Љиљана Богдановић: Део српске интелектуалне 63. падобранске наступио у манастиру Сланци

Указала се снажна енергија која би деловањем сила које не долазе само из спољног света могла створити пукотине, потом и промене чији су домашаји сада непредвидиви

Љиљана Богдановић (Извор: Печат)

Тврд је орах Србија. Ову непорециву истину – непорециву јер је потврђује увид у сложеност, дубину и ширину фронта са којег Србију деценијама нападају – поновио је и председник Александар Вучић прошле недеље у Такову. Тада, на свечаности уручења војних застава поводом формирања 72. бригаде за специјалне операције и 63. падобранске бригаде, председник се одлучио за јавно призивање мисли највећег српског песника, чије су стихови посвећени „воћки о коју се зуби ломе“, у каснијим временима увек једнако тумачени: „И Давид је био мали против Голијата па се десило што бити не може – да велики ломе зубе о чврстину којом се мали бране.“

Да ли је председник пригодом уручења застава прослављеним бригадама желео да наговести пригушену српску претњу савременом (неименованом) Голијату? Многа су срца затреперила када је најелитнијим јединицама наше армије он предао симболе „слободе и независности, части и образа Србије“. Тешко да се може замислити снажнији завет и судбоносније обавезивање. „Не постоји боље место од Такова за уручење ових застава јер је овде подигнут Други српски устанак а Милош Велики рекао: Ето вас и ето нас, рат Турцима.“ Ловци на политичке некоректности и цинкароши стратешких грешака били су разочарани: Није наиме овом приликом наговештен рат већ је само обећано – „чуваћемо мир и стабилност“. И нису именовани „Турци“, тј. ововремени кандидати за разбијање чељусти угризом у биће „страшне воћке“. Јавности је остављено да се у том погађању сама сналази. За препознавање модерног турског фактора – почев од непосредног географског окружења, где би се мало ко као кандидат могао изоставити, или Европе, у којој би изузетке такође мучно налазили – не треба посебна виспреност. Маневри и доктрине Организације северноатлантског уговора (НАТО), иначе добрано уфиксиране на Србију, јасно скицирају обрисе лика савременог агресивног конкурента некадашњој отоманској сили.

Именовању условних разбијача националног орах-монолита, без уздржаности се, међутим, приступило истог дана, дакле у недељу, 14. јуна, али на другом месту. У ваздушној линији стотинак километара од Такова. Уз пропратну равнодушност главних медија, алтернативни су о томе објавили: „На дан Светог Јустина Ћелијског, у Манастиру Светог архиђакона Стефана у Сланцима код Београда основан је нестраначки Покрет за одбрану Косова и Метохије. Једини и искључиви циљ Покрета јесте спречавање и трајно онемогућавање правног отуђења од Србије било којег дела јужне српске покрајине.“

Тако је речено. Елита, интелектуална, академска и уметничка, одважно је наступила, не обећавајући Голијату „мир и стабилност“, већ огањ и мач. Како? Најпре, начелима резолутним и бескомпромисним: „Савремени скоројевићи бацају наше духовне и културне бисере пред модерне варваре са заједничком идејом да ступе у цивилизацију нових пагана. (…) Уз спољну помоћ извршили су унутрашње заробљавање земље и сада хоће да докрајче њено национално биће хладнокрвном предајом његовог носећег симбола – Косова и Метохије.“

Порукама овог оснивачког идејног утемељења које је сачинило језгро Покрета, у нашој теми о митском ентитету, за моћнике несаломивом, открива се непомирљиви сукоб, важно ново противречје – оно унутрашње. Указала се снажна енергија која би деловањем сила које не долазе само из спољног света могла створити пукотине, потом и промене чији су домашаји сада непредвидиви.

„Не бисмо се прихватили задатка да пробудимо уснули дух националног достојанства и осећаја правде у нашем народу, када бисмо сумњали у његово постојање“, кажу браниоци Косова и Метохије.

„Режим и његови инострани налогодавци направили су деведесет и девет корака до свог заједничког циља, али сви ти кораци им не вреде ако не учине и онај преостали један, што им се не сме допустити.“ Које пак конкретне мере Покрет најављује када овако говори, шта ће учинити да „не допусти“? Има ли подстицаја убедљивијих од произвољно сабраних утисака из непосредних искустава којима се чврсто поткрепљује овде изречена оцена (коју иначе сматрамо исправном): „У општем народном потенцијалу постоји темељ за судбинску одлуку са јасном поруком: не усуђуј се!“?

Чињеница да је у Сланцима декларативно наступио део српске интелектуалне и стваралачке 63. падобранске бригаде јавности даје право да о реченим порукама додатно размишља, поставља питања, да „преслишава“. Ако се од војне елите тражи да не хајући за величину жртвовања носи заставе које обавезују, шта од интелектуалне елите може данас да очекује онај део јавности који с њом дели ставове и уверења из обнародованог манифеста Покрета?

Каква је стварна моћ овог сабрања које чине бројни академици, универзитетски професори, интелектуалци чија се реч слуша? Од каквог су материјала њихове метафоричне заставе, посебно одважни савет узурпаторима: „не усуђуј се“? Ова се питања постављају апсолутно лишена и сенке сумње у судбинску важност и снажни благослов одређен за циљ као што је очување Косова и Метохије у Србији. Управо због тога, за актере новог окупљања без сумње је важно да најпре преиспитају шта је у сличним приликама већ учињено. Када се каже да „језгро новог Покрета чине потписници Апела за одбрану Косова и Метохије, 2017. и 2018, и потписници Апела за заштиту српског живља и његових светиња на Косову 1982. године“, неизоставно је питање о учинку група у ранијим годинама уједињених с наумом једнаким садашњем.

Шта се може „укњижити“ у достигнућа претеча овог покрета? Има ли у том баштињеном активизму искустава која се могу пригрлити? Најзад, непријатно а неизбежно питање: шта је предузимано док су се пред очима потписника свих ранијих патриотских апела, корак по корак, чинили – јавно и тајно – сви појединачни од поменутих 99 разорних корака ка предаји Косова и Метохије? За успех Покрета, суочавање с овим недоумицама било би корисно и целисходно.

Да се у међувремену догађаји одвијају на начин који упозорава на скраћење времена за важна национална сабрања, да у временској изнудици и прилике за деловање бивају умањене, потврдило се већ сутрадан, 15. јуна. Тог дана је објављено да ће се у Америци ускоро одиграти наводни „Преговарачки бој за Косово уочи Видовдана у Белој кући“. Специјални изасланик председника САД Ричард Гренел објавио је на Твитеру да постоје услови да се представници Београда и Приштине састану 27. јуна у Вашингтону. Тако се необични јунски распоред по мало чему спојивих географских тачака: Таково–Сланци–Вашингтон за Србе склопио драматично, премда не и потпуно претеће. Уочено је наиме да се важни вашингтонски „спој“ догађа симболично на дан када започињу одсудне српске битке и склапају историјски важна примирја. Јесте Александар Вучић оштро поручио „… да се стиде сви који тврде да ћемо на Видовдан признати лажну државу Косово“, али у јавној свести стрепња од даљег развоја догађаја није ишчезла.

Очекујући предстојеће републичке изборе у којима стицај сложених околности (о неким говоримо детаљније у овом броју) чини да изненађења неће бити јер је победник унапред познат, јавност своје страхове и предосећања везује за догађаје у времену које ће наступити после ових избора. Дакако да се очекују, а у већинској патриотској јавности жељено се томе и стреми, збивања чији ће значај учинити могућим понављање историјских ситуација када „велики ломе зубе о чврстину којом се мали бране“.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Печат, 18. 6. 2020)

 



Categories: Преносимо

Tags: , , , , ,

4 replies

  1. Довољно је видети да је ово издато у „Печату“, и знати ко све иза тог часописа стоји, па да се кристално јасно види да се ради о превари, манипулацији, која врло успешно траје деценијама у циљу заблесављивања српских патриота.

  2. Онда је дошао Лавров и запечатио причу о Косову.
    Све попропису, по Резолуцији 1244, нема предаје Косова онако како су овде замислили неки.
    Нормално, српски интелектуалци патриоте, су морали нешто да ураде јер је све ишло на руку предаје Косова шиптарима.
    Сада је и њима лакше, да крене Организација и рад у корист Срба.
    Лако је нама док је Мајке Русије!

  3. Zašto ova žena ne piše zajedno sa srpskom heroinom Danicom Drašković?

  4. „….непријатно а неизбежно питање: шта је предузимано док су се пред очима потписника свих ранијих патриотских апела, корак по корак, чинили – јавно и тајно – сви појединачни од поменутих 99 разорних корака ка предаји Косова и Метохије?“

    Елоквентно написан чланак, али овде је срж циничног става који аутор (мисли да) вешто покушава да подметне.

    Подметачина се разоткрива контра-питањем: а шта су то потписници апела могли учинити осим да са камењем вапију ка Господу да уразуми фараона и поштеди народ српски?

    Да можда потписници немају војску, полицију, дипломатију, економију Србије (ма како окруњене и очерупане) у својим рукама?

    Да нису потписници апела потписали толике споразуме и повукли толико потеза који су окупираноим Косову и Метохији признали де факто прерогативе државе?

    Да нису потписници апела преговарали са терористом и убицом грађана Србије (међу којима су Срби и Албанци) као са легитимним ”председником Косове”?

    Јефтина подвала овај текст.

    Аутор текста, ако је по слици, изгледа веома лепа жена, али из очију као да изсијава сета на нелепу јој савест. Да јој пожелимо да се освести и осавести, па да јој таленат и лепота послуже на ползу народа.

Оставите коментар