.

Мајмун који би научио да пише само би потврдио што већ знамо о њему. И писменост треба заслужити! Треба је бити достојан!

Страшну је реченицу написао наш једини нобеловац: „На Балкану је у сваком тренутку све могуће“. Ако би се једном докопали темеља који је немогуће разорити и убјеђења од којих се не може одустати, онда би се могло рећи да ни ова мисао није вјечита.

Ранко Никичин Булатовић, професор Филозофског факултета у Београду и доктор андрагогије, рођен 1943. у Горњим Ровцима у Брдима Црне Горе (Старој Херцеговини), аутор је и књиге О Ровцима и племену моме: да је више приче, у издању Grafo Crna Gora, Подгорица 2003, из које смо пренели овај оглед.

Опрема: Стање ствари

(Српски лист)



Категорије:Поново прочитати/погледати

Ознаке:, , , , , ,

3 replies

  1. У праву је био пок. Брана Петровић кад је рекао (написао) да су Срби једини народ на свету који заврши школу а остане неписмен. Чак и факултете заврши а остане неписмен. …….
    Ђуро Пракљача

    Свиђа ми се

  2. Озарило ме је ово писмено својом писменошћу, озарило ме да намах постах писмен, те пожурих да оставим писмен траг у коментарима… Захвалност аутору на префињеној, усменој писмености…

    Свиђа ми се

  3. Цитирам: „…Једини ровачки академик Српске академије наука и умјетности – те престонице српског духа и културе – је већ поодавно рекао: „Сан писмености је да достигне усменост“ а његов по слави и „оружју“ сабрат: „Сама писменост по себи неће никад моћи од малог ума начинити велики, само ће му бити на руци да се прогура до великих, тек да боље види, да јаче осети, колишни је…“.
    Не слажем се са академиком (Бећковићем?). Пре бих казао: „Сан писмености је да достигне дух/интуицију“, а поготово се не слажем са његовим „по слави и `оружју` сабрату“ (мада ми његов идентитет остаје мистерија). Он ниподаштава писменост – јер ако се прихвати то што се наводи, писмени мали ум ће бар разговетно написати своју ништавну мисао, а неписмени велики ум своју велику мисао неће моћи да разумно изнесе, и онда долазимо на оно уобичајено „ма, није он тако мислио… он је мислио да каже овако… или онако… “ , а у ствари није никако – што је најобичнија глупост, јер читаоц/слушаоц никада не може да сазна шта је тај велики ум мислио да напише/каже, ако је тај ум слабо писмен.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s