Зоран Чворовић: Никакви компромиси са „Монтенегринима“ не могу да помогну Србима да сачувају Српску цркву

У Црној Гори, Србији, чак и у Русији, шире се гласови да митрополит Амфилохије, наводно, помаже игру Мила Ђукановића

(Руска народна линија, 3. 1. 2020)

Неразумно је остати у „зони прећуткивања“

Балкански клуб „Руске народне линије“ наставља са анализирањем црногорске црквено-државне кризе. Српско јавно мњење је уочи Нове године било узнемирено иступањем у емисији ТВ „Хепи“ једног политичара прозападне орјентације, који је митрополита Амфилохија оптужио, ни мање ни више, да је изрежирао узроке који су довели до кризе. Овај провокативни испад је могао да се игнорише, да није и међу српским патриотима раширено мишљење како митрополит Амфилохије и председник Мило Ђукановић тобоже играју „договорене утакмице.“ Притом, православно-патриотски конспиролози, за разлику од прозападног политичара који је иступио у телевизијској емисији, изражавају погледе различитих унутарцрквених фракција у СПЦ. Ми не желимо да ширимо такве гласине, али би, истовремено, било неразумно да останемо у „зони прећуткивања“. Пошто код руских патриота и данас постоји мутна представа балканске стварности, а један од наших задатака је да покушамо да формирамо трезвени однос према збивањима, који је изграђен на рационалној контекстуализацији догађаја.

Са српским правником и професором Зораном Чворовићем разговара помоћник главног уредника „Руске народне линије“ Павел ВјачеславовичТихомиров.

Павел Тихомиров: Поштовани господине Чворовићу, у Русији са забринутошћу пратимо процесе у Црној Гори, коју све чешће сумњичаво називамо Републиком Montenegro. Црквено-државна криза је предмет интересовања не само православних верника, већ и политичара који нису црквени људи. Ови драматични догађаји се по правилу тумаче тражењем аналогије са развитком „украјинске кризе“. Притом се не ради само о аналогији са ситуацијом која је настала после Мајдана, већ и са догађајима који су се одиграли непосредно након рушења СССР. Ради се о томе да су после Горбачовљеве рехабилитације Украјинске грко-католичке цркве, као и након активирања црквених структура које су окупиле у састав УАПЦ (тзв. Украјинска аутокефална православна црква, под вођством самозванца Макарија Малетича, прим. З. Ч.) антируски део украјинске дијаспоре, практично сви „политички Украјинци“ напустили Руску православну цркву и отишли под окриље наведених расколничких структура. С тим у вези, чули су се тада гласови о томе „како су изашли сви који су хтели да оду из Руске цркве, па зашто онда и даље играти опасну игру са формирањем Украјинске православне цркве (у оквиру Московске патријаршије, прим. З. Ч.)? Зар није паметније оставити све како је и било, односно задржати на територији сада независне Украјине Кијевско-галицијски егзархат РПЦ?“ Ипак је формирана УПЦ (Московске патријаршије, прим. З. Ч.) и у њој је одмах започело кокетирање са „меким“ формама украјинског национализма. Све је резултирало тиме да су се верници у Украјини после тридесет година навикли на то да нису Руси.

С тим у вези намеће се следеће питање:

Упоредо с гледиштем које се заснива на безусловном разумевању митрополита Амфилохија, постоји и такво гледиште које, грубо говорећи, почива на уверењу да све што се догађа представља једноставно фарсу, „заједничку игру Ђеда и Мила“, чији је циљ формирање „канонске НЕСРПСКЕ цркве у Црној Гори“ којој патријарх, наравно, неће бити секташ Мираш.

Чиме су мотивисани они који заступају ово гледиште?

Павел Тихомиров (Извор: Руска народна линија)

Не питам то из пуке знатижеље, не због сензационализма у духу „жуте штампе“, већ ради тога да би донекле осветлили различите ставове који постоје у српској православној заједници.

Зоран Чворовић: Одговор на Ваше питање може да буде објективан, трезвен и добронамеран само ако се бавимо феноменима, а не појединим људима.

Заиста не мислим да било ко у Митрополији црногорско-приморској СПЦ, а посебно митрополит Амфилохије, који је после деценија најстрашнијег комунистичког прогона толико учинио на обнови Цркве у Црној Гори, тајно ради на брисању српског идентитета и успостављању некакве црногорске аутономне цркву. Оптуживати данас лично митрополита Амфилохија, значи директно помагати Ђукановићу у разбијању јединственог српског и православног фронта у Црној Гори.

Морамо да будемо свесни да јавним нападима на митрополита Амфилохија, омогућавамо Александру Вучићу да стави под потпуну контролу Србе у Црној Гори. Јер, опште је познато да је митрополит Амфилохије огорчени противник садашњег председника Србије још од противуставних Бриселских споразума.

Павел Тихомиров: Реч је о споразумима који су довели до ликвидације ефективне суверености Србије на територијама „северних општина Косова и Метохије“. Државне институције Србије (Заједница српских општина, судови, полиција) интегрисане су тада у правни систем сепаратистичке „Републике Косово.“ Срби добијају статус држављана „Републике Косово“ и постају национална мањина.

Зоран Чворовић: Вучић, као и сви његови претходници када их је Запад третирао као „гаранте мира и стабилности на Балкану“ (нпр. Слободан Милошевић од Дејтонског мировног уговора 1995. па до краја 1997. године), има задатак да контролише и пацификује Србе у региону. Пошто се у Србији на власт долази уз подршку Запада, онда се и на власти остаје све док се успешно уверава Запад да се Срби ван Србије налазе под делотворном контролом прозападног Београда, који има обавезу да спречи појаву било каквог аутентичног српског националног покрета.

Уколико Вучић успе да стави под потпуну контролу Цркву у Црној Гори и Србе у Црној Гори, онда ће због велике блискости и сарадње која постоји између Мила Ђукановића и Вучића, главни добитник Вучићеве пацификације Срба у Црној Гори бити Мило Ђукановић. Вучић има намеру да и у Црној Гори формира странку налик косовској „Српској листи“, која ће колаборирати са антисрпским властима у Подгорици.

Зато најављену посету Вучића северу Црне Горе на Бадњи дан не треба тумачити као подршку Србима у Црној Гори да одбране своја права, већ као помоћ Ђукановићу да Србе стави под контролу. Истовремено, треба знати да је и интерес опозиције у Србији да покаже Западу како Вучић не контролише Србе у региону и тиме не оправдава поверење и мандат ЕУ и НАТО.

Сви ови интереси су присутни и испреплетени у црквеној кризи у Црној Гори. Обесправљени српски народ у Црној Гори има против себе тиранију која ужива снажну подршку НАТО-а, а истовремено је суштински обезглављен, пошто његове духовне и световне вође не могу, а неке и не желе, да се снађу на терену који је у обавештајном смислу потпуно „избушен“ од стране обавештајних служби, са локалним квазиелитама спремним да раде увек за оног ко више плати.

Павел Тихомиров: Једном речју, упадице „сензационалних инсајдера“ да је све што се догађа у Црној Гори тобоже обична фарса, од користи су само онима који би да сломе вољу за отпором и деморалишу Србе.

Вратимо се сада на питање о томе колико је реално да Митрополија Црногорско-приморска једноставно постане канонска Црногорска православна црква?

Зоран Чворовић: Пре него што пређемо на то питање, неопходно је да укратко укажемо на главне фазе у односима државе и Цркве у Црној Гори.

Павел Тихомиров:…. Ти односи су неодвојиви од међусобних односа конкретних људи: митрополита Амфилохија и Мила Ђукановића. На изборима 1997. године митрополит Амфилохије је подржао Ђукановића, што је било пресудно за Ђукановићеву победу над социјалистом Момиром Булатовићем. Митрополит Амфилохије је уживао огромни углед међу српским патриотама, а српске партије су у Скупштини Црне Горе помогле Ђукановићу да обезбеди већину. Потом је 2006. године Црна Гора иступила из уније са Србијом и стекла пуну независност.

Зоран Чворовић: После осмостаљивања Црне Горе, 2006. године, Ђукановићева власт није одмах започела са отвореним прогоном Митрополије црногорско-приморске. Односи су почели да се заоштравају од 2010. године.

Тада је започео отворени прогон Митрополије од стране Ђукановићевог режима, који је у Црној Гори желео Црногорску цркву, а не епархије јединствене СПЦ. Наравно да Ђукановићево бављење црквеним питањем није било мотивисано личним религиозним разлозима, пошто је он некрштени атеиста.

Зоран Чворовић (Извор: Искра/Јутјуб)

Те 2010. године започела је завршна фаза територијалног цепања, кадровског слабљења и урушавања јавног угледа СПЦ, као једине преостале националне установе која окупља Србе у свим државама бивше Југославије, и која је као таква чувар свести о националном јединству, али и гарант будуће обнове српског државног јединства.

Павел Тихомиров: Зашто је та фаза започела баш 2010. године? Који догађаји се могу сматрати пресудним?

Зоран Чворовић: Запад је одлучио да крене у коначно уништење последње српске јединствене националне установе, тек после руске демонстрације непослушности униполарном свету у виду заштите Јужне Осетије и Абхазије од грузијске НАТО интервенције (2008. г.) и чувеног минхенског Путиновог говора (2007. г.). Требало је под хитно пацификовати Балкан разарањем и последњих предуслова за обнову српског јединства, чиме се спречавао будући повратак Русије у слободну и консолидовану српску оазу усред Европе. Нова фаза разарања СПЦ започела је прогоном, речју ондашњег америчког амбасадора, „некооперативног“ владике Артемија и монаштва са територије тзв. Републике Косово.

Павел Тихомиров: Прогон бившег епископа Артемија био је почетак нове етапе у разбијању СПЦ. Како је у том тренутку изгледала СПЦ?

Зоран Чворовић: Већ после проглашења независности Црне Горе, Митрополија црногорско-приморска покушава да се прилагоди раду у условима независне државе, па Сабор СПЦ већ 2006. године формира Епископски савет Православне цркве у Црној Гори, кога чине четири епископа чије се епархије простиру на територији ове државе. Оправдање да епископски савет није формиран само у Црној Гори, већ и у БиХ и Хрватској, с једне стране, говори у прилог тезе о свеопштој конфедерализацији СПЦ, под оправдањем модернистичког угледања на митрополитански систем ране Цркве; с друге стране, опасности које постоје у Црној Гори због постојања лажног црногорског националног идентитета и тежње за аутокефалношћу, чине ову црквену установу у Црној Гори неупоредиво опаснијом него у БиХ и Хрватској. Митрополит црногорско-приморски 2006. године добија титулу архиепископа цетињског.

Павел Тихомиров: Овде морамо да пружимо једно објашњење нашим читаоцима. у Српској цркви, за разлику од Руске цркве, титулу архиепископа има само првојерарх СПЦ – архиепископ београдско-карловачки и патријарх српски.

Зоран Чворовић: Ова титула је још један израз својеврсне тенденције конфедерализацију у СПЦ. У административном општењу епархија и црквених општина у Црној Гори се користе печати на којима нема имена СПЦ.

Павел Тихомиров: Исто је и у Украјини, где се званично нема никакве УПЦ Московске патријаршије, већ само УПЦ.

Зоран Чворовић: У условима непријатељског држања Ђукановићевог режима према српском идентитету епархија СПЦ у Црној Гори, започело се и у Митрополији (нпр. о. Гојко Перовић ректор Цетињске богословије) са компромисним прихватањем лажног црногорског националног идентитета и форсирањем некаквог тобожње дуалног идентитета – Црногорци су Срби, али су и посебна нација. Иначе, са овом тезом су Брозови комунисти започели 1944. године процес формирања посебне црногорске нације, да би на крају тај процес резултирао тезом да Црногорци уопште нису Срби.

Протојереј-ставрафор Гојко Перовић (Фото: Митрополија црногорско-приморска)

Под утицајем Митрополије, и српске странке у Црној Гори не истичу захтев за формирање посебне српске персоналне и територијалне аутономије према белгијском уставном моделу, који је у Црној Гори могуће спровести, јер ни једна национална заједница нема апсолутну већину. Оваква позиција се оправдава, с једне стране, аргументом да се не жели мањински статус Срба у сопственој држави, док се, с друге стране, полаже нада у пораст броја Срба у будућности уколико се међу браћом, и то буквално, не повуку јасне националне границе.

Павел Тихомиров: Пракса показује да је таква стратегија погрешна, јер упоређивање података пописа становништва од 2003. и 2011. године показује смањење броја оних који се изјашњавају као Срби. То се свакако не може упоредити са катастрофалном украјинском дерусификацијом, јер у односу на Русе – Срби су у неупоредиво већем степену сачували свој национални идентитет.

Како због „инаџијске“, тако и због „помирљиво-братске“ наше сопствене пропаганде, а такође и због непостојања националне политике у самој Руској Федерацији, удео Руса у Украјини није више 25%, као што је било пре 25 година, већ се свео на жалосне проценте националне мањине и то после Бугара, Румуна, Мађара и Татара.

Зоран Чворовић: У условима економске кризе и постојања привредно-партијских монопола, Ђукановићев режим успешно уцењује становништво мале Црне Горе.

Павел Тихомиров: Разумљиво. У државној служби могу да раде само они који се изјасне као „Монтенегрини“. Осим тога, током пописа становништва појединци су се изјашњавали као „Монтенегрини“ продајући своје српство за чувених 20 евра.

Које још сличности са процесима у Русији могу да се уоче у Црној Гори?

Зоран Чворовић: Тражећи модел за опстанак у новој независној и притом антисрпској држави Монтенегро, клир Митрополије, али и један број владика у СПЦ, анализирао је устројство Руске цркве (са аутономним националним црквама у границама бивших федералних јединица СССР). Такав предлог је на Цетиње донео, 2011. године, митрополит Иларион (Алфејев), а за његову реализацију створени су правни основи у новом предлогу устава СПЦ, који је повећао број архиепископа на територијама бивших југословенских република, повећао самосталност епархија, а релативизовао у имену Цркве национални идентитет СПЦ. Уз Божију помоћ, и јавни отпор верног народа, овај предлог устава није разматран на Сабору СПЦ 2018. године. То је само привремени тактички предах главних промотера доношења новог устава СПЦ.

Павел Тихомиров: Митрополит Амфилохије је члан Комисије СПЦ за писање устава.

Зоран Чворовић: Са основаношћу се може претпоставити да је данас, уместо митрополита Илариона, главни промотер предлога о конфедерализацији СПЦ у Црној Гори постао Фанар.

Митрополит црногорско-приморски Амфилохије (Фото: Срна)

Павел Тихомиров: Питање орјентације различитих група унутар Митрополије црногорско-приморске, као и у целој СПЦ, биће тема нашег наредног разговора. Сада бих хтео да изведемо закључак овог разговора.

Зоран Чворовић: Када се анализира садашња ситуација у Црној Гори морају се узети у обзир све ове „уводне чињенице“, а оне говоре да је процес компромисног прихватања лажног црногорског идентитета међу клиром у епархијама СПЦ у Црној Гори отишао, чини се, исувише далеко.

Никакви компромиси са „Монтенегринима“, никакав конфедерални модел организације СПЦ, ни цариградски патријарх, нити римски папа, не могу да помогну православним Србима да сачувају Српску цркву.

Увек и свуда, па и у данашњој Црној Гори, Цркву може да сачува само снажна и бескомпромисна вера у Свету Тројицу и у Светитеље Божије Небеске Србије. Притом је распад видљивог земаљског тела националних помесних цркава само израз наше унутрашње издаје Господа нашег Исуса Христа.

Са руског посрбио: З. Ч.



Категорије:Посрбљено

Ознаке:, , , , , , , ,

3 replies

  1. Ни јасније, ни тачније до овог што човек рече!

    Свиђа ми се

  2. A ko ce Kremaljskim jajarama da püostavi pitanje. Iz kog razloga na stetu srba srpskog naroad i srpske drzave Kremalj podrzava ove pogane njuske „Beogradske“ na vklasti. Da li je vreme, konacno doslo da se lome sluge okupüatorske da bi se pokrenuli sa mrtve tacke? Jedno je sigurno a to je da sve dok Rusiaj podrzava ovaj sljam na vlasti kod nas se nista nece promeniti na bolje. Naprotiv. Moze li Putin da to narodu srpskom kao i ruskom objasni? Ne moze. I sve to nije nikakva „Mudra politoika“ vec igrra podmukle jajare. A vi sasd skidajte komentar jerbo Nemo neko da se usudi da nesto rekne protivu „cara“.

    Свиђа ми се

  3. Hvala adminu. Sad mi je lakse. A ja obecavam da cu se pridrzavati pravilima komentara.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s