За Игора Новаковића основна особина неутралне државе је њена спремност да се одрекне моћи у међународним односима
Промоција књиге “Стална неутралност у Европи у постхладноратовском периоду” Игора Новаковића (Фото: Институт за европске студије)
Дана 26. 12. 2019. у свечаној сали Института за европске студије у Београду је одржан разговор о новој књизи др Игора Новаковића Стање неутралности у Европи у постхладноратовском периоду. Игор Новаковић је докторирао на овој теми на Факултету политичких наука у Београду и представља најбољег домаћег познаваоца питања неутралности. На скупу су, поред аутора, учествовали и Милан Игрутиновић (Институт за европске студије), др Марко Савковић (Београдски фонд за политичку изузетност) и пуковник др Вељко Благојевић (Институт за стратегијска истраживања).
Милан Игрутиновић се најпре осврнуо на саму структуру књиге, која се састоји од укупно 11 поглавља. Реч је о, пре свега, анализи концепта неутралности из међународно-правног и политиколошког угла. Књига се бави проучавањем различитих појавних облика неутралности, као и дефиницијом и диференцијацијом самог појма неутралности. Обрађено је 5 случајева – Швајцарска, Шведска, Аустрија, Финска и Ирска. Посебна студија случаја се односи на неутралност Србије од 2007. године до данас. Игрутиновић сматра да је посебно важно то што аутор књиге разуме динамику односа између процеса европеизације горе поменутих неутралних земаља и самих идеја неутралности.
Такође, у књизи је дат и пресек дебата о неутралности, пре свега на међународном академском нивоу. Игрутиновић даје неколико занимљивих опажања о неутралности. Најпре напомиње да Србија није била неутрална земља у првим деценијама по стицању самосталности (снажне везе са Аустро-Угарском, искуство Првог балканског рата итд.). Затим је образложио да је, иако то данас делује парадоксално, приступање Краљевине Србије Тројном пакту 25. 3. 1941. године било део њене стратегије о неутралности. Игрутиновић се не слаже са устаљеном оценом да се чланство СФРЈ у Покрету несврстаних могло сматрати одразом њене неутралности. Када је реч о војној неутралности Србије прокламованој 2007. године, Игрутиновић закључује да је она у највећој мери послужила као основа за развој наших будућих стратегија.
Миша Ђурковић на промоцији књиге Стална неутралност у Европи (Фото: ИЕС)
Вељко Благојевић је истакао књигу Игора Новаковића као референтну тачку за тему војне неутралности у Србији данас. За њега је неутралност увек била „ружно паче“ у међународним односима, јер неутралност значи и одрицање моћи, а то готово нико не жели. Благојевић оцењује да Србија данас није ни формално-правно ни суштински неутрална држава, као ни да концепт „стална неутралност“ није правна, већ политичка категорија, дакле, он правно никога не обавезује. Зато сматра да је изузетно важно што је аутор у овој књизи направио јасну разлику између војне и сталне неутралности. Благојевић је подсетио да је у Србији написано мало студија о теми неутралности. Ретке су студије попут оне из 1997. године у којој се Србији препоручује „позитивна неутралност“ (дакле, 10 година пре одлуке Војислава Коштунице о неутралности Србије). Закључно, Благојевић оцењује да неутралност често заправо значи „куповање времена“, али и упозорава да, како каже пословица, „не треба бити мост, јер преко моста сви газе!“.
Марко Савковић неутралност Србије сагледава као изнуђену политику. Супротно од Благојевића, сматра да неутралност више није „ружно паче“ у Србији, већ да то постаје тема Европске уније. Премда НАТО пакт шаље поруку да прихвата опредељење Србије за војну неутралност и не врши притисак на њу, јавно мнење у Србији гаји снажан отклон према том војном савезу. Савковић сматра да је ова књига коначно донела са собом академски и аргументован приступ теми неутралности, што је Србији било итекако потребно. Такође, напомиње да су два аспекта у књизи изузетно добро обрађена – историјски преглед „неутралности и несврстаности“ у Срба и феномен „држава контролора“ неутралности. Уз оцену да је Молдавија данас можда и најсличнији пример нашем моделу неутралности, Савковић је закључио да су грађани Србије данас више него икада заинтересовани за неутралност Србије.
Фото: ИЕС
Аутор књиге, Игор Новаковић, напоменуо је да се овом темом бави већ 10 година, те да му је највећи проблем у истраживању представљао недостатак литературе која се овом темом бави. За Новаковића, основна особина неутралне државе је њена спремност да се одрекне моћи у међународним односима. Он сматра да је данас много теже пронаћи одговор на питање шта значи бити војно неутралан у миру него ли у рату. Посебну динамику у разумевање неутралности је унела идеја евроинтеграција, која је обележила последњих неколико деценија историје Старог континента. Новаковић пореди неутралност савремене Србије са неутралношћу Ирске током 30-их, алудирајући на то да је, баш као што је то Ирска учинила због Северне Ирске, Србија посегла за неутралношћу због статуса Косова и Метохије. Закључно, аутор је напоменуо да је важно како неутралност неке земље виде три групе актера: елите, грађани и контролори.
Рајко Петровић, Институт за европске студије
Categories: Дневник читаоца/гледаоца
Оставите коментар