Милош Ковић: Не дамо светиње

Занима вас будућност? Идите у Црну Гору и покушајте да пребројите младе у литијама. Свиће зора, што би рекли момци из Београдског синдиката

Милош Ковић (Фото: Соња Ракочевић)

Константин Леонтјев, руски писац, историософ и дипломата, у делу Византинизам и словенство (1875) описивао је како је, у време пољске најезде и освајања Москве (1610), Русија тонула у раздоре и издају, да би устанак и ослобођење отпочели тек пошто су освајачи оскрнавили православне цркве и светиње. Слична повест поновила се, како Леонтјев примећује, и два века касније, у добу француске најезде (1812). Тек када су Наполеонове војске почеле да уништавају иконе и у цркве уводе коње, руски народ дигао се у одбрану светиња и отаџбине. Идентитет Руса настао је и добио смисао у крилу православне цркве. Зато је, по Леонтјеву, само одбрана светиња могла да их покрене на одсудна прегнућа, на уједињен, одлучан отпор, који ће им, на крају, донети победу и слободу.

Масовне литије у Црној Гори као да потврђују оваква запажања. На први поглед, историјски контекст потпуно је другачији. Па ипак, српски народ у Црној Гори деценијама је подносио понижења и насиље да би, тек после напада на цркве и светиње, коначно устао у отпору и самоодбрани.

Молитвено окупљање у Никшићу 9. 2. 2020. (Фото: Митрополија црногорско-приморска)

Био сам на литијама у Никшићу, Бару и Будви. Тамо се, уз духовне, понајвише певају косовске песме. Јер, и на Косову и Метохији гоне хришћане и њихову цркву. И тамо обесвећују и разарају светиње. Улог је ту још већи и одсуднији, јер су у питању и животи преко 130.000 наших сународника и распарчавање Србије. Историја Албаније и најновији догађаји на Косову и Метохији не остављају никакву сумњу у то каква ће бити судбина наших светиња и људи уколико се са њима «разграничимо» и препустимо их Великој Албанији. Наше власти то, изгледа, не разумеју. Потенцијал отпора и овде је огроман. Поруке Светог архијерејског сабора о Косову и Метохији јасне су и недвосмислене. Такви су и сви резултати истраживања јавног мњења, као и реакције јавности на узнемирујуће колебање српских власти у извршавању својих уставних обавеза.

Насртај на светиње у Црној Гори и на Косову и Метохији део је процеса убрзане дехристијанизације, који је одавно захватила европску цивилизацију. Прави почетак онога што се догађа у Црној Гори ипак би требало тражити у убиству митрополита црногорско-приморског Јоаникија и истребљењу црногорског свештенства 1945. године. Из данашње перспективе јасно се види да је кључно било обесвећење и рушење Његошеве капеле на Ловћену и подизању, на њеном месту, Мештровићевог маузолеја. Слика Његошеве капеле не појављује се случајно на данашњим литијама, међу иконама и црквеним барјацима. Обесвећење ове светиње починили су, не заборавимо, они у којима данашње црногорске власти виде своје узоре – Тито и црногорски комунисти. И они су, не заборавимо, у свом обрачуну са Србима, нарочито од 1948, имали подршку НАТО земаља. Заплашена и ућуткана српска јавност и тада је била дубоко потресена уништењем светиње. Српска православна црква пружала је отворен отпор; београдски дисиденти нагло су живнули. Узнемиреност и незадовољство Срба, тада пробуђени, неће престати све до пропасти југословенске државе. Истовремена побуна на Косову, хрватски Маспок и устав из 1974. само су их додатно пробудили и освестили.

Извор: Фејсбук

Масовно учешће младих на црногорским литијама могло би да значи да ће се идентитет Срба у будућности све више заснивати на припадности Српској православној цркви. Српска национална свест је, наиме, кроз векове почивала, пре свега, на вери и језику. У различитим епохама истицано је једно од та два мерила. Слично руском, грчком или јерменском моделу, почевши од доба Светог Саве, традицијска српска припадност настала је у цркви, која је, у исто време, била и универзална и помесна, национална. У српским средњовековним државама језичке везе ипак нису биле безначајне, судећи по одсуству сукоба између њихових православних и римокатоличких поданика. Турска најезда, исламизација, контрареформација, унијаћење и верских ратови нагласили су пресудну важност религијске припадности. Од Доситејевог доба идентитет Срба све је више засниван на српском језику, којим су говорили православци, римокатолици и муслимани на широком простору од Дунава до Јадрана. На традицијама просветитељског секуларизма и језичког национализма заснивала се и југословенска идеја.

Од уништења Југославије и пропасти југословенске идеје уочљиво је, међутим, идентитетско лутање Срба између српства и југословенства, православља и секуларизма, српског и «БХС» језика, ћирилице и латинице, слободе и диктатуре. Млади људи са литија у Црној Гори као да нам јављају да је пут коначно пронађен и јасно означен.

У литијама корача и много оних који нису нужно православни Срби. Истински муслимани осећају светињу. Овде је, међутим, реч и о грађанском супротстављању безакоњу и изазивању унутрашњих подела, о одбрани основних људских права на слободно исповедање вере и имовину. Коначно, хришћански смисао литија даје им много шири значај.

Занима вас будућност? Идите у Црну Гору и покушајте да пребројите младе у литијама. Свиће зора, што би рекли момци из Београдског синдиката.

Опрема: Стање ствари

(Политика, 24. 2. 2020)



Категорије:Преносимо

Ознаке:, , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s