Никола Маловић: Оче Момо, нека Ти је лака земља као перо маслине

Бока и Црна Гора су се завиле у црно. Дан 29. април 2020. био је поплављен вијестима о смрти оца Мома. И био је то у Боки непроглашени Дан жалости. Што су сати више пролазили, мање сам осјећао жал, а више радост

Детаљ с промоција фотомонографије „Свети Сава у Боки“, прољеће 2019. (Фото: Никола Маловић)

Човјек никад не смије да дозволи да га чипују, чак ни ако се више без чипа неће моћи купити ни продати.

Једна од позадина цијелог корона-наратива, била је канда увођење нове 5Г мреже по цијелом свијету, па и код нас, па и у Боки.

Орвеловске су сцене гледали они Бокељи који су снимали, у задњим данима априла 2020. г, како се сателити милијардера Илона Маска дижу у небеса, да би тамо – подигнути у орбиту јонским моторима – финалменте обгрлили планету Земљу, мноштвом од 30.000 високотехнолошких апарата.

Иза доба од короне на Земљи више ништа неће бити исто – гласи реченица која је постала фраза за мјесец и по.

И сада, једино да је човјек, ма не дај Боже, чипован и спојен на 5Г, имао би времена да у реалном времену прави комплетне досијее свих људи с којима је разговарао током дугог низа година.

Хоћу да кажем да као човјек из аналогног времена нисам стигао да за живота напишем свеобухватну књигу о оцу Мому Кривокапићу, пароху которском.

Тај горостасни Бокељ, Црногорац и Србин, протојерејски намјесник бококоторски, скромно је пожелио да се таква књига не роди ипак.

У једну ми је руку лакнуло, јер би ми рад на књизи пуној фотографија и докумената о животу и свему што је отац Момо знао и видио – узео године, а са друге стране жеља да се објасни, из прве руке, како се баш у Котору, граду у коме сам се родио, налази глава змије, дувала је мојој намјери све вријеме у једра.

Као и код осталих књига чији сам родитељ, имао сам намјеру да и књига о оцу Мому не доживи смрт.

Оца Мома упознао сам 2001, када сам чудом – без родбинске, кумовске или партијске везе – ја добио посао у тадашњој которској Средњој школи. Припала ми је част да постанем професор српског језика и књижевности у школи коју сам и сам похађао, те да постанем колега многим мојим бивших професорима.

Супруга и ја живјели смо у то доба на пјени од мора, тачно преко пута Старог града, на Пелузици, у кући у коју је за славу долазио отац Момо. Ми смо пак, пресељењем из Београда постали парохијани оца Мома, а он наш исповједник.

У прво вријеме супруга је била незапослена, па сам јој, у срећним данима нашег фрешког брака, док је чистила јефтине сардуне са пјаце и пригала их, а на другој страни готовила салату од жућенице – причао како памтим гдје су још дјевојке у мом разреду ћакулале између себе, крајем 80-их година прошлог вијека о изузетно лијепом которском попу.

Тај лијепи которски „поп“, био је отац Момо, физички супериоран, интелектуални горостас, прави човјек да свакоме кога би то занимало одговори да је немогуће сматрати се образованим а негирати постојање Бога.

Сјећам се како сам се чудио којом лакоћом отац Момо у цркви прича језиком за који сам мислио да је забрањен, иако је све вријеме говорио на српском. Свака проповијед оца Мома била је проповијед увезана тробојком. Све вријеме је отац Момо знао да га слушају и они због којих је почесто уздизао кажипрст, али је и приватно, једнако слободно, поред мобилног телефона без извађене батерије, говорио о врлинама и манама најистакнутијих људи нашега рода.

Сјећам се како сам се с муком спремио да се током првог Великог поста у Котору стварно исповиједим, да избацим талог из себе, да се обрукам, да се унизим.

Отац Момо постао је мој духовник.

Имао сам, са супругом, срећу у животу.

Јер, не догађа се често, нити се догађа многима, да уопште имаш прилику да разговараш са умом који је могао да буде професор на Оксфорду, а није, него се повратио у Котор, да би ту постао чудо тиме што је православну Боку везао као младу лозу око усправне духовне притке.

Успио је што многи нису, да обнови, да себе накалеми на дрво које је у Боки Свети Сава лично засадио 1219.

У моћи је то људи чија се кичма види издалека.

Сјећам се када нам је, током другог неког Великог поста, у Ризници Српске православне цркве, гдје се чувају, између осталих многих оригинала, осим икона, и књиге Доситеја Обрадовића, просветитеља – нашироко препричавао прикљученија из Свете земље! Са одушевљењем је и озареношћу сликовито казивао „како је неизрецив осјећај када се у праскозорје испењеш на Мојсијев Синај, и дочекаш тамо излазак Сунца! Како је немогуће описати служење литургије у Јерусалиму, како је муракуо да се свакипут када преломиш камен са Синајске горе у њему очита шара купине“. Отац Момо нам је свима показивао, као артефакт, камен донесен са Синаја, који како год да се сломи, увијек структуром показује шаре купиновог грма. То је био онај грм који је горио и није изгарао – док је из њега Бог говорио Мојсију. Очи оца Мома биле – док је причао о одласку у географију до које се и Свети Сава отиснуо из Боке – пуне плаветнила, а лице пуно благости. Хоће то када се сјећањем човјек конектује са благодаћу коју почесто има ходочасник.

– Када будеш на Светој Гори – казао ми је 2016. године отац Момо, чућеш како у врту Мајке Божје стално цвркућу птице! – И заиста је тако било.

Моја пријатељица и колегиница, проф. Љиља Чолан, несвета а света сестра, увијек је налазила начина да додатним свијетлом освијетли ионако богато казан портрет оца Мома. Што нисам стигао да видим сам, она би ми, као нека которска Марта или Марија, преносила.

Отац Момо би био материјализована енергија код год би ходио которским улицама, човјек чији се дух осјећао и поштовао и са стране Которске бискупије, и са стране Потештатства града Котора, али и са стране демонизованих секташа. Архинепријатељи га, дакако, нису вољели, али су га поштовали, јер му дебото нису могли ништа. Отац је Момо до конца остао ум који задивљује не само богословским знањем, него и количином добро увезаних података. Ко посједује писмо Франциска Паловинетија, специјалног папиног изасланика упућено митрополиту црногорско-приморском Данилу, у којему се писму предлаже да се с Ловћена уклони Његошева капела, и Његошеве кости јер папа жели да „даде 500 милиона лира као помоћ за израду Маузолеја… да у Маузолеју буду смештене кости Луције-Црногорске“? Отац Момо ми је на увид ставио непристојну папину понуду из 1969. Да се са врха Ловћена, до кога се ходочастило због Његоша и српства, Његошеве кости смакну, са све црквом посвећеном Св. Петру Цетињском, и да се на том мјесту сачини маузолеј, у кога би било упутно ставити кости Св. Озане илити Луције Которске, некадашње православне дјевојке из села Релеза, која је сишла у свијет, и у Котору, по Паловинетију, што је сигурно псеудоним, „прешла у праву вјеру“.

Отац Момо је са друге стране имао историју рода у малом прсту, па ми је натукнуо, почетком вијека, како је чувени Ристо Ковијанић написао најмање двије важне књиге од којих је прва свима знана и може се под насловом „Которски медаљони“ како-тако наћи на тржишту, али је друга сасвим скрајнута, готово непозната, тако да за „Виту Которанина, неимара Дечана“ Риста Ковијанића нико не зна. А само се из те књиге може видјети да је Котор цвјетао у доба Немањића, као главна лука српске средњовјековне државе, да је краљ Стефан Дечански одабрао најбоље мештре – Приморце да му граде задужбину, те да је каснија Млетачка власт свако помињање Немањића напросто затрла. Српске историје током вјекова и вјекова као да није ни било. Какве историје? Управо златне.

Отац Момо ми је примјерак „Вите Которанина, неимара Дечана“ дао на образ, да фотокопирам и вратим. Тако је почела наша сарадња на културном пољу.

Али не одмах…

Још сам неко вријеме предавао у Поморској академији, која је у међувремену постала правно лице под истим кровом са древном Гимназијом. У тренутку када ми је врабац слетио на прозор и проговорио, док су питомци радили писмени ћирилицом, или је то било онда када су радили латиницом свеједно, схватио сам да се Црна Гора конвертује у Монтенегро чим о томе и тице зборе, и да ће ми ускоро укинути Српски језик и књижевност – традиционално прву по реду рубрику у Дневнику.

Одлучио сам да дигнем сидро и учиним са супругом немогуће: да у Херцег Новом подигнем књижарство из пепела, и по дозволи насљедника Јова Секуловића који је 1898. у Херцег Новом, три године прије Геце Кона у Београду отворио класичну књижарску бутигу – наставим да баштиним традицију најстаријег српског књижарства и издаваштва. Тако је године 2004. настала Књижара Со, у граду који је 1382. основан управо због трговине сољу.

Вријеме је показало да је резултат рада, осим дјеце, једино што остаје иза човјека.

Иако сам од 2005. ја живио на западу а отац Момо на истоку Боке, гледали смо се релативно често, разним поводима, тако да сам опет и опет, сада у новим временима, гледао доминантну и даље статуру оца Мома како бесједи са крстом у руци.

Иако га је цијелог живота красио осмијех по коме је остао знан, отац се Момо посебно порадовао када сам му рекао, године 2016. да је штампање новог издања „Вите Которанина, неимара Дечана“ свршен чин! То сада неће бити, нагласио сам, књига као она из 1962. г, са ситним словима, него луксузна фотомонографија већег средњег формата, са корицама у боји и са заштитним корицама, а изнутра илустрована с преко сто фотографија манастира Високи Дечани, фресака, икона, предмета из ризнице, докумената… Лице оца Мома је блистало. Књигу смо у промовисали у цркви Светог Николе у Котору јуна 2016, по мом повратку са Свете Горе.

Па се отац Момо порадовао опет, кад сам му следеће године казао гдје је предговор за „Горски вијенац – бокељско издање“ написао о. Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, те да се ново издање слободарског устава Црне Горе од свих претходних „Горских вијенаца“ разликује по томе што је посвећено чињеници да се Његош школовао у Херцег Новом и да је потом небројено пута боравио у Боки. Књига доноси фотографије свих Његошевих спомен-плоча, свих спомен-биста, свих палата у којима је боравио, кад и сваку Божју везу Његоша и Боке. Бокељско издање „Горског вијенца“ промовисали смо у цркви Светог Николе априла 2017.

Па је отац Момо, сад већ навинут на обновљено заливско издаваштво, вином које је сипао специфично, нагло нагнутом боцом вранца и у правом трену враћеном на сто без и једне проливене капи, наздравио у службеним просторијама новом раду: „Успоменама из Боке“ Владике Николаја.

Српско пјевачко друштво „Јединство“ из Котора потпомогло је издавање „Светог Саве у Боки“ Васка Костића. На 800-годишњицу Српске православне цркве, промовисали смо 2019. године у Ризници фотомонографију која доказује да је, изузимају Хиландар, култ Светог Саве развијени у Боки него у ма којем крају гдје живе Срби. На промоцији је говорио и отац Момо, срећан што смо новим тиражом као сјеменом, посијали сјећање на чињеницу да је Свети Сава 1219. баш у Боки основао Зетску епископију, претечу данашње Митрополије црногорско-приморске.

Интимна историја односа са оцем Момом трајала је 19 година.

Мој которски духовни отац осјетио је између редова које сам написао пред Васкрс 2020. да сам љут веома што моја црква, она иста која је извела цијелу Црну Гору на улице и тргове да непрегледним литијама бранимо светиње – сада пристаје да се највећи хришћански празник слави готово илегално, у црквама без народа. Позвао ме телефоном, и благоглагољив какав је, дуго причао. Са свим што је рекао морао сам да се сложим. Имао сам оца Мома у уву, а он, чак и кад је био опширан, никад није направио реченицу без слике. Слушалац је увијек могао да визуализује ријечи које је послагивао тај мени мио ретор.

Није прошло ни двије сетемане, несвета а света ме которска сестра Љиља Чолан позвала и пренијела клету вијест. Да нам је умро отац!

О, Боже, мој Боже! – очи су ми се напуниле сузама. Отишао је најбољи и највећи међу нама.

Мисли у тим тренуцима искре, шта да се уради прво, јер је доба пуног спина од короне, и забрана је саобраћања међу заливским општинама, а мени је приде, и то сам открио тек тога дана, истекла саобраћајна дозвола.

Бока и Црна Гора су се завиле у црно.

Дан 29. април 2020. био је поплављен вијестима о смрти оца Мома.

И био је то у Боки непроглашени Дан жалости.

Што су сати више пролазили, мање сам осјећао жал, а више радост.

То стога што никакве сумње нисам имао гдје ће завршити душа оца Мома. Током 40 дана биће вођена да види рајско насеље и адово царство, и проћи ће митарства, а онда ће бити устоличена на мјесту гдје ћемо се опет срести када сви, ако Бог да, устанемо из метрвих.

Оче Момо, за живота нисам с вама био на ти, али Те молим да се молиш Богу за нас.

Нека Ти буде лака земља као перо маслине.

Опрема: Стање ствари

(Фејсбук страница Николе Маловића)



Categories: Преносимо

Tags: , ,

2 replies

  1. Хвала Вам Никола, од човека који ме је за два кратка летовања потпуно вратио вери, опростили сте се тако да ми је уз сузу и осмех био на лицу…мало је таквих какав је био Отац Момо…уз доктора Лазића, сада нас на небу заступа и отац Момо…бољи људи тешко да би могли бити….

  2. Има људи који су за српство једног времена важнији него целе владе са свим министрима. Српска Бока за таквог има Николу Маловића.
    Покој души Протојереју Бококоторском Моми!

Оставите коментар