Бошко Мијатовић: СНС добио гласове само 29,7% укупног бирачког тела

Изборна пропаст великог броја странчица и пензионисање њихових шефова доноси, надам се, једно рашчишћавање терена и ствара услове за појаву нових лица и нових идеја

Фото: Милош Мишков/Бета

Коначно, добили смо коначне резултате парламентарних избора, што нам омогућује мало анализе на основу претпоставке да су резултати тачно или приближно тачно утврђени. Знам да је то спорна претпоставка, али друге, тачније резултате немамо.

За мене је главни резултат избора чињеница да је СНС добио гласове само 29,7% бирачког тела, тј. за њих је, према РИК-у, гласало тек 29,7% укупног броја гласача (1,95 од 6,58 милиона гласача). Србија тако НИЈЕ већински подржала Вучића и СНС, већ баш мањински – 29,7% је свакако јасна мањина. Стога Вучићеви искарикирани победнички таламбаси („Вучић: добили смо огромно поверење народа, највеће икада у Србији”) немају оправдања јер нису тачни. Опет лаже. А ове његове речи су у наслове ставили сви прорежимски медији, почевши од Политике. Нема сумње да је СНС убедљив победник избора, са чак 188 од 250 мандата. Али, СПС је имао више 1990. године: 194 мандата са 2,32 милиона гласова.

Александар Вучић у изборном штабу СНС-а после затварања бирачких места, 21. 6. 2020. (Фото: Танјуг)

Да ли је бојкот успео? Ако се излазност од 50% узме као симболичка граница, испало би да јесте. Јер, изашло је 48,9% гласача. Али, тај број и није низак за нормалне изборе у савременом свету. Тако је и у Србији на парламентарне изборе 2016. године изашло тек нешто више – 56,1%. А овог пута је и корона сарађивала са бојкотом дела опозиције, па неки грађани нису изашли из страха од заразе. Уз то, активност ових странака на пропагирању бојкота била је млака, тако и да није битно допринела нижој излазности.

Ипак, странке које су бојкотовале изборе учиниле су храбар и ризичан гест: заузеле су моралну позицију насупрот Вучићевој свеопштој предизборној контроли. Само, очекивање им није било добро јер су и Запад и Русија подржали Вучића, уместо да га, како су се надали Ђилас, Лутовац и Обрадовић, натерају на поправљање предизборних услова. И даље је ово време реалполитике, док приче о људским правима и демократији служе само као пропагандно оруђе Запада, када им затреба.

Ове „бојкоташке“ странке ће убудуће имати подршку једног дела бирачког тела, оног који макар мало држи до морала у политици (укључујући писца ових редова). Исто се свакако не може рећи за судбину политичких шибицара који су потрчали да учествују на изборима (и тако им дају привид политичког шаренила) све у нади да ће обезбедити понеки мандат и тиме посланичку плату и глас у јавности и за следећи период. Све те политичке громаде (Чанак, Живковић, Чеда Јовановић, Милош Јовановић, Сергеј Трифуновић, Чомић, Радуловић…) не успеше да ни сами ни у својим широким коалицијама скупе неку шаку гласова и пређу скроман цензус од 3%. Како рече један штос са интернета, већи проценат има безалкохолно пиво (0,5%) од коалиције Чеде Јовановића (0,3%). Надам се искрено да ће нас ови избори ослободити свих ових лица и њихових трабуњања, заувек.

Лидери Савеза за Србију (Фото: Танјуг)

Политичку каријеру завршава и Шешељ. Некадашња величина тужно је вегетирала током последњих година. Претпостављам да је направио повољан договор са Вучићем, који би му обезбедио даљу материјалну егзистенцију. Јер, добровољно је постао Вучићева мала политичка крезуба маца, па му је овај на крају узео и гласаче.

Занимљив је „успех“ Александра Шапића, који је прешао цензус и ушао у скупштину. Будући потпуно безлично лице (никада није имао став о државним питањима), питање је како је успео. Да је освојио гро гласова на Новом Београду, где је председник општине, то би још било разумљиво. Али није, јер је тамо излазност била мала па је морао да велику већину гласова освоји негде другде. И успео је. Да ли поштено или му је велики режисер додао гласове из неког џака – вероватно никада нећемо сазнати.

Изборна пропаст великог броја странчица и пензионисање њихових шефова доноси, надам се, једно рашчишћавање терена и ствара услове за појаву нових лица и нових идеја. Није то лако у условима вучићевске Србије, али је консолидација страначке структуре не само могућа него и потребна. Не видим, додуше, нова лица која би то могла да изведу, али и сам живот може јако да изненади.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Србија и свет, 6. 7. 2020)



Категорије:Преносимо

Ознаке:, , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s