Наташа Петровић Томић: Ноле и нормалност

Можда је прича о Ђоковићевој „несмотрености” у једном деликатном тренутку само одвлачење пажње од невеселих „избора” или од разговора о дефинитивној судбини КиМ

Новак Ђоковић на Адриа туру (Фото: Essentially Sports)

Да ли је оправдано да за све што (нам) не испадне добро свакад окривимо неког другог? То јесте много лакше и не захтева ни најмањи самокритички поглед и рад на себи и око себе, али хајде да се суочимо с чињеницама. С истином и сопственом (не)одговорношћу. Новак Ђоковић је једини прави српски бренд на светском тржишту. Човек који није могао да рачуна на значајну подршку државе током периода кад је највише требало радити на себи, што значи највише инвестирати. Кад је постао светски број један у тенису, иако изложен бруталном односу светских медија и публике на најпрестижнијим турнирима, максимално се потрудио да остави утисак лепо васпитаног грађанина света, иако никада није негирао своје порекло. Због којег су га, уосталом, макар латентно третирали као грађанина не трећег света, већ трећег реда. Када су нас задесиле поплаве, знатно је помогао да се санирају последице. Све време преко своје фондације помаже изградњу вртића, школа и оног стуба државног система који никако да дође на ред што се тиче реформи. Током епидемије ковида-19 дао је својој држави милион евра за куповину респиратора, за које се касније испоставило да можда и нису најпотребнији. Добро да га нисмо и за то окривили.

Зар нам је памћење толико селективно да смо заборавили на утакмице, приватна славља, ноћне клубове и остала жаришта у нашим градовима? А понашање просечног грађанина, који носи маску само кад га натерају институције у које улази? И сав одијум усмерили ка породици Ђоковић! Уместо да га несувисло критикујемо, хајде да признамо да смо управо захваљујући Нолету тих дана сви имали утисак да се ствари враћају у нормалу. А то нам је ових дана најпотребније. Јер, да није тако, зар би власт, која је показала онолику „брижност” према народу током ванредног стања, допустила одржавање турнира? Или фудбалске утакмице? С друге стране, све очи биле су упрте у перформанс који је осмислио тениски краљ шоу-бизниса. Ни наши суседи нису остали имуни на његов шарм, а било им је савршено јасно да турнир у Задру може поправити скор туристички мртве сезоне. Иако у овом тренутку нисам уверена да ли би се и озбиљни (читај: неполитизовани) епидемиолози усудили да коментаришу да ли је требало дозволити организовање поменутих дешавања, мишљења сам да нам већу штету од тих народних посела наносе непроверено дељење информација о броју новооболелих праћено бомбастичним насловима, апокалиптична предвиђања о тешкој јесени и истовремено, примера ради, занемаривање информација о степену загађености ваздуха у престоници.

Наташа Петровић Томић (Фото: Политика)

Страх од ковида-19 је оправдан, али забрињава стварање тензије и атмосфере страха, јер је то удар на психу свих нас. Ако смо у неком делу највише и сви претрпели последице короне, то је у домену психичког здравља. Анксиозност и благи или тежи облици несналажења у социјалним контактима тек ће нас стићи. Можете мислити колико је тешко нашој деци, која су практично изгубила цело друго полугође школске године. Губитак није везан за образовне, већ за потребе за дружењем. И сви родитељи који држе децу „затворену” од половине марта, макар их било бар двоје у истом дому, видеће промене у њиховом понашању чим почне нова школска година. Можда је умесније да се не бавимо тиме да ли смо свом детету објаснили сваку једначину, већ да ли смо у изазовним временима учинили све што је до нас да дете настави процес социјализације. Јер, тај процес се не завршава поласком у вртић или основну школу. Свака школска година, свака свађа нашег детета с другарима или одлазак на излет су делови слагалице која креира његову личност. А корона нам је одузела управо тај најбитнији сегмент образовног система.

Шта можемо да предузмемо да се иоле заштитимо од психичке тортуре медија, да се не излажемо превише ризику короне и да овај свет учинимо бољим местом за живот? За почетак још нисмо добили јасан одговор на питање да ли је препоручљиво да се сви заразимо короном и тако заиста стекнемо колективни имунитет. И који моменат је најповољнији за то? И да ли смо сада упловили у други талас короне или је ово други врхунац првог таласа? Док нам „званични” и други лекари не одговоре на наведена (и бројна друга) питања, предлажем да захвалимо Новаку Ђоковићу за спремност да се – поред осталих, спортских и породичних обавеза – нађе свом народу и својој држави у сваком тренутку. И да мало више гледамо своја посла. А можда је читава прича о Ђоковићевој „несмотрености” у једном деликатном тренутку само одвлачење пажње од невеселих „избора” који још нису добили судски епилог – или од политичких разговора о дефинитивној судбини КиМ, о чему грађани Србије тек треба да буду питани.

Аутор је ванредни професор Правног факултета Универзитета у Београду

Опрема: Стање ствари

(Политика, 6. 7. 2020)

Прочитајте још



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

1 reply

  1. … је кривично дело. Нисам сигуран где је дефетизам смештен.

    Чуди ме да то нико не помиње, па ево ни ванредни професор Правног факултета, у иначе врло добром тексту.

Оставите коментар