Центар за међународне односе и културну сарадњу: Титоистичка хајка против Цркве у Црној Гори

Да бисмо их победили, потребна нам је одважност – и спасени смо!

Рат је, каже Берђајев, васпитао насилнике. Ратна збивања деведестих свакако јесу васпитала део самопрокламоване елите чије смо корифеје могли затећи на списку потписника Апела 88, протестне хајке против умишљеног мешања Србије у унутрашња питања Црне Горе. Ови окамењени споменици мртвих очева огледни су доказ тога да је политичка смрт у Србији немогућа. У чему почива поза тобожње револуционарности ових краваташа, остаје енигма пред којом не можемо ништа осим да слегнемо раменима, јер нисмо обавезни, а ни обзирни, према крви коју Стипе Месић носи на рукама, као починилац убиства Југославије, ни према Латинки Перовић, чије ће име на страницама српске историје остати записано као други назив за ломаче на којима се спаљују књиге. Обавеза и обзир треба да стоје пред њиховим одразима и пред светлим именом српског народа.

Један од њихових ударника, политички бригадир Атлантске алијансе и бивши министар одбране Републике Србије, очитовао је свој идеолошки потпис у величању Ататурка. Али они су поражени. Поражен је униполарни светчију су победу славили – онда када је Ердоган опстао на месту председника Турске, чинећи од ататуркистичког и атлантистичког устава Турске гротеску. Као комунисти, потписници овог Апела, поражени су падом Берлинског зида. Њихов либерализам поражен је 9/11. Поражени су и као евроунијати, чињеницом да се десио BREXIT. Као атлантисти они су поражени победом председника Доналда Трампа. У ком тренутку се они повлаче? Када се дешава капитулација? Од њихове идолошке куле од слоноваче остао је само слој србофобије, коју је Екмечић називао тек рукавцем русофобије, што је испољено и у овом Апелу. Наше питање је докле?

Који легитимитет опстаје као потпора њиховим идеологемама, у тренутку када хиљаде верног народа, без иједног политичког памфлета, у духу чистог Светосавља, шетају улицама Куманова, Косовске Митровице, Грачанице, Врања, Ниша, Крушевца, Новог Пазара, Прибоја, Чачка, Крагујевца, Београда, Смедерева, Новог Сада, Врбаса, Сремских Карловаца, Дрвава, Гацког, Требиња, Бања Луке, и напокон: Подгорице, Никшића, Берана, Бијелог Поља, Котора, Будве, Бара, Херцег Новог, Даниловграда и других градова и села широм православног дела њихове покојне Југославије?

И напослетку, у име одбране ког закона су се они подигли?

Када је донета Декларација о правима човека и грађанина, када је њена универзалност потом колонијалним „цивилизаторским” мисијама и крвавим пировима наметана народима широм света – а из које происходи, ако ни из чега другог, свако право СПЦ у Црној Гори – мало је остало од Волтера ког су грађани пратили на његовој другој сахрани, захваљујући му се онако како Црногорци нису стигли Његошу или краљу Николи.

Каже Волтер: Смртник је смртнику раван у гробу том, врлина само – не род – разлика наших је дом. Тако је говорио Волтер. Но, Владика Раде, Петар II Тајновидац, певаће:

Човјек орган доста слаби има
да изрази своје чувствовање,
зато знаке различите дава,
различита тјелодвиженија,
умна чувства да објелодани.

Његош за протагонисте и доносиоце овог закона не мора да представља ни српског песника и филозофа, ни црногорског владику, ни човека који је читао Демостена и Цицерона, Милтона и Гетеа, што га чини оданијим и већим Европљанином од свих њих збирно. Не. За њих нека он представља човека чији је гроб два пута рушен. Човек чија је тестаментарна жеља да почива у капели, грубо погажена, оставивши траг недостојан било чијих и било каквих људских норми и начела. А каже Волтер, отац цивилизације у коју се куну они који је поричу оваквим законима – да се бар у гробу равнамо по врлинама.

Па хоће ли читаву Црну Гору, све манастире, црквe и црквишта, да претворе у мештровићевску грдобу паганског порекла, да им знамења и тромблони Алијансе сијају са купола? Хоће ли Клетву Петра Цетињског и прекор краља Никола вечно да носе на својим челима, као у Домановићевој причи? Не треба заборавити да је почетак свих акција било рушење Његошеве Капеле, на Ловћену, а да је Тито према сведочењима казао да она мора бити порушена јер је њоме краљ Александар ту венчао Србију и Црну Гору. Из тог родног места ове и овакве Црне Горе, ниче дрво у чијој крошњи је сазрео Zakon o slobodi vjeroispovesti.

А ваљда нема племенитијих тековина ове цивилизације у коју је премијер Марковић „тријумфално” увео Црну Гору, до оних које је Волтер прокламовао. Нису – акламацијом је потврђено – гробови свих смртника једнаки. Некима се на ћабу иде, неки се спаљују, а неки се руше. Па јесу ли врлине разлика наших дом? Јер ако се само у врлинама разликујемо, је ли нам се то нареченим precedentom (sic!) сугерише да Српска православна црква пати од мањкавости њених врлина? Је ли то биланс до јуче теократске Црне Горе, која је чувала тињајући пламен Пећке патијаршије и пренела га нама, у ове мрачне векове, да имамо како свој лик да препознамо?

Но, треба имати у виду да је читава акција, предузета око Zakona наставак једне давне титоистичке хајке против Цркве у Црној Гори, чија коначница треба да буде забадање клина између две еквивалентне и братске државотворне целине – Србије и Црне Горе. Док се у Србији спроводи акција свођења свега српског на србијанско, да би оно што је ван Србије могло да се препознаје као несрпско (или антисрпско), дотле се у Црној Гори продубљује јаз који постоји између Црногораца у којима државотворни сентимент преовлађује над сентиментом духовне, културне и националне припадности, спрам оних других – Срба. На чијој страни почива легитимност, немогуће је рећи јер говоримо о држави чији су духовници изродили државност. Ипак, изгледа да упркос силним инвестицијама у раздвајање ова два корпуса, завети Светог Петра Цетињског, Петра II Тајновидца, књаза Данила и краља Николе – преовлађују. Мада, они који би да је руше, заборављају да су Србија и Црна Гора венчане и тиме што је Свети Сава (на чије нас наслеђе подсећа о. Гојко Перовић) први организовао православну епархију туда – а столовао у Жичи. Да су венчане и тиме што је била дом Вукану Немањићу и његовој деци, краљици мајци Драгутина и Милутина, Стефану Дечанском и младом краљу Душану. Као да Србија и Црна Гора нису венчане тиме што је на том простору, у штампарији словослагача, монаха Макарија, на Ободу, штампана прва српска ћирилица, којој се дивио један Црнојевић. Нису ли Црногорци ослободили Метохију и Скадар где је у средњем веку била и српска престоница? Од кога су ослободили и у име чега? Зринских и Франкопана, или кнеза Лазара и Милоша Обилића?

Праху чијег оца је посвећен(а) вијенац (круна) те Горе? Ко се огледа у огледалу Његошевом?

Ко је био ђед српског ујединитеља, и последњи ренесансни краљ Срба, ратник, законодавац и песник?

Али неко жели да нас убеди да народ у Крагујевцу и народ у Никшићу нису исто. Да се не моле истим свецима, да не славе исте славе, да се не уче слободи од истих хероја, да не пуштају сузу на исте песме, да се не смеју истим шалама. Неко жели да нас убеди да су то два завађена народа, која немају један са другим везе и који морају по сваку цену бити међусобно другачији, тако да им ни Црква не буде једна. Зашто?

Јасно је зашто. Хиљадугодишња династија Хабзбурга сматрала је питање заједничке границе Србије и Црне Горе питањем рата. Данас, када је постављена нова гвоздена завеса једне скоројевићке империје између Цетиња и Београда, они, свесни судбине претходне „гвоздене завесе”, желе да подвуку свој иницијални успех који се огледа у тријумфу потенцијално суицидног похода црногорског државног врха у НАТО. Али до тог суицида очигледно неће доћи, јер колико видимо, верници Митрополије црногорско-приморске, Епархије будимљанско-никшићке и других епархија Српске православне цркве, воле живот и одани су вери у којој живот побеђује смрт.

Напокон, остаје питање шта ми можемо? Можемо позвати, поред оних легитимних захтева изнетих у позиву на протест који је заказан за 17. јануар ове године, на платоу Цркве Светог Марка, као Центар за међународне односе и културну сарадњу овим поводом Републику Србију и њене институције на:

  1. Предузимање свих расположових демократских и дипломатских мера у циљу налажења одрживог решења за насталу ситуацију, а са уважавњем интереса српског народа, његових грађанских права, у договору са јединим релевантним представником српског народа у датој ситуацији, Српском Православном Црквом– и то са Православном Митрополијом црногорско-приморском, Епархијом будимљанско-никшићком, Милешевском епархијом и Захумско-херцеговачком епархијом;
  2. Уважавање грађанских права српског народа у политичком артикулисању односа са другим државама, а у складу самеђународним стандардима;
  3. Одбрану историјског и културолошког наслеђа српског народа, на начин заснован искључиво и само на принципима реципроцитета, а уважавајући све важеће конвенције и акте међународног права.

Из наше већ дугогодишње сарадње са представницима других земаља, са којима делимо и не делимо заједничке ставове по питању многих проблема, како балканских тако и светских, схватили смо да предрасуе о (опасној?!) заштити националних интереса представљају једну скарадну фатаморгану, која је оличење хода линијом мањег отпора и опортунизма, од којих не постоје никакве бенефиције, осим краткотрајне и то крајње лукративне, па тиме тривијалне. Насупрот томе, чврсто заступање националних интереса и светоназора наилази на одјеке у поштовању достојанствености тако исказане самосвести. Имајући у виду да смо изданци народа чије се присуство на Балкану бележи осам векова, сматрамо да сваки јавни делатник, било да је из цивилног сектора, представник медија, члан академске заједнице, или политичар у служби народа и за народ, има у тој чињеници, упориште, разлога за понос и сразмерно велику обавезу. Потребна нам је, како је Дантон грмео, одважност, одважност и још једном одважност, и спасени смо!

Ми, окупљени у Центру за међународне односе и културну сарадњу, друге ауторитете осим Петра II Петровића Његоша, Ивана Андрића, Милоша Црњанског, Мехмеда Селимовића, Јована Дучића, Милана Ракића, Растка Петровића, Станислава Кракова, Станислава Винавера, Исидоре Секулић, Слободана Јовановића, и немамо. И у име њихово, на чији лик и дело се трудимио да очувамо сећање, позивамо вас на протест 17. јануара испред Цркве Светог Марка, у 6 поподне. Да удахнемо нови сјај праху оца Србије, о коме је Тајновидац написао: диже народ, крсти земљу, а варварске ланце сруши, из мртвијех Срба дозва, дуну живот српској души!

13.  јануар 2020. године, Београд/Источно Сарајево

Управни одбор Центра за међународне односе и културну сарадњу:

Тиосав Пурић, извршни директор
Станко Дебељаковић, председник
Никола Станишић, потпредседник
Александра М. Милошевић, директор за правне и опште послове
Милош Милићевић, програмски директор
Мирко Матић, председник ЦеМОКС Босне и Херцеговине



Категорије:Моба

Ознаке:, , , , , , , , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s