Александар Новаковић: Ко баца камење?

Камење баца генерација која зна само за поразе земље у којој живи а која се ипак напајала причама о својим славним прецима

Фото: Владимир Живојиновић/BBC

Камење баца онај ко треба.

Не хулигани, не десница, не чак ни Удбини кримоси. Камење баца генерација која зна само за поразе земље у којој живи а која се ипак напајала причама о својим славним прецима.

Зато је опсесија овим питањем новинара неколицине слободних медија потпуно депласирана. Још горе, она је производ размишљања које је агресивна динамика Вучићевог владања одавно прогнала на сметлиште историје а лажни избори у јеку пандемије у потпуности оголели.

То је размишљање о „ходу кроз институције“.

Нема више демократије, владавине права чак ни тако сићушних које је остварио постпетооктобарски консензус. Црвено-црна (национал-социјалистичка) коалиција срушила их је у парампарчад.

Ревизија је потпуна, и Србија је сада само још једна балканска касаба са неуротичним пашом и његовим чаушима на челу.

Ко се имало разуме у политичку теорију и у значење речи легалитет и легитимитет, демократију и владавину права, тај треба да зна да он у овој земљи нема председника, нема парламент и нема легитимну владу. Барем по уставу и вредностима које он у себи садржи.

То не значи да у наредном периоду неће бити малих победа кроз „систем“, нити да у начелу треба одбацивати такав вид борбе. Треба користити све могућности и сва средства. Треба бити креативан.

Наговештај таквих могућности је и пресуда сексуалном манијаку из Бруса.

Протести испред Скупштине, 8. 7. 2020. (Фото: Милан Обрадовић/Бета)

Али главна победа не може доћи кроз систем и његове „институције“, већ ударом у такав систем. Главна победа може доћи само ставом, борбом, истрајношћу, енергијом и заносом које смо видели синоћ, четвртог дана протеста.

То више није, нажалост, занос, а понајмање енергија моје генерације која је извојевала 5. октобар. Јер моја генерација одавно је корумпирана – не само годинама и природном пасивношћу које оне доносе, већ и навикама и схватањима живота у систему у коме живи толико дуго да је он постао њен саставни део. У тој борби на улицама ми још можемо имати часну улогу трећепозиваца.

Али поменуто политичко размишљање – које осуђује борбеност демонстраната, сврставајући је у екстремизам – садржи још једну ствар. Осим хода кроз институције, то је и неуротично реаговање и на саму идеју деснице. Покушај пацификовања протеста путем тактике седења можда је на крају показао као добар увод и окрепљење за снажније деловање, али је ипак био производ погубне политике неокомуниста преобучених у грађанску левицу која се недавно упрегла свом снагом да уништи једино смислени бојкот лажних избора, а сада жели да то исто учини и са аутентичном побуном која се управо одвија. Као неко ко једино има тапију на истину и правду, светле идеале за које сматра да су остварене у Титовој тиранији, она сматра да треба да има тапију и на промену система и правца у коме треба да иде поствучићевска Србија.

Све би било лепо када би демонстранти мање бацали камење, више седели и мање помињали Косово. А и Ного би могао да ради што и Бошко – да седи.

Незрелост у коме се нашла неокомунистичка елита толика је да не може да пређе тај цивилизацијски минимум и схвати да је у демократији десно легитимно као и лево, и да десно није једнако нацизму као што ни лево није једнако стаљинизму. Нажалост, њен идол је и даље Коча Поповић а одавно би требало да је Живко Топаловић.

Порука демонстраната испред зграде Скупштине Србије

Зато она никако не може да прихвата експлозију енергију на улицама, јер није њена.

Дакле, ко баца то камење?

Камење баца онај ко треба. Камење бацају они који се нису појављивали – а сви смо се питали зашто – током скоро више од годину дана плишаних протеста. То су млади људи, најбоље што Србија има, који осећају неправду директно и желе на њу да реагују директно. Сада и одмах. То су они који се у навалама сузаваца и пендрека кале, који бране своје достојанство бескомпромисно – оно које су њихови родитељи давано изгубили. То су они који не желе нити познају реч компромис и који хоће противника да победе, а не да пактирају са њиме.

Јер за њих, али не и за многе, ствар је једноставна. Имаш тиранију – удри по њој. Ти бацају камење.

Др Александар Новаковић, филозоф, Институт за политичке студије

Ставови изнети у рубрици „Разномислије“ не одражавају нужно и становиште „Стања ствари“


ИЗМЕНА: Додати су подаци о аутору (14. 7. 2020. у 9:38).



Категорије:Разномислије

Ознаке:, ,

13 replies

  1. Јасно и гласно ! Јасно јер је истинито, гласно јер је младост…

    Свиђа ми се

  2. „I ovaj kamen zemlje Srbije,
    sto pretec’ Suncu dere kroz oblak…“

    Zanimljivo je da je bazilika „Santa Maria della Salute“ sagradjena kao odgovor na, danas aktuelnu, epidemiju, doduse kuge.U njene temelje su ugradjena stabla citavih suma posecenih po dalmaciji.Valjalo bi uporediti kamen iz Djurine „Otadzbine“ i drvo iz Lazine „Santa Maria della Salute“, u cemu i lezi odgovor zasto Lazu izdaje jezik i mora da poseze za mnostvom neologizama.Lazinu estetsku religioznost izazvanu kajanjem sto je zazalio za borovima ugradjenim u baziliku i Djurino vidjenje kostiju i krvi ugradjenih u obican kamen.

    Свиђа ми се

  3. А хтео бих само у једној тачки да малчице исправим аутора текста, пошто о „заносу“ и „енергији“ које помиње понешто знам из прве руке. Наиме, није „његова генерација“ – тачније, онај њен део коме се Новаковић приволео – корумпирана „годинама, природном пасивношћу, навикама, схватањима живота“ итд. Не, драги моји, ти „извојевачи“ су се корумпирали чим им се прилика указала, пре него што је тај 5. октобар и почео. Није било нарочито тешко прозрети игру која се тада играла, они најглупљи су је могли схватити већ 6. октобра. Ко, дакле није хтео да се лакта и учествује у тој игранци и понуђеној матрици, сносио је последице свог избора наредних година, до дана данашњег. Последица је била таворење и скрајнутост, колико год ваљано радили свој посао.

    Новаковић припада онима који су свој „труд“ поштено наплатили. Прочитајте коју год његову драму, па ће вам се све само кас’ти: „лајт“ верзија Биљане Србљановић. Било их је свуда и о свему су водили главну реч. За ту сорту никакви славни преци нису никад постојали – они спадају у бајке којих се морамо ослободити. Све што је имало и благи призвук националног, могло је бити представљено само кроз поругу и подсмех. И сада се ТО скромно нуди за „часну улогу трећепозиваца“.

    Проблем је што овај, горе овлаш описани сој људи, ако иоле познајете њихов опус, буде основану сумњу да и појам „трећепозивца“ схватају прилично изопачено, као и мноштво других ствари: не као дужност и обавезу да уместо те омладине којој се обраћају најтеже ударце приме на себе, већ као заслужену привилегију – да, рецимо, удељивањем својих величанствених искустава и мудрих савета „упуте“ незнавену младеж. Појам личне одговорности, чињеница да су читавим својим животом и делом саучесници у стварању овога што сада живимо за њих је мисаона именица.

    После свега проживљеног, ја тој побуњеној омладини и осталим грађанима немам жељу да кажем ама баш ништа. Можда бих им само препоручио да уопште не обраћају пажњу на то ШТА им неко говори, него КО им говори. По примеру још једног анонимуса, који се звао Марко Миљанов, који је, кад је неки „угледник“ попут овог Новаковића одржао одличан говор на једном скупу Куча, говорника са смешком само погледао и похвалио речима: „Што збориш – тачно је, али није твоје да га казујеш!“

    Ово би био мој мали прилог рубрици „Разномислије“. Не потписујем га својим именом. Може ми се. А и осладила ми се анонимност.

    Свиђа ми се

  4. Срцем за истину

    Свим срцем истину зборим,
    Сладак к’о мед, к’о пелин грк.
    А кад се са сумњом борим,
    Правац ми каже ђедов брк.

    Ја нећу сивило твоје,
    Слаткасте, серијске снове.
    Хоћу живот, пуне боје,
    Јер мене побуна зове.

    Нудиш ми своје излоге,
    Свјетла, рекламе што сјаје.
    Нема ту за ме улоге,
    Ја срце за срце дајем.

    Момчило

    Свиђа ми се

  5. Licno Suvise Licno!!!
    U kementaru Gremlina nema nazalost konstructivnog osvrta na sustinu demostracija vec na uglednika kako kaze sam gdincic .
    Zavist i netrpeljivost odisu njegovim zajedljivim i nepremerenin opaskama koje govore vise o njemu samom i njegovim namerama.
    Joj jedan skakavac koji ce mnogima pojesti godine a karavani ce i dalje odlaziti iz zemlje stradije.

    Свиђа ми се

  6. @Nabor Davolac
    Све је у нас врло лично. Опште постоји само као изговор за остваривање личног. И док је тако, никакве демонстрације нам неће помоћи.
    Против Новаковића немам ништа – човека и не познајем. Читао сам понешто из његовог опуса, и то ми се није допало. Махом бизарности и мулти-култи којештарије. Страћен таленат. Ни најмање му не завидим. А ви преберите мало по његовим књигама, чланцима и осталом, можда нађете и нешто узвишеније, чиме ћете побити моје „непримерености“. Ја за то немам живаца. Људе који налазе „нацоше“ у Србији, оперишу наметнутим, измишљеним појмовима („геј популација“, „западни Балкан“, „суочавање с прошлошћу“ итд, итсл.) не могу да схватим озбиљно – реч је о промани у глави, у најбољем случају. Толико о „личном“.
    Што се демонстрација тиче – блиска су ми размишљања Владана Ивковића, изнета у чланку пренесеном на овај портал. Иначе, верујем и онима који кажу да власт у томе има неку игру, и власти кад упире у стране тајне службе, и незадовољном народу. Свако у томе има неку рачуницу, изузев народа сатераног у ћошак. Оно што рекох у претпоследњем пасусу претходног коментара је најконструктивнији осврт који могу дати из своје провинције и немоћи.
    А поводом ваше опаске о намерама… не прецењујте толико наша коментарисања овде. Тиме прецењујете и своју личност.

    Свиђа ми се

  7. @ Gremlin
    Saglasan sam sa Gremlinom da vlast ima udela jos kako u ovome.
    Nisam upoznat sa radom i delom Ivkovica ali cu se postarati da procitam.
    Preteze utisak da Gdin Gremlin misli na dramaturga Novakovica kad pominje B S.
    ali to nisu iste licnosti koliko je meni poznato.
    Moj komentar je imao nameru da se osvrne na srz protesta i jedan pogled izrecen u prikazu.

    Свиђа ми се

  8. @Nabor Davolac
    Да, мислио сам на драматурга (музичара, афористичара, текстописца, новинара, колумнисту…) Новаковића. Уколико сам помешао личности, извињавам се аутору и читаоцима. Мислим да сам ову ограду ставио у први пасус првог коментара, који сам изгледа омашком избрисао приликом слања.

    Свиђа ми се

  9. @ Гремлин

    Да, мислио сам на драматурга (музичара, афористичара, текстописца, новинара, колумнисту…) Новаковића.

    Да, помешали сте личности: ово је др Александар Новаковић, филозоф, запослен у Институту за политичке студије. Нама на душу иде што нисмо одмах ставили основне податке о аутору (сад је то исправљено).

    Свиђа ми се

  10. @ Стање ствари
    Заиста ми је жао. Непријатне речи сам упутио на погрешну адресу. Још једном се извињавам аутору, Вама и читаоцима.

    Свиђа ми се

  11. @Гремлин, nista strasno, desava se, mozda da zamolite urednistvo da pobrisu Vase komentare?

    Свиђа ми се

  12. @Mister X
    Немам ништа против. Нека учине по свом нахођењу, сад је свеједно. Грешка остаје грешка.

    Свиђа ми се

  13. @ Гремлин

    Немамо обичај да бришемо коментаре: Ви сте погрешили, извинили сте се и то је то!

    хвала на разумевању,
    Александар Лазић

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s