Комнен Бећировић: С пута по Сједињеним Америчким Државама љета 1968.

Путовање које је превазилазило моје најсмјелије морачке снове из ране младости и с кога утиске објавих у НИН-у. Ево те приче поводом које су неки помињали „Градове и химере“ Јована Дучића

Комнен Бећировић и Патриција Бринтон (Фото: Лична архива)

Већ као дјечак, а поготово као младић, сањао сам у мојој завичајној средњовјековној Морачи да видим свијета, да походим разне земље, да доживим авантуре попут оних у романима које сам читао већ као гимназијалац, а наставио као студент Свјетске књижевности да страствено читам, понајвише француске и руске класике. У бескрајним љетњим данима на планини Лоли, гдје смо из завичајних ми епских Љевишта издизали, они су ми били једино друштво. Првенствено Русо, Балзак, Стендал, Виктор Иго из чијих сам поема, посебно из Легенде вјекова учио напамет безбројне стихове.

И деси да, након завршених студија 1960 у Београду, добих стипендију за постдипломске студије на Европском универзитетском центру у граду Нансију. Тако досањах да се нађем у земљи својих омиљених писаца и да током наредних година сретнем и водим разговоре са низ аутора међу којима су неки, као Андре Малро, Франсоа Моријак, Луј Арагон, Жак Превер, Жан Пол-Сартр, већ били живи класици. Разговоре које увелико и с пуно одјека објављивах у београдском недјељнику НИН.

И управо приликом сусрета са Сартровом пријатељицом, славном књижевницом и феминисткињом Симон де Бовоар, с којом не нађох баш заједнички језик, њене теорије о потпуној једнакости полова дјелујући на мене потеклог из једног патријархалног друштва неубједљиво. Она ме упути за слику код чувене фотографкиње писаца Жизеле Фројнд, код које ме срете плави поглед и осмјех њене пријатељице Патриције Бринтон, већ познате америчке оперске пјевачице и солисткиње с којом се разви обострана симпатија, што ће се након извјесног времена завршити браком.

Комнен Бећировић и Патриција Бринтон (Фото: Лична архива)

Да прославимо, Патриција ме одведе у Америку, прво у Њујорк, затим на Југ у Сјеверну и Јужну Каролину гдје јој је живјели сестра са супругом, а онда на Далеки Запад о коме сам имао представу једино из филмова, до завичајне јој Санта Барбаре у Калифорнији. Путовање које је превазилазило моје најсмјелије морачке снове из ране младости и с кога утиске објавих такође у НИН-у. Нажалост, скоро све слике са тога путовања су пропале приликом, много касније, једне поплаве дијела стана у Паризу, те су илустрације за текст преузете с Интернета. Ево те приче поводом које су неки помињали Градове и химере Јована Дучића, након отада прохујале вјечности од преко пола стољећа, док је моја сапутница одавно промијенила свијета јер већ тридесет осам година спава вјечним сном на острву Елби у Италији.

Париз, априла 2020.

1. Њујорк као нови Вавилон трка у облаке

Године 1626 обављена је ваљда најчуднија трговачка размена у историји. Холанђанин Питер Минит купио је од Индијанаца релативно узани комад земље од неких тридесетак квадратних километара, оивичен двема рекама, Хадсон Ривер и Ист Ривер, пре него што се ове састану у заливу Атлантског океана. Као и данас, то место се звало Менхетн, што на језику староседелаца значи острво брегова. Индијански поглавица, који није имао промућурност будућих бизнисмена који ће се настанити на тлу његовог племена и управо ту засновати Волстрит, дао је земљу за нешто јефтиног накита, у вредности од свега двадесет пет данашњих долара.

Поглед на Њујорк из птичје перспективе 1859. године

Ни Индијанац, који је можда био видовњак, ни Холанђанин, који је свакако био вешт трговац, нису могли ни да наслуте да ће Менхетн једног дана постати Њујорк, а Њујорк најчудеснија људска насеобина која је икад на земљи подигнута. То зацело није могао да замисли ни генијални архитекта у својим најсмелијим визијама.

Већ одавно, нико више не може ни да препозна некадашње Острво брегова. Брегови су се претворили у громаде које својим врховима парају облаке. Њихове стране постале су литице, а њихове долине – гудуре и кланци. Људска географија сменила је и преобликовала природну: острво брегова постало је острво облакодера. Ако је игде, сем у легенди, подигнута Вавилонска кула, онда је то свакако овде. Стога би Њујорк требало назвати Нови Вавилон, уместо Нови Јорк, како су га крстили Енглези, по имену војводе од Јорка, кад су, 1664 године, отели Холанђанима Менхетн коме ови беху дали име Нови Амстердам.

Гледан са највише грађевине света, Емпајер Стејт Билдинга, Менхетн се причињава, кроз предвечерњу измаглицу, као огромни брод цивилизације, укотвљен или насукан на обалама океана. Вероватно да не постоји ниједно друго људско боравиште које би у толикој мери оличавало цивилизацију, представљало њено лице и наличје, њену величину и беду, добро и зло који је неизбежно прате.

Добро, јер Њујорк својим гордим кулама сведочи шта је све кадра да предузме, прегне и оствари људско биће. Те пирамиде нису подигнуте да би у њима почивали мумифицирани фараони. Нити те катедрале сежу под небеса да би славиле распетог Божјег сина. Саграђене су једноставно да би у њима живела људска бића, макар како да тај живот и то делање могли понекад да поприме изопачене и несносне облике.

Ту се управо оцртава наличје. Јер тај град саграђен за људе, истовремено је нељудски. Донекле, као и сви градови, али Њујорк посебно због својих колосалних размера. Нигде се тако као у тим громадама од бетона, камена, стакла и челика, људска јединка не осети остављеном, маленом, зазиданом. У спарним летњим данима, кад сунце једва продире кроз маглуштину која обавија голему насеобину, сво то мноштво које врви у лудом ритму и непрекидној орљави машина, учини вам се патничко, изгубљено, осуђено. Рекло би се да заиста никад не гледа сунца ни месеца, заточено у тој магли, задаху од испарења, сенци великих здања. А кад, у поодмаклој ноћи падне на починак, онда му ионако неспокојан сан мути учестало завијање болничких, ватрогасних кола које сеју страву кроз уснуле улице-кањоне, опомињући да је негде избила ватра, да је дошло до злочина или удеса.

Њујорк

Није дакле нимало чудно што се у подрумима тог големог људског стецишта коти свако зло, што хара беда, блуд, дрога, насиље, очајање, самоћа. И по томе, а не само по величини и гордости својих грађевина, богатствима и преимућствима која поседује, Њујорк би требало звати Њу Бабилон, New Babylon.

По много чему Њујорк подсећа на Европу, можда више него иједан други амерички град. Стога Американци и кажу: Њујорк није Америка. Али Њујорк најављује Америку. Пре свега, његова големост подудара се у неку руку са големошћу континента на чијим је вратима подигнут. А затим, ништа снажније не испољава чувени амерички дух такмичења (competitive spirit), него облакодери Менхетна. Они нису настајали једино због недостатка терена, груписања економских седишта, или пак услед пораста и прилива становништва, него и из амбиције, из жеље ко ће кога да надвиси. Грађевина Државе Царства (Empire State Building), која изгледа ненадвисива са својих сто два спрата, престаће ускоро да буде највиша грађевина света, јер будући Светски трговачки центар (World Trade Center), који се сада подиже, треба да је надмаши за неколико спратова. Трка у облаке се наставља.

Сем тога, суперлативи у којима се говори у Њујорку, пратиће вас у току целог путовања кроз Сједињене Државе. Највиша зграда на свету, највише дрво на свету, најдужи мост на свету, најраскошнији хотел на свету, највећа производња на свету, најславнија певачица на свету, најзаносније место на свету, и тако унедоглед, што у већини случајева, треба признати, и одговара стварности.

Једне вечери, на другом крају Америке, у Санта Барбари, свакако најлепшем калифорнијском граду, налазио сам се у друштву неколико пријатеља. Пун месец се дизао над водама и изгледао заиста необично велик, ваљда због њихове близине. Под утиском свих тих суперлатива, нашалио сам се: «Изгледа ми да ви у Америци, између осталог, имате и највећи месец на свету.»

Ветар је доносио с океана мирис алги, зачињен мирисом еукалиптуса.

2. Амерички југ: Северна и Јужна Каролина, Џорџија

После велеградског метежа, топле загушљиве магле, сивих бесунчаних јутара, вреве машина и људи, како вас пријатно, готово идилично, изненаде зелени и шумовити простори Апалачких планина! Са некадашњим стењем, врховима, литицама, зараслим данас у земљу и зеленило, са питомим, свежим увалама, бескрајне, увек заогрнуте прозирним плавичастим велом измаглице, ове прадавне планине делују благо и смирено. По напуштеним насељима, градовима-аветима (ghost-towns), на које ћете у њима наћи, рекло би се да су хтеле да се одупру устаљивању и владавини индустријске цивилизације.

Апалачке планине

Уосталом, на њиховим јужним обронцима, у Ашвилу, у Северној Каролини, налази се постојбина Томаса Вулфа, човека који је потресно и надахнуто описао сукоб између извесних видова природног и цивилизованог живота, да би најзад и сам постао жртва тога сукоба.

„Погледај дом свој, анђеле!“

Томас Вулф

Рођен (1900) у породици оптерећеној наследним болестима и рђавим склоностима, обдарени младић постаје врло рано свестан тога проклетства. Доласком у Њујорк, оно ће постати управо неумитним. То дете Апалачких планина, приспело из једног другог света и другог доба, никад неће моћи да се прилагоди животу велике метрополе. Годинама живи бедно, необуздано, боемски, станује сиротињски на Бруклину, предаје енглески, ради махнито, стихијно, трага за издавачима који му приговарају његов лиризам и бујност, и на крају задаје себи смрт у тридесет осмој години живота.

Али у завичају уклетог песника, као да све опомиње човека да се окрене себи, замисли над својом судбином и не заборави родитељку природу. Као да га све подсећа на дивне заветне речи Томаса Вулфа ”Погледај дом свој, анђеле!”.

На пустим плантажама Пи Ди Ривер

Како се дубље спуштате кроз Јужну Каролину, растиње постаје видљиво бујније и хаотичније, али махом преовлађују столетни храстови у чијим се крошњама њишу зеленкасте завесе шпанске маховине (spanish moss). Због изложености океану, олује су честе, али би се рекло да више напајају биље, него што освежавају људе. Влажност је велика, а топлота спарна.

Old south. Стари колонијални и велепоседнички југ, некада прекривен плантажама ориза и памука на којима су радиле десетине хиљада црначких робова. Због климе бели човек није могао да издржи да ради у тим пределима, а Индијанац је одбијао то за њега тегобно и понижавајуће кулучење, и радије ишао у смрт. Стога је радна снага довожена из далеке Африке, по два месеца пловидбе на дну бродова, искрцавана у Чарлстону, у Јужној Каролини, а одатле продавана, одвођена, разашиљана по целом југу.

Средином прошлог века Федерална влада, подржавана индустријски развијеним севером, одлучила је да укине ропство. Јужне државе су се успротивиле и одвојиле. Дошло је до грађанског рата, познатог у историји као Рат Севера и Југа. После пуне четири године, од 1861 до 1865, Север је победио, ропство укинуто, вођа покрета, председник Абрахам Линколн, убијен.

Робови на пољима памука

Југ је и данас пун успомена на то доба: пустошења, паљевине, изненадни упади војске, битке, стрељања, обрачуни. Грађански ратови су свакако најгрознији ратови. Али, без обзира на прохујало столеће, понекад се има утисак да се Југ није ослободио своје огорчености, а, као што знамо, ни једног дела својих предрасуда. Ове, на жалост, имају дуг живот, опиру се времену, и мало је један људски век па да буду искорењене. Абрахам Линколн, као и сто година после њега, браћа Кенеди и Мартин Лутер Кинг, жртве су истог слепила, мученици истог идеала.

Ништа не одаје упечатљивију слику тог некадашњег југа као опустеле и запуштене плантаже које би могле да се назову, слично оним опустелим насељима Северне Каролине, плантаже-авети. Остали смо цело једно преподне на Пи Ди Ривер, њеним притокама, рукавима, каналима који их повезују. На тим пустолинама биле су некада плантаже ориза. И док нас мали бректави бродић вози по разгранатој Пи Ди Ривер, помишљам на људска мноштва која су оставила кости у тим врућим мочварама, током дугих година тегобног и мученичког кулучења. И без сумње, чежње за њиховом родном афричком прашумом.

Већ одавно су зарасле у травуљину, шибље и честар, плантаже које је некада плавила и наводњавала Пи Ди Ривер. Само понегде се назиру трагови устава, преграда, вратница. А с времена на време, понеки стари велепоседнички дом. Иначе ништа друго, сем лења, мутна равничарска вода опкољена непроходном шумом на чијим се већ остарелим стаблима покаткад види из далека, орлово гнездо. Питам се, шта ће орао у тим лужинама? Али гнездо је превелико да би било неке друге, бар мени познате птице.

Прибрежја Пи Ди Ривер су насељена поглавито црначким живљем – потомцима некадашњих робова. Мој пријатељ Клиф, у жељи да буде објективан и да ми покаже не само оно чиме Америка може да се похвали, него и оно због чега може да се покуди, води ме кроз нека од њихових убогих станишта. Испред сиротињских чатрља, поодрасли дечаци и девојчице са косом сплетеном у две или неколико змијуљастих плетеничица, прекидају игру и машу нам рукама. Клиф ми такође показује једно острво на коме живи право мало црначко племе: потомство некадашњег роба чији је господар погинуо у грађанском рату, а породица затим побегла или нестала. Племе има свога поглавицу, живи патријархално, а добило је струју тек пре четири године! Врхунац беде и заосталости!

Као пример доброг Американца (good American), Клиф је свим тим прилично збуњен и донекле постиђен: тако нешто не би требало да постоји у земљи која располаже могућностима за опште благостање својих грађана. Међутим, на мене, навиклог на сличне или горе призоре на нашем старом континенту, то није оставило богзна колики утисак. Па шта ако је племе добило струју тек пре четири године? Сетио сам се мојих саплеменика из Горње Мораче који још немају ни струје, ни пута, ни телефона, па чак ни доктора. Али сам ћутао. Из патриотизма.

Утвара плаве девојке

Као сва јужна поднебља, тако и амерички југ обилује причама, легендама, предањима, празноверицама. Неке од њих одолеле су продору технике и савремених облика живота, а неке чак и данас настају. Тако, на пример, у Јужној Каролини, прича о сивом  човеку који походи домове пре него што ће наићи олуја – знак да ће олуја бити страшна, да се треба склањати и предузимати друге мере предострожности. Или једна друга, много скорија, о девојци-утвари (ghost-maid) коју ми прича Клифова ћерчица Клер, док се возимо према атлантској обали кроз пределе покривене дрвећем са кога виси шпанска маховина.

Пре више година, у једном мочварном крају у коме вода неосетно залази у шуме, зауставила су се кола да би примила плавокосу и плавооку девојку која је путовала аутобусом. Ишла је у посету своме брату, у једно од места кроз која пут пролази. Нешто касније дошло је до несреће: и девојка и возач су погинули. Али отада се плава девојка привиђа путницима на истом месту и у исто доба дана. Они је примају, као и онај возач некада, али после неког времена, у чуду примећују да је девојка нестала током путовања, а да они нису ништа приметили. Ипак радознали, настављају пут до места чију им је адресу плавојка дала. Тамо, пред њих излази један човек, сада већ у годинама, и казује им да зна разлог њихове посете. Затим им прича о судбини своје сестре, о њеном појављивању у виду утваре, о чему запрепашћени возачи нису никада ништа чули.

Прошли смо кроз зачарани барски предео, где се пут издиже у облику насипа на дужини од неколико километара, а да нисмо срели утвару плаве девојке. Додуше, она се појављује махом онима који причу не знају, или који су је већ одавно заборавили.

Избили смо на Атлантик који нас је дочекао својом белом јеком. Данима ћемо је потом слушати, некад појачану, некад умањену, али без иједног тренутка затишја ни починка. Под беличасто плавим небом, под месечином која се пресијава на валовима, у ноћима осутим звездама, океан никада не прекида пој својих величанствених оргуља. Заљуљана митска грдосија не мирује чак ни онда кад ветри мирују.

3. Далеки Запад: Аризона, Невада, Калифорнија

И тек што сте се растали с једним бескрајем, океаном, сусрећете се са другим, облацима. Облаци над Каролином, Џорџијом, Алабамом, Мисисипијем, Арканзасом, Луизијаном. Они, распевани, разиграни, у белим јатима испод којих промичу Велике Низије. Облаци над Тексасом, Њу Мексиком, Аризоном, Невадом. Суви, неми, аветињски жути.

Тако, уз симфонију облакова, јездите преко континента на Пегазу челичних крила.

После неких пет часова лета, стигли сте на Далеки Запад (Wild West). Слећете усред једне пустињске равни, окружене планинским стеновитим голетима, испод врелих небеса у што ће вас, одмах по изласку из авиона, уверити неподношљива јара. Али убрзо све је у реду захваљујући расхлађиваном ваздуху (air conditioning) у згради аеродрома. Са температуре од 38, прешли сте на температуру од 25 степени. Сам аеродром, чија ме спољна архитектура подсетила својим куполама на Београдски сајам, сав је унутра прекривен тепихом. Најудобнији аеродром на свету! Без сумње.

Елдорадо у пустињи

Прво што запазите, то су десетине људи и жена прионулих уз неку врсту телефонских кутија попут оних у јавним говорницама, који у те кутије убацују ситан новац. Али уместо слушалице на десној страни механизма налази се обична дршка са јабучицом на крају. Кад се та дршка повуче, онда на отвору при дну кутије испадне новчић који сте метнули, умножен у пуно других новчића, прегршт ситнине, или у само неколико новчића, или се чак не врати ни онај убачени. То наравно зависи од тога да ли је особа пред кутијом срећне руке или није. Тај свет што упорно окреће ручку звекетавог механизма и неуморно тражи ситнину по џеповима, обавља неку врсту хазардне игре, а те машине су slot machines, или, како их зову на аргоу «једноруки бандит» (one armed bandit), пошто вам окретањем оне ручице, у већини случајева, нестане сва ситнина која вам се затекла у џеповима, или коју сте у ту сврху разменили на оближњој каси.

Ето, такав вам је први сусрет са Лас Вегасом, светском метрополом хазардних игара, градом у коме је доведено до крајњих граница све што је у стању да изнађе за разоноду и забаву једна материјално и технички одмакла цивилизација. Томе Лас Вегас и дугује свој развитак и процват, иначе би, као и пре једног века, био малено пустињско насеље, поред старог шпанског пута који је водио на север, кроз Неваду. Само име, Las Vegas, значи на шпанском ”пропланци”. Први колонизатори открили су воду на том месту, што их је навело да ту заснују мало свратиште у пустињи. Данас је  Лас Вегас свратиште целе Америке, пропланак на који се спусти дневно око сто авиона, искрцавајући посетиоце из свих крајева континента. Ко је тај свет што се ту слива? Пустолови, коцкари, богаташи, али исто тако, и туристи младенци на брачном путовању, радозналци…

Лас Вегас

Тако је Невада, што на шпанском значи снеговита, без обзира на своју пустињску територију (где на 286.000 km² живи свега 280 000 становника), постала једна од најбогатијих држава у Федерацији, и то скоро искључиво захваљујући Лас Вегасу. Без наводњавања, копања канала и рудника, на неплодном и негостопримљивом пустињском тлу створен је прави Елдорадо! Мора се признати, врло умешан начин да се искористи пустиња. И сасвим амерички.

У том чудном граду дању се спава, одмара, долази, одлази, а ноћу се бди, коцка, забавља, проводи, иде у Фримонстрит. Све је отворено пуних 24 часа, иако у току дана наступи нека врста затишја. Живот, бар гостију, одвија се претежно у хотелима-коцкарницама у којима је могуће да се добије све што клијенту затреба, тако да овај ту може остати данима, недељама, све док је довољно добио или изгубио. С обзиром на удобност, собе нису релативно скупе, вероватно због тога да би се гости задржали што дуже.

Ела Фицџералд

Вече у Лас Вегасу почиње прилично рано, како би ноћ могла да што више траје. Прво се обично изводи неки забавни програм коме претходи вечера чија је цена урачуната у цену улазнице. Вечера се служи у истој дворани, тако да спектакл почиње махом при крају обеда, или док овај још траје.

Представа (show) обично има главну атракцију, већином неку чувену звезду music hall-a, која је наравно званица хотела; и још један разлог да дођу гости. Тих дана у нашем хотелу главна атракција била је Ела Фицџералд. Иако већ у годинама, чувена црнкиња, коју спикер најављује као «најславнију певачицу на свету», може још и те како да одушеви слушаоце. Замашна, крупна, гломазна, али спретних и отмених покрета, одевена у неку врсту танке скоро плаве тунике, са великом свиленом марамом која јој служи као лепеза, Ела сетно, заљубљено, чежњиво извија, али гласом одлучним, решеним, који ће се убрзо претворити у снажан излив страсти, крик, јецај:

The object of my affection
Can change my complexion,
From white to rosy red
Every time he holds my hand
And tells me that he’s mine
…….

Што отприлике значи: предмет моје љубави може да промени боју лица мога, од беле до као ружа црвене, сваки пут кад ме он за руку држи и каже ми да је мој…

Оргија је на врхунцу. Ела је заћутала, рекло би се сузама загушена, оркестар се нагло смирио, али сада дворана трешти од аплауза, узвика, међу којима разазнајете уобичајено бис и браво. Ела предахњује, смеши се, неприметно брише лице (али не уплакано, него ознојено), оном свиленом марамом, дубоко се клања и захваљује: Thank you, ladies and gentleman! Thank you! Thank you very much! То опет изазива нови урнебес, а Елу изводи поново на позорницу да још нешто отпева за љубав публике.

Кад изађете из хотела, приметићете да је ноћ већ одавно пала, али да се, супротно вашем очекивању, јара није смањила. Као да је сунце и по заласку наставило да жеже. Тим боље, ако нађете неки такси са хладњаком који ће вас провести градом између великих осветљених здања са најразноликијом архитектуром, почев од пагода и арапског стила па до Корбизијеа. То су већином хотели-коцкарнице за које вас реклама уверава да је сваки од њих најлуксузнији, најудобнији, са најузбудљивијим и најзаноснијим представама на свету. Суперлативи, који су веома распрострањени у Сједињеним Државама, овде се већ нимало не штеде. Таксиста ће вам уз пут показати једно скромно, неосветљено и неупадљиво здање, као што и доликује храму, јер то је чувена мала црква у којој се жене и удају филмске звезде, « The Wedding Place of the Stars. »

Затим идете у Фримонстрит за коју такође кажу, али овог пута без имало претеривања, да је најблиставија улица света. Најблиставија и најраскошнија. Улица-драгуљ, улица-ватромет у којој светлост тече потоцима, врца у хиљадама млазева, или оцртава најразноврсније ликове на поноћном пустињском небу. Ту је све у пуном јеку – ноћни локали, bôites de nuit, коцкарнице, радње, барови, биоскопи, позоришта, свакојаке представе, џез, игра, свирка, вриска… Лас Вегас пирује.

Сутрадан, удаљујући се од Лас Вегаса, помислио сам, сасвим чедно и нехотимице, на Содому и Гомору. Тим пре што сам се сетио да се у Невади налазе атомска војна постројења и да се ту већ годинама врше нуклеарне пробе. Опасна близина. Али које је место данас на свету поштеђено те опасне близине?

Но, ако је судбина Содоме и Гоморе, које су такође биле пропланци задовољства и уживања у пустињи, да буду разорене, онда би то могло да задеси једног дана и ову Содому и Гомору нашег доба. Не зато што би се на град острвила немилосна Господња рука због његових тобожњих грехова, него због неспретног руковања огњем, муњама и громовима који се данас налазе у човековој руци. Прометеј је украо ватру боговима да би је дао људима, али је, нажалост, прерано нестао да би их научио да се њоме разумно служе.

У зидинама вечности

Можда не бих ишао у Лас Вегас – мада то није место које треба заобилазити, упркос мојој асоцијацији на велика библијска блудилишта – да ме туда није навео пут у Велики Кањон. Али пре но што стигнемо у те кланце времена, осврнимо се на мало географије и геологије.

Од извора у Стеновитим планинама па до увора у Калифорнијски залив, Колорадо Ривер (Црвена река) тече на дужини од око 2330 км. Прво од североистока ка југозападу, а затим, на путу кроз северну Аризону, од истока ка западу, да би после Језера Мид (које снабдева Лас Вегас водом), окренуо од севера на југ. Управо на том делу тока кроз северну Аризону, налази се Велики Кањон. Он се укупно протеже на неких 350 км, од којих је 169 проглашено за национални парк, а 64 за природни национални споменик. Тај последњи део је најимпресивнији. Његова ширина износи 29 км, а дубина 1600 метара. Кањон је открио 1540 године, шпански конквистадор Лопез де Карденас, предвођен Индијанцима Хопи.

Зацело да нема места на Земљи које би речитије сведочило о повести наше планете, о катаклизмима, поремећајима, менама кроз које је прошла, пре него што је добила данашњи коначан (или привремен) облик. У зидовима Великог Кањона уписани су такође трагови живота од праисконских алги, преко претпотопских немани, па све до сложенијих и савременијих бића.

Велики Кањон

У богодавна времена, према геолозима пре неких 10 милиона година, Колорадо је на месту где данас скреће на запад, скретао на исток и увирао у Мексички залив, на југоисточној страни континента, уместо на југозападној где се сада улива. Какве су силе одврнуле реку на другу страну света? Таложења саме реке, тектонски поремећаји, спуштање и уздизање планина и висоравни.

По промени свога тока, Колорадо је почео да дуби Велики Кањон, чија се старост процењује на 7 до 9 милиона година. Потпомогнута другим природним силама, сунцем, мразевима, кишама, снеговима, вулканима, својим притокама, река је копала ново корито и тражила свој нови пут. Али у том трагању за новим обалама, она је, при наиласку на разне препреке, кривудала, враћала се натраг, кретала неком од својих притока, па опет окретала својим првобитним правцем. Кад би јој вулканска лава или отпорније стене препречиле пут, увлачила би се у најмање пукотине, проширивала их, ронила, односила. Столећа су протицала као дневи, док је настајао тај невероватни хаос клисура, кланаца, гудура, окука, ждрела у која се данас грана Велики Кањон.

Велики Кањон

Усецајући земљину кору, река се спуштала од млађих слојева ка старијима, тако да је на крају наишла на стење старо око две милијарде година. То стење је представљало основе великих планина које су се, у та времена, дизале у небо више него данашњи Хималаји. Истовремено, Колорадо је, наилазећи на тврђе слојеве, устаљивао свој ток и сужавао своје корито. Велики Кањон сведочи, дакле, о једној временској раздаљини много дужој него што је његова сопствена историја. Ту раздаљину од 2 милијарде година, научници су поделили на пет великих доба.

  1. Рано прекамбријско доба које се свршава пре милијарду и 200 милиона година.
  2. Позно прекамбријско доба које се свршава пре 600 милиона година, што значи да је цело прекамбријско доба трајало око милијарду и 400 милиона година.
  3. Палеозоик који се свршава пре 230 милиона година.
  4. Мезозоик који се свршава пре 65 милиона година.
  5. Сенозоик који тада почиње и још данас траје.

Да би учинио приступачним и појмљивим те бројке, које зграњују машту или јој ништа не говоре, као и да би довео у везу с њима настанак живота и човека, амерички природњак Мерил Дил духовито је сажео цело то бескрајно време у 24 сата једног људског дана:

«Посматрајмо човеково време наспрам завесе од две милијарде година земљине историје уписане у стењу Великог Кањона. Да би поређење учинили схватљивијим, збијамо те 2 милијарде година у 24 сата дана који почиње у поноћ. Човек ту још није на доручку идућег јутра; стене Првог доба тек су у обликовању. За време ручка почиње Друго доба; настају првобитне водене биљке, зване алге, али човека још нема. Око вечере Треће доба је на помолу и мора обилују организмима, али копнене биљке и животиње још нису настале. Како вечерњи сати пролазе, поколења водоземаца, гмизаваца, борова и папрати живе и умиру, најзад диносауруси ишчезавају, док се појављују птице и сисари. Копање Великог Кањона почиње 7 минута и 10 секунди пре поноћи. Али исконски човек ступа на позорницу тек пре милион година, по свему судећи на тлу афричког континента, дакле само 43 секунде пре поноћи, у последњем минуту нашег дана од 24 часа! Оставимо по страни спор око тога кад и где се тачно појавио први човек, као и питање његових каснијих сеоба, и узмимо у обзир једино његову писану историју која се протеже на последњих пет хиљада година. Тај размак представља само један пети део последње секунде од укупна 24 часа, пуна догађаја. На крају крајева, човек збиља није тако давнашњи!»

Али земља јесте! За смртника који једва напуни стотинак година, ако га пре тога не уморе болести, непогоде, или његова сабраћа смртници, рећи 2 милијарде година, или 10 милиона година, исто је што и рећи вечност. И како да се човек не сети, у тим зидинама вечности, великих Његошевих речи:

«Време земно а судбина људска
Два образа највише лудости«!

Велики Кањон

Дан је нагињао крају. Сенке су се одбијале од хиљада црвених литица. Провалије, гудуре, кланци, стење, предгорја, замицали су једни у друге. Тај недогледни лавиринт постајао је све замршенији и тајанственији. Доле у дубинама, Колорадо је невидљиво хучао, настављајући своје исконско копање. Сенке су се зближавале, постајало је свежије. Западна небеса китили су пурпур и злато.

Гавран смркнутих крила, чији је говор исти у свим поднебљима, узалуд је покушао да помути ту чаролију што је кањон приређује сваке вечери задивљеним људским очима, макар колико им било суђено да се кратко диве.

Бесмртно дрвеће

Далеки Запад обилује заиста правим чудесима. Пустиње, планине под вечитим снегом и ледом, плодне долине, слана језера, усахле реке, кањони, тек угашени вулкани скамењене шуме, горостасно дрвеће… Све то одводи мисао на далека преадамска времена.

Према природњацима, на које се још једном позивамо, некада су целу северну хемисферу, од Канаде, преко Скандинавије, па до крајњих граница Сибира, прекривале џиновске четинарске шуме. Наиласком леденог доба, оне су нестале. Једини њихови данашњи потомци били би горостасни четинари који расту у северној и источној Калифорнији. Ботаничари су их назвали секвоја, по имену једног индијанског племена расе Чероки. А због црвенкасте боје њихова дрвета, први шпански истраживачи, пре двеста година, дали су им име palo colorado, црвено дрво, што им је остало на енглеском: redwood.

Секвоје источне Калифорније, прекривају у Сијера Невади простор од близу 400 км². Због огромне величине њихових стабала, чија се запремина при дну креће од 10 до 15 метара, ове секвоје назване су гигантским (sequoia gigantea). Њихова старост је 3 до 4 хиљаде година. Разлог тако дубоке старости јесте изузетна отпорност према ватри, инсектима, трулењу. Снабдевши их великом количином смоле те лаким размножавањем, природа се постарала да ово дрвеће учини многовечним.

Секвоје које расту у северној Калифорнији (sequoia sempervirens – вечито зелена), имају већину одлика оних из Сијера Мадре, али се нешто и разликују. Њихове четине су изразитије, оштрије. Размножавају се не само из семена, него и подмлађивањем. Њихова стабла су тања, али сежу до 110 или 120 метара висине. Њихова старост се креће до 2 до 3 хиљаде година. Док је дрво гигантске секвоје неупотребљиво, због своје превелике ћепкости, дотле дрво вечито зелене секвоје служи као одличан грађевински материјал. Замишљам да се од тих гордих стабала праве катарке бродова који плове по оближњем океану.

Царство вечито зелених секвоја протеже се, с мањим прекидима, на око 7010 км², дуж обале Пацифика. Од залива Монторе, па све до јужних предела Орегона, где у ствари опет почињу бескрајне канадске шуме јела и борова. Десно на истоку од тог појаса широког близу 70 км, остају пожутела брда, планине, испресецане плодним долинама и ранчевима у њима. Лево, на западу је океан према коме се планинске стране спуштају доста благо, али сама обала је претежно врлетна, окомита са предгорјима, хридинама на којима се примећују јата попадалих птица. На жаловима се такође понекад виде, као разбацане кошчурине претпотопских животиња, стотине оголелих стабала која су ветрови поломили и поизваљивали, а бујице доваљале из околних брда. На обали се чудно смењују сунце и магла: наједном, усред лета зароните у јесењу маглу кроз коју се једва назиру хриди и узбуркани океан. Па опет сунце, па опет магла.

Међутим унутра, нешто даље од океана, по бреговима, брдима и увалама, налик на џиновске јеле, дижу се величанствене секвоје у слављу сунца и зеленила. Отприлике негде на средини Црвених шума, у такозваној Авенији горостаса (Avenue of the Giants), та лепота и величанственост попримају видове чудесних храмова, катедрала сазданих од огромног дрвећа, здруженог на стотине, на хиљаде, као да би се одупрло насртају векова. Ту царује нека побожна тишина, само покаткад прекидана усамљеним птичјим летом или кликтањем.

С времена на време пропланци, па опет крда џинова. Но, ма колико та стабла била висока, ма колико напорно светлост продирала кроз њихове зелене сводове, ту се човек не осећа ни ситним ни маленим, ни заточеним ни самотним, као међу кулама Новог Вавилона. А ни грешним, острвљеним, проклетим, као у храмовима подигнутим за молитву, искупљење и покајање.

Међу тим поноситим дрвећем човека испуни свеопште саосећање према свему што је прохујало. Јер оно је ницало и расло још док је Прометеј издисао на Кавказу, а Христ на Голготи, док су царства настајала и нестајала од Цезара до Наполеона, док је прогнаник Данте претурао по људском и божјем паклу, док су Кеплер и Њутн разјашњавали свемир и читали у звезде, док је Коломбо пловио у сусрет Новом Свету, по пустом океану без острвља ни бродовља… У тим прастарим горама задивљеног посматрача походи Историја. Али га у исти мах обузима нека дубља гордост, нежност и надање, јер му ништа друго не дочарава видније варку бесмртности. Он зна да је судбина свих живих створења, као и његова сопствена, да кратко трају и неповратно прођу. А гле, ово дрвеће је одолело пролазности! Бар онолико колико нам је дато да ту пролазност сагледамо у границама наше људске повести.

Бесмртност овде изгледа стварна, суштаствена. Не само пуста жеља, сања, него јава. Секвоје моћно живе! Оне се и дан данас, упркос вековима и ветровима, гордо усправљају ка плавим небесима, кроз њих струје исконски животодавни сокови, док гране сневају, или се сећају, а четине се злате и милују са штедрим сунцем у дубоком калифорнијском поподневу.

Објављено у наставцима у недељнику НИН од 22.12.1968., 29.12.1968. и 5.1.1969.

Опрема: Стање ствари



Categories: Поново прочитати/погледати

Tags: , , , ,

1 reply

  1. Овај текст има све оно, што један путопис треба да поседује: он је неочекиван, оригиналан, свеж; не засипа нас и досађује инфомацијама, а које ионако свако може да нађе у турустичким проспектима. Пружа нам један личан поглед на Америку, на земљу и њене становнике. Одличан потез „Стања ствари“, да су се сетили тог путописа и прештампали га из давне 1968. године.

Оставите коментар