Никола Маловић: Укус конзервиране туне из прошлости

Препер с великим П на мјесечном нивоу издваја уздигнуту обрву новца за оно за што се спрема

Конзерве туне (Фото: Никола Маловић)

Mоја породица годинама једе конзервирану туну укуснију од туне коју једу моји суграђани или пак читаоци овог текста. Објаснићу у наставку како…

Но прије тога ваља рећи коју ријеч о преперима (енг. preppers), тј. људима који очекују да ће у ближој или даљој будућности доћи до колапса система, па се активно припремају за преживљавање у условима пандемије, катастрофе или чак катаклизме.

Покрет преперса захватио је цијели свијет, махом западни, гдје оних који гомилају залихе и стичу вјештине for survival има на стотине хиљада.

Јавност је за препере сазнала након документарних филмова који су емитовани на каналима „National Geographic“ и „History“, а више информација о томе како преживјети злу не требало може се наћи на Фејсбук страници Препери Србије.

Препери се између себе разликују и по томе за какву се невољу спремају.

Једни гомилају храну и љекове, други праве подземна склоништа, трећи се наоружавају, четврти тренирају да би вишедневним пјешачењем, рецимо, могли да изађу из мегалополиса захваћених правим или пак друштвеним пламеном…

Заједничко за препере је да имају апокалиптичну интуицију, љубав према природи и разним вјештинама. Премери су све само не глупи. Они од игле положене на лист, кад га положе на воду – направе компас. А од папирног убруса и два ластиша – заштитну маску.

Вирусом преперства, ако се тако каже, заражен сам у Београду, мјесец дана прије неголи ће нас напасти НАТО. Ми нисмо могли да знамо да ли ће Београд остати препознатљив када бомбардовање једном престане, или ће пак главни град личити на Дрезден, њемачки град сравњен са земљом у Другом свјетском рату.

Па сам почео да сакупљам конзерве и чувам препечен лебац.

Данас сам вјероватно до те мјере скроман препер да се тим именом и не бих могао да назовем, јер сам свјестан да би у случају пада система онога ко има на примјер козу, убили они који немају козу, да би онога ко има било какву јестиву културу – покрали, да би ономе ко има воду – воду попили, и томе слично. Зато се трудим да имам покоју свијећу вишка, паковање шибица, мало сапуна, понеки лијек или мелем, те паковање упаљача. Ратно искуство из региона научило нас је да су ствари које заузимају мало простора а које се у случају пада система могу добро трампити – паметна инвестиција.

Никола Маловић (Фото: Матија Крстић/Лагуна)

Вратимо се на конзервирану туну укуснију од туне коју једу читаоци ових редова… Обично годишње купим педесетак конзерви, запакујем их, забиљежим рок трајања, и похраним их на мени знаном мјесту (дислокација симболичних залиха потказује ме као човјека који размишља као препер). Ријеч је отприлике о количини коју мала породица која избјегава конзервирану храну поједе за годину. А купи се и покоја „овогодишња“ конзерва, ту и тамо.

Опазио сам, дуго година кушајући махом „туну из прошлости“, како квалитет оличен укусом опада из године у годину! У поређењу с конзервама из 2015, туна из 2020. је безукусна, премда слутим да ће бити преукусна када се 2025. буде упоређивала с укусом туне из 2020. године. Ово сам искуство хтио да подијелим, јер иза њега стоји прича дуга 20 и кусур љета, а почела је у Београду, 1999, под бомбама.

Подијелимо, на крају, људе који желе да преживе, у три групе.

Једни су свакако мигранти, који се евакуацијом боре за опстанак.

Други су нпр. они Београђани који викендом не одлазе на село него у потпуности зависе од града, па им залиха било чега, чак и под условима дуготрајног нестанка струје некмоли епидемије, добро дође. Подгрупа су Београђани који викендом одлазе пак на село: све њихове залихе ионако стану у једна кола.

Трећи су пољопривредници. Они су по дифолту препери, јер покушавају да буду самоодрживи производњом властите хране, почесто и струје. Трећа група је најмања. Плодна Војводина са земљом за коју Павић каже „да би жива човека родила“, продаје се у бесцијење, као и земља у Србији, као и земља у региону, осим градова, и мимо Приморја.

Бити препер кошта.

Препер с великим П на мјесечном нивоу издваја уздигнуту обрву новца за оно за што се спрема.

Из свега произлази једна мистерија која се тако добро види на примјеру српске земље. Сви знамо да се за 5.000 евра на нашим просторима може купити кућа, хектари земље око куће, и разне воћке у пакету. Па опет, нема купаца.

То ће рећи да велики имаоци добрих комада планете Земље, генеришући сукоб који се мора збити, а који се због огромног богатства – количине залиха и величине луксузних склоништа никако не могу називати преперима – спремају на то да цијене свега што вриједи још падну, не би ли у тренутку предвиђеног колапса тек онда све купили за џабе.

Опрема: Стање ствари

(Печат, 20. 3. 2020)



Категорије:Преносимо

Ознаке:, ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s