Зоран Ивошевић: Придружујем се Апелу за одбрану СПЦ у Црној Гори

Овим текстом придружујем се Апелу за одбрану Српске православне цркве у Црној Гори

Зоран Ивошевић (Фото: Медија центар Београд)

Црногорски Закон о слободи вјероисповести или увјерења и правном положају вјерских заједница (даље: Закон), усвојен 27. 12. 2019. године, узнемирио је припаднике Српске православне цркве, најмногољудније верске заједнице у Црној Гори, о чему сведоче свакодневна масовна мирна протестна окупљања грађана, свештеника, монаха и црквених великодостојника.

Они су незадовољни због амбиције да верски објекти и земљиште постану „културна баштина у државној својини“, коју исказују одредбе чл. 62, 63 и 64 Закона.

Ова амбиција има у виду: објекте и земљиште изграђене, односно прибављене из јавних прихода државе; објекте и земљиште који су били државна својина до 1. 12. 1918. године за које не постоје докази о праву својине; објекте изграђене заједничким улагањима грађана до 1. 12. 1918. године за које не постоје докази о праву својине.

Релевантне чињенице имају се оцењивати сходном применом Закона о управном поступку и супсидијарном применом Закона о парничном поступку.

Орган управе надлежан за послове имовине дужан је да у року од годину дана од ступања на снагу Закона: утврди верске објекте и земљиште који постају државна својина, изврши њихов попис и поднесе захтев за упис права државне својине на тим непокретностима.

Орган управе надлежан за катастар дужан је да упис овог права изврши у року од 15 дана од дана подношења захтева и да без одлагања о томе обавести ранијег корисника објекта, односно земљишта.

По правноснажности одлуке којом се врши катастарски упис права државне својине, ранији корисник наставља са коришћењем објекта, односно земљишта, који су били предмет уписа све до одлуке државног органа надлежног за одлучивање о државини, коришћењу и располагању овим непокретностима.

На основу овакве садржине наведених одредаба, можемо идентификовати три деонице у остваривању намере Закона да држава, која га је и донела, постане власник објеката и земљишта Српске православне цркве у Црној Гори: нормативну, извршну и корективну.

Прва деоница се доношењем Закона окончава. Међутим, његова се уставност може оспорити пред Уставним судом Црне Горе. За то постоји више разлога али су довољна три.

Један је, што је верска заједница, по члану 14 црногорског Устава, одвојена од државе која, стога, не може уређивати имовински режим у тој заједници.

Други је, што члан 58 црногорског Устава одређује да нико не може бити лишен или ограничен у зајемченом праву својине, осим кад то захтева јавни интерес уз правичну накнаду, а овде се тај изузетак примењује ван уставног оквира.

Трећи је, што Закон лишавању имовине излаже само Српску православну цркву, будући да је својина свих других верских заједница у Црној Гори већ заштићена споразумима са државом, па то поменуту цркву, противно члану 8 црногорског Устава, излаже и дискриминацији.

– Ако Уставни суд нађе да је Закон неуставан, остале две деонице губе актуелност.

Другу деоницу отвара усвајање Закона.

Она ће трајати годину дана од његовог ступања на снагу, а биће испуњена идентификацијом и пописом верских објеката и земљишта, као и покретањем поступка за њихов орочен упис у катастар непокретности.

Ако се надлежни државни органи у трагању за потребним подацима суоче са спорним питањима, може доћи и до покретања одређених поступака пред судом или другим надлежним државним органима.

Трећа деоница започиње са правноснажношћу одлуке о упису права државне својине у катастар непокретности.

Уколико и након тога питања о државини, коришћењу и располагању верским објектима и земљиштем остану спорна, ваља их решити у поступку пред надлежним судом. Суд решава и спорове по тужби за утврђење права својине по основу одржаја.

Ова тужба стоји на располагању и Српској православној цркви, јер члан 52 став 2 црногорског Закона о својинско-правним односима предвиђа да законити и савесни држалац непокретне ствари стиче право својине протеком десет година.

Државина је законита ако се заснива на пуноважном доброчином или теретном правном основу.

Државина је савесна ако држалац оправдано верује да је ствар добио или набавио од власника.

Пошто је Српска православна црква несумњиви законити и савесни држалац непокретности које су у њеном поседу више деценија, па чак векова, и она ће у поступку по тужби за утврђење своја права заштитити правноснажном деклараторном пресудом да је пуноправни власник верских објеката и земљишта у Црној Гори.

Наравно, ако иритирајући Закон, под молебанским притиском грађана, не буде стављен ван снаге. А то би било и најбоље решење.

П. С. Овим текстом придружујем се Апелу за одбрану Српске православне цркве у Црној Гори.

Аутор је бивши судија Врховног суда Србије и универзитетски професор у пензији

Део наслова и опрема: Стање ствари

(Данас, 21. 1. 2020)



Категорије:Преносимо

Ознаке:, , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s