Реј Бредбери: Пешак​ (1951)

– Шта радите напољу? Шетам, рече Леонард Мид. Шетате? Само шетам, рече он једноставно, али на лицу осети хладноћу, стоји у научно-фантастичној причи Реја Бредберија смештеној у 2053. годину 

Извор: Emma Scherer

Ући у ту тишину, каква је владала над градом у осам сати, у влажно новембарско вече, спустити ноге на асфалтиране стазе, прекорачити травнате ивице и напредовати, руку стрпаних у џепове, кроз тишину, беше управо оно што је Леонард Мид најрадије чинио. Стајао би на углу неке раскрснице и гледао низ дугачке, месечином обасјане авеније, са стазама за пешаке на све четири стране, одлучујући на коју страну да крене, иако му је то било сасвим свеједно; био је сâм на овом свету anno Domini 2053. или исто као да је сâм, и кад би донео одлуку, одабрао стазу, кренуо би, стварајући шаре леденим дахом, налик на дим цигаре.

Понекад би шетао сатима и прелазио километре, враћајући се кући тек око поноћи. А на свом путу виђао би кућице и домове с мрачним прозорима, и било је као да пролази гробљем, где би тек слабашни титраји светла свитаца трепнули иза прозора. Ненадани, сиви фантоми, чинило се да се показују на унутрашњим зидовима собā, где завеса још није била навучена, или се пак чуло шапутање и мрморење тамо где је прозор зграде, налик на гробницу, још увек био отворен.

Леонард Мид би застао, накривио главу, ослушнуо, гледао и наставио да хода, не стварајући буку на неравној стази. Одавно се мудро пребацио на патике, јер су пси у патролним одредима пратили његове шетње лајањем, кад би носио тврде потпетице, а и светла би могла да се упале, лица појаве и цела би се улица узнемирила због пролаза усамљене фигуре, њега, у рано новембарско вече.

Ово вече је усмерио свој пут према западу, у правцу скривеног мора. У ваздуху је било правог, кристалног мраза; стезао је у носу, а у плућима је жарило као око божићне јелке; осећао си како хладан ваздух улази и нестаје, а све гране се пуне невидљивим снегом. Ослушкивао је тихо шушкање меких патика у јесењем лишћу са задовољством и звиждукао хладним, тихим звиждуком између стиснутих зуба, с времена на време подигавши у пролазу по који лист, испитујући под ретким светиљкама његову основну грађу, удишући успут његов опор мирис.

„Здраво, ви тамо“, шапутао је свакој кући, са сваке стране, док је ишао даље. „Шта има вечерас на Каналу 4, Каналу 7, Каналу 9? Где јуре каубоји и да ли то америчка коњица стиже у помоћ преко оног брежуљка?“

Улица беше тиха, и дугачка и празна, тек се његова сенка мицала, налик на јастреба на земљи. Кад би затворио очи и стао мирно, скамењен, могао би себе да замисли у средишту равне, америчке пустиње, зими, без ветра, без иједне куће на хиљаде километара уоколо.

„Шта је сада?“ упитао је куће, погледавши на ручни сат. „Осам и по увече? Време за туце одабраних убистава? Квиз? Ревија? Комичар, који пада са сцене?“

Беше ли то шум смеха, што је допро из куће беле месечеве боје? Оклевао је, али кренуо је даље, јер се није ништа догодило. Саплео се на истуреној неравнини стазе. Бетон је нестајао под цвећем и травом. У десет година шетања ноћу или дању, на хиљадама пређених миља, никад није срео човека у шетњи, ни један једини пут за све то време.

Дошао је до раскрснице у облику детелине, што је стајала у тишини, не месту где су два главна ауто-пута пресецала град. Дању је овде била громогласна струја возила, бензинске пумпе отворене, велики инсект што шушти, стално се надмудрујући за позиције, док тамјан дими из њихових одвода, а они прелећу према кућама у далеким смеровима. Међутим, сада су и ови путеви били налик на речице у доба суше, само камен, корито и одсјај Месеца.

Кренуо је назад споредном улицом, правећи круг према својој кући. Беше већ на домак свог циља, када, сасвим изненада, иза угла изрони усамљени ауто и јако га запљусну млазовима белог светла. Стао је опчињен, као некакав ноћни лептир, затечен илуминацијом, а затим привучен према њој.

Метални глас га позва:

– Стој мирно! Остани где си! Не мичи се!

Он заста.

– Дигни руке у вис!

– Али – рече он.

– Руке у вис! Или ћемо пуцати!

Полиција, наравно, али каква невероватна реткост; у граду од три милиона, преостала су само једна полицијска кола, зар није тако? Већ од пре годину дана, 2052. изборне године, полицијске снаге су биле смањене од три на један ауто. Злочин је нестајао; више није била потребна полиција, осим овог, једног јединог аутомобила, који је лутао и лутао празним улицама.

– Ваше име? – рече полицијски ауто металним шапатом. Због јаког светла, које му је ударало у очи, није могао да види људе у ауту.

– Леонард Мид, одговори.

– Гласније!

– Леонард Мид!

– Посао или занимање?

– Мислим да ме можете назвати писцем.

– Без занимања, – рече полицијски ауто, као да говори самоме себи. Светлост га је држала на месту, као инсекта у музеју, прстију прободених иглом.

– Могло би се тако рећи – рече господин Мид. Није писао већ годинама. Часописи и књиге нису се више продавали. Сада се све збивало ноћу, унутар кућа налик на гробнице, мислио је он. Гробнице, слабо осветљене светлима телевизије, где су људи седели као мртваци, док би им сиви или обојени зраци додиривали лице, никада их стварно не додирнувши.

– Без занимања – рече фонографски глас, сикћући. – Шта радите напољу?

– Шетам – рече Леонард Мид.

– Шетате?

– Само шетам – рече он једноставно, али на лицу осети хладноћу.

– Шетате, само шетате, шетате?

– Да, господине.

– Шетате куда? Због чега?

– Шетам због ваздуха. Шетам због гледања.

– Ваша адреса!

– Једанаест јужно, Улица Сент Џејмс.

– А, у вашој кући има ваздуха, ви имате аклиматизациони уређај, господине Мид?

– Имам.

– И, имате екран у вашој кући, да гледате?

– Немам.

– Немате.

Настала је кратка тишина, оптужба већ сама по себи.

– Јесте ли ожењени, господине Мид?

– Нисам.

– Нисте ожењени – рече полицијски глас иза пламених зрака. Месец беше високо, јасан међу звездама, а куће сиве и тихе.

– Нико ме није хтео – рече Леонард Мид с осмехом.

– Не говорите без питања.

Леонард Мид је чекао у хладној ноћи.

– Само шетате, господине Мид?

– Само шетам.

– Али, нисте рекли с каквом сврхом?

– Рекао сам: због ваздуха, због гледања и због саме шетње.

– Јесте ли то често чинили?

– Свако вече, већ годинама.

Полицијски ауто је запосео средину улице, док му је радио говорио испод тона.

– Дакле, господине Мид – рече ауто.

– Је ли то све? – упита он пристојно.

– Јесте – рече глас. – Овамо. Зачу се уздах, шум. Задња врата полицијског аутомобила отворише се широм. – Уђите.

– Чекајте мало, нисам ништа урадио!

– Уђите!

– Протестујем!

– Господине Мид!

Закорачио је као изненада опијен човек. Док је пролазио поред предњег прозора аутомобила, погледао је унутра. Као што је и очекивао, никога није било на предњем седишту, уопште никога у ауту.

– Уђите.

Ставио је руку на врата и завирио на задње седиште, заправо малу ћелију, малени црни затвор с решеткама. Мирисало је на ковано гвожђе. Мирисало је на јаки антисептик; мирисало је сувише чисто, тврдо и метално. Ту није било ничег благог.

– Кад бисте бар имали жену, да вам пружи алиби – рече метални глас. – Међутим…

– Куда ме водите?

Ауто је оклевао, или боље речено зазујао, као да негде под електричним оком прелистава избушене картице, тражећи информацију.

– У психијатријски центар за истраживање регресивних тенденција.

Он уђе. Врата се затворише, уз благи ударац. Полицијска кола се откотрљаше низ ноћне авеније, бацајући пред собом мутна светла.

Прођоше једну кућу, у једној улици, само тренутак касније, једну у читавом граду кућā, што су биле мрачне, али у овој су кући горела сва електрична светла пуним сјајем, сваки прозор снажна, жута илуминација у хладноћи таме.

– Ово је моја кућа – рече Леонард Мид.

Нико му није одговорио.

Ауто се спуштао низ улице, налик на празна речна корита и отишао, оставивши за собом празне улице, с празним пешачким стазама, без гласа, без покрета, целе, хладне новембарске ноћи.

Реј Даглас Бредбери (енгл. Ray Douglas Bradbury, Вокиган, 22. августа 1920. — Лос Анђелес, 5. јун 2012.) био је амерички писац научне фантастике. Претежно познат по писању иконичног дистопијског романа Фаренхајт 451 (1953), и његовим научнофантастичним и хорор колекцијама прича Марсовске хронике (1950), Илустровани човек (1951), и Ја певам телесно електрично (1969), Бредбери био је један од најславнијих америчких писаца 20. и 21. века. (Википедија)

Преводилац непознат (преузето са форума Крстарица)

За Стање ствари приредио: Иван Т. Лукић



Категорије:Поново прочитати/погледати

Ознаке:, , ,

1 reply

  1. И нико да остави коментар?!?

    Хм, вероватно по дану“ радите“ а ноћу гледате дебилизатор!

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s