Драгован Милићевић: Како стићи до 2025. године и просека од 900 евра

Да би се досегла просечна плата од 900 евра просечни годишњи раст бруто друштвеног производа у наредних шест година би требало да буде 14,16 одсто реално на годишњем нивоу

Фото: Соња Ракочевић

Вероватно да Србија од свог првог човека није чула бољу и оптимистичнију вест да ће просечне плате у 2025. години бити 900 евра (не рече додуше да ли нето или бруто). Такође председник рече да ће се Народна банка у вођењу монетарне и курсне политике чврсто определити за стабилан курс готово на нивоу из 2018. године. То у преводу значи да ће се наставити политика емитовања новца само у нивоу девизног покрића јер у противном нарушавање односа понуде и тражње било које робе води расту/паду цена. Како је и новац роба за коју се мењају све друге робе то важи и за страну валуту (читај евро).

Ни један добронамеран и психички релативно здрав човек не бих имао ништа замерити овако добрим прогнозама, јер је познато да Србија годинама тавори на европском дну по свим релевантним показатељима. Ту пре свега спадају просечне зараде, пензије, куповна моћ, степен економске неједнакости, стопе привредног раста и раста друштвеног производа и сл.

Једино шта се може замерити, односно изразити сумња у председникове најаве и прогнозе јесте непобитна чињеница да су ово економске, а не политичке варијабле, да се у економији не може ништа наредити, да се резултати на средњи и дуги рок не могу намештати, погрешно исказивати или боље речено ’’штеловати’’.

Кренимо редом.

Без обзира на чињеницу да се економија не сматра још увек егзактном науком (попут математике, физике, хемија, механике и сл), применом математичких релација и све сложенијих модела економске анализе и пре свега прогнозе, са великом сигурношћу се кретање основних економских показатеља може на краћи и средњи рок предвидети. Прогноза је наравно сигурнија што је рок краћи јер поред основних економских величина на укупан резултат делују и мноштво неекономских фактора, од психолошких, демографских, промена склоности потрошње, до политичких.

Александар Вучић на промоцији програма Србија 2025. (Фото: Тања Валич/Танјуг)

Један економски систем је у равнотежи када су испуњене базичне економске једнакости: штедња=инвестицијама; понуда=тражњи реалних материјалних добара, затим понуда новца=тражњи новца и наравно извоз=увозу. Ово је наравно само теоријска поставка, јер у пракси систем је константно у неравнотежи са сталном тежњом ка уравнотежењу. Систем се уравнотежује кроз кретање изведених величина и то: камате, која уравнотежује понуду и тражњу новца, штедњу и инвестиције и инфлације која уравнотежује понуду и тражњу на вишем или нижем нивоу цена. Наравно да није сврха овог текста да изводи математичке нити графичке релације и илустрације, него само да послужи као основни увод за анализу изречене прогнозе са највишег места. Пошто председника сматрам веома озбиљним човеком у кога поверење има више од половине гласача (намерно не истичем броја становника јер обично 40-45% не гласа у просеку, па њихови ставови о (не)поверењу се не могу утврдити). Такође озбиљност прогнозе се темељи, или би бар требало да се темељи на изведеним макроекономским релацијама или прорачунима који нису презентовани што наравно, шире гледано није ни потребно, јер природно је да они који нису економске струке то не могу најбоље ни разумети.

Базична претпоставка свих изведених економских величина је бруто друштвени производ који се готово свакодневно помиње у средствима јавног информисања као основни показатељ економских резултата, што у принципу у једном делу јесте када се пројектује јавна потрошња, односно колики део створене вредности треба да захвати држава за своје потребе. Бројни светски економисти, врхунских научних достигнућа (Џозеф Стиглиц на пример), истиче да друштвени производ није адекватна мера исказивања богатства једне нације, већ зависи од степена економског развоја и наравно односа у расподели, боље речено показатеља степена неједнакости у расподели истог по социјалним групама.

Друштвени производ се састоји од личне, државне и инвестиционе потрошње и салда спољнотрговинске размене.

У стварању друштвеног производа учествује рад и капитал и он се може исказивати на  неколико начина, од којих је производни принцип често заступљен, где се од створене и реализоване вредности  одузима тзв. „међуфазна потрошња“ и добија бруто додата вредност, на њу се додају порези, одузимају субвенције на производе и добија бруто друштвени производ. Како је рад односно исплаћене зараде у овом начину изузет од бруто додате вредности (не спада у међуфазну потрошњу), а својим трошковима утиче на крајњи резултат пословања (профит као доходак од капитала), то пораст трошкова рада када се не мењају остале релације утиче на смањење профита као дохотка од капитала. У систему приватне својине, власнички капитала ће природно тежити да увећају свој доходак тј. профит, чиме се још једном потврђују основне Марксове тезе,  кога све више цитира и западна економска литература. Основ за повећање зарада је пре свега повећање бруто додате вредности и  економске развијености без вишка незапослених, јер у том случају најамнине падају (понуда и тражња за радном снагом дефинише цену рада).

Са друге стране значајно повећање бруто додате вредности доприноси пре свега повећању прихода и повећању бруто друштвеног производа.

Да би се разбила ова теоријска монотонија мора се ипак приступити основним економским релацијама. На крају године директор Републичког завода за статистику на конференцији за новинаре рече да је просечна плата достигла 518 евра. Пошто у својим анализама готово свакодневно посећујем сајт ове једине меродавне институције видех да је последњи податак о зарадама исказан за октобар 2019. године, што је разумљиво јер велики број предузећа исплаћује зараде од 15 па до 30 дана од краја месеца због обрачуна и сл.

Тако дођох до податка да је просечна зарада за октобар била 55.065 динара што просечном курсу НБС за октобар износи 468 евра. Од јануара до октобра просечна зарада је била 54.282 динара а по просечном курсу од 117,8 динара износи 460 евра. Е сада један битна напомена. Просечној заради и више од ње може да се обрадују они чија је зарада у осмом децилу, значи око 1/3 запослених у горњој групи висине зарада. Завод за статистику званични исказује медијалну зараду која за октобар износи 42.716 динара или 363 евра. То је гранична линија зарада где 50% запослених прима ниже од овог износа  а 50% запослених више. Просечна зарада је однос исплаћених зарада и броја запослених и у озбиљној анализи не значи пуно.

И поред потрошеног времена и „рударења“ података, не нађох  цифру саопштену на конферецнији за новинаре или је директор користио селективне и још увек  незваничне податке које његова институција још увек није презентовала јавности. Сетих се онда да погледам зараде по секторима и нађох занимљив податак. Просек у јавном сектору у октобру је био 60.913 динара или 518,4 евра и видех да је човек у праву што се тиче податка за једнократну употребу. Податак није нетачан али је непотпун и бескористан. Плате ван јавног сектора (читај у приватном сектору) у октобру су биле 52.396 динара или 445 евра.

Е сада, важно је анализирати учешће бруто зарада у бруто друштвеном производу. Бруто зараде се обрачунавају јер порези доприносе бруто друштвеном производу тако што се сабирају са бруто додатом вредношћу. Учешће укупно исплаћених зарада у бруто друштвеном производу по годинама (мора се истаћи да се овде рачунају исплаћене зараде које статистика евидентира само преко формално запослених који се званично региструју) од 2016 до краја трећег квартала 2019. је (у милионима динара):

Табела: Макроекономија

Готово да је фиксно учешће бруто зарада у бруто друштвеном производу од 41,6%. У 2019. за првих девет месеци то учешће је нешто веће али ће доћи до накнадних корекција у бруто друштвеном производу када се заврши година и подаци буду званични.

Према томе, до плате од 900 евра по курсу који је председник рекао да ће бити стабилан, уз инфлацију од 1,5-2% годишње могуће је преко раста бруто друштвеног производа, без нарушавања основних пропорција расподеле.

Просечна плата би била за 92% већа него сада у наредних 6 година. Просечна годишња стопа раста би била 11.4% уз стабилан курс и цене што на први поглед није неизводљиво. Међутим, важе следеће претпоставке. Да бруто друштвени производ расте по овој стопи и да се број запослених не мења. Да ли је могуће да ова претпоставка буде остварена просудите сами. Србија има изразито велики одлив радне снаге који се очекује и наредних година, тe за сада неповратан процес који условљава да број запослених споро расте а број незапослених пада.

Број формално  запослених  по годинама је био:

2016. – 2.009.785;

2017. – 2.062.588;

2018. – 2.131.079;

2019. – 2.181.420;

За четири  године број формално запослених је већи за 8,5%. У наредних пет година рачунајући негативан прираштај и раст броја економских емиграната из Србије, број формално запослених се неће битно повећати и према прогнози аналитичара овај број не бих могао бити већи од 2.350.000 хиљада, јер Србија де факто нема већи контигент радне снаге уважавајући претходно изречене констатације и демографске показатеље.

Е сада нова рачуница. За овај контигент радне снаге укупно исплаћена годишња  зарада за претпостављени број радника би била 40.861.800.000 евра. При овој пропорцији расподеле бруто друштвени производ би морао бити 98.100.000.000 евра. Просечни годишњи раст бруто друштвеног производа у наредних шест година би требало да буде 14,16% реално на годишњем нивоу. Ни једна земља не може имати овај проценат раста бруто друштвеног производа, поготово не земља попут Србије која се налази у „клопци средње развијености“.

Статистичари би рекли да се „нулта хипотеза“ одбацује.

Остале претпоставке би биле (али су неозбиљне за даље разматрање) да се власници капитала одрекну свој удела у расподели (профита), да држава смањи учешће у расподели бруто друштвеног производа за преко две трећине, што би значило да нема пензија, социјалног осигурања, нити функционисања јавних служби, са смањи број запослених у јавном сектору на око 150 хиљада, што је такође неизводљиво јер нема лекара, професора, учитеља јавних службеника и слично.

Као још једна изводљива претпоставка која се никоме не би свидела јесте висина зараде од 900 евра али кроз „инфлаторни порез“. Укратко речено, курс евра остаје стабилан док цене расту, Србија брани званични курс кроз одлив девизних резерви (док не потроши), успоставља се поновно систем двојног курса, капитал бежи из земље, долази до финансијске „еутаназије“. Дежа ву.

Допуна наслова и опрема: Стање ствари

(Макроекономија, 13. 1. 2020)



Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , , , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s