Протојереј Борис Милинковић: О саветима вернима насталим на основу „препорука“ државне власти током пандемије

Зашто умјесто трулих компромиса не учинимо све да се све што је у Цркви од суштинског значаја, оствари сада или било када, па макар и на страх од болести и губитка живота

Протојереј др Борис Милинковић (Извор: Епархија сремска)

Ако бисмо учећи историју нешто са сигурношћу требало да знамо, онда би то било да препознамо неку друштвену прекретницу, било на локалном, националном, регионалном или глобалном плану. Јер ипак, historia magistra vitae est, а велике друштвене прекретнице јесу саставни дио живота којем нас историја учи. Данас смо, несумњиво, свједоци једне од тих великих друштвених прекретница, како у погледу географске распрострањености промјена, тако и по броју обухваћених друштвених категорија на које утиче тренутни изазов пред којим се човјечанство налази. Тај изазов огледа се данас у појави и, како медицинска струка каже, пандемијском ширењу новог облика „корона вируса“. У било какву анализу у вези са самом појавом, њеним ширењем и медицинском фактографијом, овде нећемо улазити. Своје интересовање усмјерићемо ка прављену својеврсне анализе историјског момента у којем се човјечанство налази и улоге Цркве као заједнице у којој се остварује јединство Бога и човјека у истом том историјском моменту.

Како би нека анализа била успјешна, односно тачна, важно је препознати и нагласити суштину проблема у односу на који ће бити постављени сви остали важни елементи самог проблема. Према томе, питање које постављамо на прво мјесто у овој нашој анализи гласи: шта је Црква, чему и коме служи све оно што Црква представља, што чини и свједочи? Познато је и сазнато да је Црква просторно и временски неограничена заједница Бога и људи у којој се људски род који је ограничен временом и простором уводи у реалност вјечног, односно неограниченог постојања. Такође, вријеме и простор су, захваљујући чињеници постојања Цркве, постали облагодаћена средства спасења у оквиру којих је успостављен богослужбени живот Цркве, који је у потпуном складу са просторно-временским категоријама кроз богослужбени простор и дневни, односно годишњи круг богослужења.

Стога, потпуно јасно видимо да људски род нема способност управљања временом и простором, будући ограничен њима. Напротив, људски род једино кроз учешће у богослужбеном животу Цркве добија могућност да кроз вријеме и простор постане исправни корисник ових Божијих дарова. Отуда, посебну пажњу привлаче ставови који се у име наше помјесне, Српске Православне Цркве, износе у протеклих мјесец дана у различитим саопштењима великог броја њених великодостојника, а који се односе на новонастало стање услијед појаве новог вируса. Сва та саопштења, иако се у одређеној мјери разликују по погледима на проблематику, имају једну заједничку тачку. На основу чињеница које су видљиве у самим текстовима тих разноликих ставова јасно видимо да је покретачка идеја свих искључиво у бризи за здравље свих наших грађана. Као производ те бриге настали су различити савјети упућени православним Србима да, у складу са препорукама надлежних државних органа, они имају прибјећи одређеним мјерама које се односе на „смањење интензитета“ учешћа у богослужбеном животу Цркве, и то у временском периоду који ће одредити државни органи власти. Те назови „рестрикције“ богослужбеног живота Цркве у саопштењима крећу се у дијапазону од оних екстремнијих, у којима су храмови потпуно затворени (…Ја сам затворио храмове, не зато што сам морао, већ зато што сматрам да тако треба…), преко препорука вјернима да се у вријеме служења Свете Литургије остане у кући, затим кроз „ослобођење од обавезе доласка“ у храмове (шта год то значило), до одлагања Свете Тајне Крштења и Миропомазања, преко препоруке за изостанак од учешћа у молитвама за упокојене, па све до „отказивања“ и „одлагања“ освећења воде у домовима у вријеме Васкршњег поста.

Осим тога, вјерницима се савјетује да, уколико и долазе у храмове, не цјеливају Часни Крст, Свете иконе, свештеничку руку… Укратко, савјетује им се да не чине готово све оно што православни хришћани чине живећи животом Цркве, жртвујући притом идеје хришћанског човјекољубља (бриге за духовно и тјелесно добро ближњег) зарад бриге за тјелесно здравље.

Поред осталог, оно што посебно привлачи пажњу приликом разматрања саопштења насталих на основу „препорука“ представника државне власти јесте упадљиво непознавање основних принципа по којима живи Православна Црква. Све те „препоруке“ и предлози“ покушавају се ставити пред вјерне на основу ауторитета или Првојераха Српске Православне Цркве или појединачно, епархијских архијереја. На тај начин, „предлагачи“ показују да они у Првојерарху Српске Православне Цркве и епархијским архијерејима виде „председника и чланове управног одбора неке компаније“ (Христо Јанарас, Епископско очинство), а не оне који по јеванђељском принципу као први служе свима (Мт. 20, 27) и на тај начин показују истинско човјекољубље.

Како не бисмо дошли у опасност да паднемо у замку хуманизмом заогрнуте бриге за човјечанство и притом нарушимо основне принципе хришћанског човјекољубља и богољубља, морамо јасно указати у чему је погубност таквог приступа искушењу у којем смо се нашли. Прије свега, познато је и сазнато да нико од живих људи никада није, нити ће бити, господар времена и простора и да нико, осим Бога, не зна ни вријеме ни мјесто нашег одласка из времена и простора. Поред тога, знамо да вријеме и простор за хришћане, осим чињенице да се у њему и кроз њега спасавају учествујући у богослужбеном кругу, нема апсолутно никакво друго значење. Откуда онда неко може сматрати да се нешто што се одвија у времену и простору као средство спасења, па макар и једног јединог човјека, може „одгодити“ или „смањити интензитетом“ или тог истог појединца „ослободити учешћа“ у томе, по било чијој „одлуци“ или „препоруци“. Постављају се једноставна питања која се односе на суштину проблема и чији одговор директно и потпуно јасно открива суштину. Да ли је хришћанско богослужење за човјека спасоносно или није? Да ли је светотајински живот пут у вјечност или није? Да ли је било шта што се у Цркви чини и чиме се живи сувишно и има ли своју улогу у спасењу свијета и човјека или нема? И да ли у одлуци о томе да ли ће учествовати у животу Цркве данас или било кога дана, учествује и онај ради кога се све то одвија у времену и простору, односно сваки појединац, или стварамо од вјерних безличну масу послушника без права на остваривање Богом дане слободе?

Одговори на сва ова питања су и у нашем народу, као и широм Васељене, познати и сазнати, захваљујући нашој вјери и вишевјековној проповједи наше Светосавске Цркве. Ако вјерујемо и проповједамо тако како је познато и сазнато, зашто онда умјесто што правимо труле компромисе, не учинимо све да се све оно што је у Цркви од суштинског значаја, оствари сада или било када, без обзира на све, па макар и на страх од болести и губитка живота, који је у сваком случају увијек присутан као последица гријеха. Или смо једноставно у међувремену заборавили да нико од нас ни по чему није и никада неће бити господар времена и простора.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Сајт СПЦ, 9. 5. 2020)



Категорије:Преносимо

Ознаке:, , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s