Миодраг Стојковић: Бела куга и одлазак младих катастрофални по Србију

Код нас је небрига о човеку дошла дотле да нас сваки људски гест више него изненади

Миодраг Стојковић (Фото: Личка архива/Политика)

Српски генетичар Миодраг Стојковић, у научним круговима један од врло уважених и признатих стручњака, који тренутно ради на чувеном Универзитету Харвард, добио је позив да буде део групе која ће кандидовати научнике за Нобелову награду у области медицине. Oвај позив стигао му је с Института „Каролинска”. У разговору за „Политику” Стојковић, који ће наредних недељу дана бити у Србији, каже да је ово велика част за њега јер такав позив добију научници који су се за то квалификовали. „Број научника који добије такву прилику већи је него што мислимо јер је број изврсних научника из области медицине и физиологије више него импозантан, ту укључујем и наше научнике”, наглашава наш саговорник.

Због чега сте се својевремено вратили у Србију и чему сте планирали да се посветите?

Наша земља се сусреће с много проблема, а по мени су два веома битна, а катастрофална по земљу: бела куга и одлазак младих људи. Када сам се вратио, жеља ми је да била да, поред Специјалне клинике за лечење стерилитета у Лесковцу, оснујемо и научни центар у Крагујевцу који ће се бавити истраживањима, превођењем научних резултата у праксу и едукацијом студената и младих научника. Болница у Лесковцу у међувремену успешно ради више од 11 година, Центар изврсности то јест Центар за регенеративну медицину у Крагујевцу годинама не мења тужну слику наше небриге о већ одобреним пројектима, сопственим могућностима и веру у младе људе.

Да ли је поновни одлазак у иностранство за вас био неминован, шта у Србији не функционише добро?

Управо та чињеница да желите да радите, али сте спутани, скрајнути… онемогућени да се бавите нечим што вам је жеља, животни циљ, то је био главни окидач зашто смо супруга Петра и ја сада у Америци. А с друге стране, у исто време добијете понуду из Бостона и могућност да се поново бавите конкурентном науком и да можда добијете одговоре на научна питања која свакодневно постављам, не само самом себи већ у првом плану постављају забринути пацијенти. Код нас је небрига о човеку дошла дотле да нас сваки људски гест више него изненади. Нажалост, највише ме је изненадила и разочарала чињеница да вас оцењују првенствено по политичком опредељењу, а онда бадава рад, резултати и жеља за новим знањем.

Харвард је тражио да две године водите пројекат о могућностима примене матичних ћелија у лечењу стерилитета. Докле сте стигли с истраживањима?

Овде радимо са ћелијама које у себи носе информацију зашто и како настају одређене болести. То јесте будућност јер је крајњи циљ лечити узроке болести, а не њихове симптоме до појаве следећих. Додатно, и сигурно врло актуелно за нашу земљу, јесте утицај загађености на здравље и промене генетског материјала. Постоје студије које доказују да је број болести, укључујући број изгубљених трудноћа, већи у градовима с већим загађењем околине.

У вашој Специјалној болници „Спебо” у Лесковцу до сада је прошло више хиљада парова који се боре са стерилитетом и за 11 година помогли сте да се роди 800 беба. Да ли сте задовољни процентом успешности вантелесне оплодње?

Више него задовољан јер не заостајемо за западним установама. И више сам него срећан јер свакога дана добијам слике новорођених беба из целе земље и света. Додатно, а што је мени јако битно, и зато што се у болници и даље школују нове генерације ембриолога и гинеколога које с успехом воде борбу против стерилитета. На то сам посебно поносан.

Шта би требало променити у тренутном пружању услуга вантелесне оплодње за које трошкове покрива Републички фонд за здравствено осигурање?

Добро је што је број покушаја повећан, што је повећана старосна граница за жене. Било би боље да пацијенти могу да оду на вантелесну с ваучером тамо где они желе, а још боље са здравственом књижицом директно у једну такву установу. За пацијенте је веома напорно да више пута сакупљају анализе, путују, иду на комисије. На тај начин пацијенти би избегли све те напоре.

Како то да се код нас не зна тачан број рођених беба и однос урађених процеса и остварених трудноћа за све поступке од када је држава то почела да финансира?

Не знам. Требало би да је свака установа у обавези да податке редовно шаље, што и ми чинимо. То је пре питање за Управу за биомедицину и надлежне. Мада, када смо и ми постављали различита питања надлежнима, нисмо увек добијали одговоре.

Ваш став је да у комисијама које доносе здравствене одлуке требало би да се нађу и приватници. Зашто?

Зато што подједнако учествујемо у нечему што се зове борба против стерилитета и беле куге. Заједно бисмо били бољи, организованији, много бржи и ефикаснији у намери да се што пре помогне пацијентима. Додатно, сви бисмо имали прилике да на једном месту чујемо ко шта мисли о регулативама, предлозима и изменама закона.

Мислите ли да ће се икада завршити реализација ваше идеје о формирању банке матичних ћелија?

Надам се да хоће, иако заправо мислим да неће. Није више до мене. Али о томе сведоче године које смо протраћили, од којих нас је као државу свака коштала више милиона евра и које су обележили одласци људи који су заиста имали жељу да раде у банци.

Мислите ли да су у Србији знање и наука сада више цењени него раније?

Нажалост није тако. Ми имамо изразито поштовање према науци и нашим научницима, али мука при томе је што су већина њих или напустили овај свет или земљу. Они који су остали не наилазе на много разумевања или помоћ, нарочито ону која ће им омогућити да имају погодну инфраструктуру, опрему и материјал. Укратко, шансу да се квалитетно баве својим послом. То је огромна штета за земљу, имајући у виду колико наших младих људи редовно осваја медаље на различитим такмичењима, а колико младих научника своју будућност ипак види негде другде.

Данијела Давидов-Кесар

Опрема: Стање ствари

(Политика, 18. 1. 2020)



Categories: Преносимо

Tags: , , , ,

Оставите коментар