Игор Пелићари: Russiagate? Нико се (ни у Москви) није кладио на Трампа

Пре четири године Русија је користила обавештајни апарат пред изборе у САД не да би допринела победи Трампа, већ да би умањила значај победе Хилари Клинтон

(Formiche.net)

Анализа Игора Пелићарија, професора историје међународних односа на универзитетима Урбино и Luiss Guido Carli

У складу са оном народном да треба сачекати јутро за доношење исправних закључака, право је време за бављење темом Русијагејта из руске перспективе (што не значи нужно и филоруске) – јер су се страсти утишале. Прилику за смиренији приступ теми даје њен буквални нестанак са америчке медијске сцене, што се дешава полако и другде. Оно што је уследило су два спинофа, тј. једна претходна епизода (Обамагејт) и наставак (Украјинагејт), што у појединим случајевима успелих ТВ серија води забораву прве епизоде. У овом случају то повећава забуну.

Делује да је прошла вечност откад је прошле године у Москви једна америчка делегација изненадила Фјодора Лукјанова, подизањем руку на иронично и провокативно питање „ко од присутних верује у Русијагејт“. Том приликом – можда јер сам био једини присутан, а да нисам ни Рус ни Американац – покушао сам да посредујем између две позиције и предложио тумачење које и сада излажем, охрабрен изменом правца дешавања.

Рекао сам да су се Руси бавили америчким изборима помоћу низа дипломатских и обавештајних инструмената (разлика између та два приступа у Москви је често изузетно танка), али не да би Трамп победио (што је кључна тврдња у Русијагејту), већ да би ослабили Хилари Клинтон пред њену победу на изборима, коју су очекивали.

Ова анализа заснива се на три претпоставке о Русији: једна о њеној дипломатској традицији, друга о односима са Клинтоновом и трећа о руској спољној политици.

Прва (претпоставка) нас враћа на средишњу улогу дипломата у деловању руских власти, која је изузетно увећана од како су у Москви одлучили да се врате на светску сцену као протагонисти. Њихов значај је толико нарастао да су заузели неуралгичне положаје у јавној управи, чак и изван већ моћног Министарства иностраних дела.

У питању је права елита, махом оформљена на Универзитету МГИМО, који представља руску школу јавне управе у којој се кали слој руководилаца и технократа, који тамо стиче висок ниво техничко-дипломатског образовања. Чак и када – као што се дешава у животу – у оквиру различитих фракција дође до повременог сукоба ових технократа (на пример Сергеј Караганов/Сергей Караганов и Александар Динкин/Александр Дынкин), они остају везани за учење дипломатије која се инспирише политичким реализмом њеног духовног оца Јевгенија Примакова, који је био прави Метерних скорашње руске спољне политике.

Пошто је неозлеђен изишао из совјетског у Путиново доба, кроз турбулентни јељциновски период, Примаков се залагао за спољну политику посредовања, без ослањања на емоције, која бира најбољи пут за државу са мало простора за скретања и импровизације. Једно од основних начела овог дипломатског „вјерују“ јесте да је боље наставити радити са оним кога познајете него се упуштати у аранжмане са новим саговорницима, који воде у непознато, иако могу деловати као бољи (него претходни, прим. прев.).

Током протекле деценије Русија је у више наврата показала да се строго држи овог начела, како са државама које су јој савезничке или пријатељске, тако и са онима са којима се такмичи.

Овде долазимо до везе са другом претпоставком која се односи на Хилари Клинтон, једном од политичара који су добро познати Русији и њеним дипломатама.

За разлику од Трампа, који нема политичку историју иза себе, Клинтонова је за Русију увек била једна од најбоље познатих и анализираних фигура на вашингтонској панорами. Интерес за њу је започео много раније од (за њу, прим. прев.) озлоглашених и изгубљених председничких избора. Тачније, још од како је постала прва дама Беле куће и касније током њеног мандата као сенаторке државе Њујорк – одскочне даске за кандидатуру за Белу кућу,  осујећену у последњем трену због паралелне кандидатуре Обаме.

Из тог првог пораза на унутарстраначким изборима у (америчкој) Демократској странци, Клинтонова се уздиже на позицију шефице дипломатије САД и стога – што је и уобичајено – постаје оперативна мета за руско обавештајно-аналитичко деловање.

Министарство иностраних дела (Руске Федерације) и кључни истраживачки институти започели су са радом на експертизи стручњака и аналитичара о Клинтоновима, чија је политичка династија обећавала да ће потенцијално наличити Кенедијевима. Вероватно, много раније од избора 2016. године, Москва – која још из совјетских времена има чувену развијену спољнообавештајну мрежу (чувену СВР) у САД, супериорнију од вашингтонске у Русији – накупила је богат досије о Хилари, о њеној личној прошлости, професионалној и политичкој. Другим речима, информације које иду од скандала Левински до сукоба у унутарпартијским изборима са Бернијем Сандерсом, преко напада у Бенгазију и убиства амбасадора Кристофера Стивенса (у Либији, прим. прев.).

Не треба заборавити ни профајлинг Клинтонове урађен захваљујући бројним сусретима и састанцима, институционалним и неформалним, у току више од две деценије. Довољно је сетити се да је шеф руске дипломатије Сергеј Лавров претходно десет година био руски амбасадор у Уједињеним нацијама. У том периоду је живео у Њујорку и причао енглески као да му је матерњи.

Трећа и последња претпоставка је логичка синтеза претходне две и она даје дефиницију спољне политике Москве након 2016. године у Украјини и у Сирији. С обзиром да су морали да повуку рационалан потез и предвиђали победу Хилари (што су очекивале и значајне личности у Трамповом табору, како пише Мајкл Волф/Michael Wolf у његовој књизи „Fire and Fury”), вероватно су се у Москви, као и обично, припремили најбоље што су могли за тај сценарио.

Ако је и било руске „институционалне” руке иза објављивања америчких компромитујућих података о Клинтоновој (вероватно није случајно да је Викиликс углавном објавио дипломатска документа Стејт дипартмента) то је у сваком случају било ограниченог (карактера, прим. прев.) и поступно са циљем да се дискредитује Клинтонова у мери у којој би била делегитимисана и са циљем стварања ореола мањкаве победе (на председничким изборима, прим. прев.). Захваљујући поменутим документима, то је (евентуално, прим. прев.) учињено како би она била „ћопави патак“ (lame duck), како кажу Американци, тј. одлазећи политичар већ током њеног председничког мандата, који би био условљаван у спољнополитичким одлукама које би се тицале тема битних Москви.

Очигледно, све то би се одвијало иза завесе, преко текућих канала комуникације са Клинтоновом, уз очување традиционалне представе сукоба САД-Русија. Та (представа, прим. прев.) је коначно битна за мејнстрим обеју ривала како би очували неподељено јавно мњење у наративима сукобљавања који су консолидовани и лаки за имитирање.

Насупрот томе, обавештајни досије Москве о Трампу је остао тајан, како због његових малих могућности за успех на председничким (изборима, прим. прев), тако и због мало аспеката који су могли да се истраже у животу са мало искуства у јавној спољној политици током његове (Трампове, прим. прев.) тајкунске прошлости (што ће се видети касније, пошто је изабран, у његовим односима са Рексом Тилерсоном, Џоном Болтоном и уопште са Стејт дипартментом).

Другачије се не може објаснити зашто је ујутру 9. новембра 2016, након шокантног пораза Клинтонове, изненађено руско Министарство иностраних дела узалуд тражило међу руским интелектуалцима аналитичаре-стручњаке за Трампа, које није имало у својим редовима. „Ненавођени пројектил” Трамп је победио Клинтонову, „ђавола кога познајемо”, и отварао нове и непредвиђене сценарије једној дипломатији и земљи које не воле да плове по отвореном (непознатом, прим. прев.) мору, поготову у политици међународне силе.

Превео са италијанског: др Слободан Јанковић



Категорије:Посрбљено

Ознаке:, , , , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s