Kорона нас је натерала да се вратимо на изворе и обновимо основну лекцију: где нема државе нема ни живота. Најгоре ће бити ако после свега поново заборавимо ову лекцију

Миша Ђурковић (Фото: Медија центар Београд)

Већ тридесет година континуирано траје последњи талас идеолошког пропагандног лудила којим покушавају да нас убеде како је држава непотребна, превазиђена, ретроградна и штавише по себи опасна форма. Та идеологија окупирала је универзитете, јавни простор, медије, мантру о неопходности интеграција су политичари морали да понављају као услов да уопште дођу у могућност да о нечем одлучују… На нас који смо „кварили игру“ подсећајући јавност да су управо овакве идеолошке нарације сулуде, противне не само здравом разуму већ и читавој историји политичке мисли и праксе, гледали су као на лудаке, називали нас најгорим именима, гурали на маргине и остракизовали.

Суштина нашег упозорења је била да су таква булажњења пре свега опасна јер укидају људима и заједницама могућност да се у тренуцима кризе одбране и сачувају. Наша пословица која каже „У добру је лако добар бити, на муци се познају јунаци“ сажима заправо есенцију сваке релевантне политичке теорије. Ниједна заједница не сме себи да дозволи да не буде спремна да у тренуцимна кризе на ефикасан начин делује, заштитити своје становништво и одбрани га од спољних и унутрашњих егзистенцијалних изазова као што су војне агресије, грађански ратови, тероризам, клизање у анархију, или природне катастрофе: укључујући наравно и биолошке опасности попут корона вируса. Једина политичка форма која то може да уради и која то ради практикујући у потпуности свој суверенитет јесте дефинисана политичка заједница, односно Држава.

Кризне ситуације, на то су упозоравали многи велики мислиоци попут Бодена или Хобса, а најбоље Карл Шмит у својим теоријама ванредног стања и диктатуре, представљају основу разумевања политике и теорије државе. Током редовног стања, можемо до бесконачности причати о демократији, подели власти, људским правима, функционисању друштва, слободног тржишта и независним институцијама. Ко хоће да се игра интеграција, отварања, повезивања, апсолутно је слободан да по својој вољи преноси ингеренције и овлашћења, делове суверености и слично на неке међународне форуме или квазифедерална уређења попут ЕУ. Кад међутим дође егзистенцијална криза, као што сада видимо, потпуно је награбусио онај који није способан да у најкраћем року врати и преузме све те ингеренције и у пуном обиму практикује свој суверенитет у циљу максиме коју су још стари Латини дефинисали: Салус попули супрема лекс ест. Спас народа је врховни закон.

Да би се народ спасао држава има право да искористи све мере адекватне и потребне за спасавање. Држава може да затвори границе, да суспендује слободе и права, да суспендује рад институција, да реквирира средстава, да плени приватну или корпоративну имовину, прераспоређује државну у складу са потребама, користи војску за цивилне потребе, регрутује популацију, издаје радне налоге и задатке итд. Наравно, сваки демократски устав предвиђа процедуре за увођење и суспендовање ванредног стања, и подразумева одредбу да мере и средства морају бити адекватни потребама и ургентности ситуације. По правилу након суспензије ванредног стања у демократским друштвима скупштина има право, а негде и обавезу да расправља о томе како је извршна власт деловала за време трајања кризе и да ли је било неадекватних мера или злоупотреба. О томе мора да води рачуна и наша извршна власт док ово траје. За злоупотребу и прекорачење овлашћења може се касније одговарати и политички, али и пред правосуђем.

Дакле ванредно стање је инструмент који познају све савремене уставне и демократске творевине и оно дефинише саму суштину државе и њеног основног циља, заштите и одбране становништва у кризним и ванредним ситуацијама. Демонстрацију ове осовне истине коју нећете чути од наших професора на универзитетима, гледамо у најчистијем виду ових дана широм света и у европским државама. На Европску унију су углавном сви заборавили (осим Италијана који пале њене заставе), а проблеме решавају појединачне државе које затварају границе, ограничавају кретање становништва, забрањују у потпуности улаз страном становништву (исти они који су до јуче за Орбана тврдили да је фашиста), спроводе масовне мере надгледања кретања и комуникације становника како би спречили кретање опасних итд. Израел отворено надгледа сву комуникацију у земљи, а Пољаци су увели апликацију којом потпуно прате кретање потенцијалних носилаца заразе.

Кинески пример показује да што је држава мање демократска то више ефикасности показује у решавању оваквих проблема. То наравно отвара неке друге потенцијалне проблеме, али о томе ћемо неком другом приликом. Данас је свет задивљен њиховом ефикасношћу и успехом да у врло кратком времену сузбију епидемију, ставе је под контролу, победе и стекну искуство којим помажу остатку света. Штавише тек након два месеца, док остали велики играчи тону, они почињу да обнављају своју економију.

Да закључимо, корона нас је натерала да се вратимо на изворе и обновимо основну лекцију: где нема државе нема ни живота. Тамо где је држава неозбиљна, неорганизована и неспособна да ефикасно спроведе своју вољу, народ је изложен страдању. Тамо где држава није способна да самостално организује снабдевање и нема довољно својих ресурса, а пре свега хране, добијамо слике паничних људи који се туку за листове тоалет папира, резервоар горива или нешто сухомеснатих производа. Неки наши људи у Тексасу већ данима живе без тоалет папира у кући…

Најгоре ће међутим да буде ако после свега овог поново заборавимо ову лекцију и заборавимо чему служи држава.

Categories: Дневник читаоца/гледаоца

Tags: Миша Ђурковић, карусел, корона вирус, корона-блог