Александар Савановић: Теорија републике

На Институту за европске студије представљена је књига „Теорија Републике“ професора Александра Савановића

Александар Савановић и Стеван Гајић (Фото: ИЕС)

Професор Факултета политичких наука Универзитета у Бањој Луци и један од најпознатијих политиколога из Републике Српске, Александар Савановић, чија су основна поља научног интересовања контрактуализам, конституционализам и либерализам, одржао је предавање поводом своје нове књиге „Теорија Републике“ у Институту за европске студије у Београду. Предавање је започео наглашавањем чињенице да поменуту монографију сматра својим животним делом, на којем је интензивно радио готово пуних десет година. Штавише, Савановић тврди да – како ствари стоје – више неће писати дела монографског типа, управо зато што верује да је суштину сопствене политичке филозофије и есенцију својих републиканских предубеђења верно уткао у странице књиге коју представља београдској публици. Међутим, иако стриктно теоријског карактера, монографија је плод ауторове жеље да пружи конкретне и јасне одговоре на проблеме политичког живота Републике Српске, што се може наслутити већ на основу посвете којом Савановић започиње своју студију републиканизма и демократије: „Максиму, с надом да ће његовој генерацији поћи за руком да од овога што смо им оставили направе Другу републику, другачију и бољу“.

Ипак, као што је напоменуто, књига се ни у једном тренутку не прелива из домена теоријског у област дневнополитичког. Она остаје верна тежњи и циљу аутора да ослањањем на традицију републиканске политичке филозофије изнесе своје одговоре на питања важна не само за Републику Српску и Балканско полуострво, већ и за политику као такву уопште. Нека од питања која се постављају и којима Савановић приступа на један исцрпан, темељан и свеобухватан начин су питања везана за онтолошки статус и логички садржај природног стања, као и дилеме које се тичу теоријског концепта друштвеног уговора, пре свега оне дилеме везане за појам сагласности и за појам пристанка. У том смислу, највише се пажње посвећује идеји о принудном пристанку, али се такође у том контексту обрађује и врло актуелно питање повлачења пристанка, односно сецесије од међународно признате државе. Аутор се не бави само политичко-филозофским недоумицама везаним за настанак државе као уређене заједнице, већ промишља и поједине постконститутивне аспекте као што су дискреционо овлашћење, појам грађанства (у односу на постојање јавне и приватне сфере), демократију, тиранију већине, као и могућност грађанске непослушности. Коначно, остајући веран научном методу, он у финалном поглављу пружа критички осврт на изнете претпоставке и хипотезе, где контрактуалистичку републиканску традицију – чије постулате заступа – излаже критици других приступа везаних за теорију државе.

Александар Савановић, Стеван Гајић и Миша Ђурковић (Фото: ИЕС)

За разлику од сâме књиге, дискусија са публиком тежила је у смеру дневнополитичког. Присутне је, након инспиративног предавања професора Савановића, највише интересовао актуелни статус Републике Српске у Босни и Херцеговини, као и професорова оцена могућности и постојања воље код руководства поменутог ентитета да покрете поступак отцепљења. Може се рећи да су одговори професора Савановића били утемељени у политичком реализму, јер је моћ и интерес означио као главне категорије којима анализира потенцијалне одговоре на поменута питања. Пре свега, навео је да актуелно руководство Републике Српске – у тренутној констелацији моћи на међународној политичкој сцени – нема интерес да озбиљно покрене питање евентуалне независности од Босне и Херцеговине, јер би такав политички потез – без пристанка званичног Сарајева – био осуђен на пропаст. Стратегија оних који би имали воље да Републику Српску учине независном, сматра Савановић, мора се заснивати искључиво на договору са званичницима из Сарајева, за који – према њему – има простора, јер су сва три конститутивна народа Босне и Херцеговине уморна од нефункционалног процеса доношења одлука (а разједињење би био један вид решавања тог проблема). Ипак, воља за таквим компромисом тренутно не постоји у Републици Српској, јер је популистички однос према могућности сецесионизма много исплативији као реторичка алатка која се користи у контексту предизборне кампање, него што је исплатива мукотрпна и дуготрајна политика напуштања међународно признате државе кроз процес преговора. Такође, напоменуо је Савановић, од актуелног руководства Републике Српске не треба очекивати ни спремност да се припоји Србији, чак и у евентуалном случају успешног отцепљења. Из угла просечног балканског политичара интересно је много исплативије водити сопствену земљу, колико год она мала била, него постати периферија веће државе. Изјаве које потврђују аутентичност изнетог аргумента могу се с времена на време чути и од представника званичне Бања Луке.

Књига Теорија републике (Фото: Фејсбук страница Института за европске студије)

Професор Савановић своје излагање завршио је похвалом Института за европске студије, у ком је претходно представљао и своја ранија дела попут монографије „Отворено друштво као идеја, идеологија и политичка пракса“ из 2014. године, „Анархокапитализам“ из 2011. године и „Етика невиности: критика хришћанства у филозофији Фридриха Ничеа“ из 2008. године. Похвала се односила на спремност Института да угости најразноврсније предаваче и да очува успостављену традицију демократске размене различитих академских идеја.

Јовица Павловић



Categories: Дневник читаоца/гледаоца

Tags: , , , , ,

1 reply

  1. Gledao sam istoricara Aleksandra Rakovica koji je izdao knjigu o srpskom identitetu u CG. Kada svoje istoricarsko-identitetsko shvatanje pretoci u politiku, onda se to zavrsi na ponavljanju istog, naime stvaranju drzave, e, sad, Rakovic je svestan teskoca prethodnih zajednica, pa se zalaze za labavu federaciju ili konfederaciju, koju bi cinili SRB, RS, CG i MAK, to medjutim, opet, znaci jacanje Hrvatske, guranjem Bosnjaka u savez sa njima i ponovo sukob sa Bugarskom oko nicega, zvanog Severna Makedonija.Tome treba dodati i zakljucak profesora Savanovica, da je pitanje da li bi se RS ujedinila sa SRB, ili bi smo imali novi „identitet“ pod kapom srpstva, u najgorem, milovskom slucaju, kada se vec ujedinimo, cime zapravo izrazava koliko je pod sadasnjim okolnostima tesko napraviti funkcionalnu drzavu, cak i onih pod istim identitetom. Ova dva zapazanja o labavoj federaciji i diskutabilnosti ujedinjenja samo pokazuju koliko je identitet, onako kako se u nasoj javnosti dominantno razumeva, izgubio politicku moc.

    Za nas je sustinski dogovor sa Bosnjacima o formi koja ce ocuvati celovotist BiH i samostalnost RS.Svaki sukob sa Bosnjacima vraca u igru Hrvate, i njihovo „zaljedje“ Vatikan, posto su se, neocekivano nasli nikad udaljeniji od BiH, a koja im je zivotno vazna, jer njihovom „pojasu“, a ne teritoriji, daje stratesku dubinu.Koliko je Hrvatska slabo kotirana na Zapadu se vidi iz okolnosti da muslimanski faktor u BiH obuzdava RS, a ne neka hrvatska tvorevina .I Hrvati i Bosnjaci, u buducnosti ce zavisiti od nas i nasi neprijatelji uvek igraju na to, da te dve nacije, koje zavise od Srbije i Srba, okrenu protiv njih.Tome sluzi i Srebrenica koja bi trebalo da izgradi antisrpsku mitologiju kod Bosnjaka.Medjutim, kao sto Jasenovac nije sprecio stvaranje nove zajednice Srba i Hrvata, a holokaust da Izrael kupuje nemacke podmornice, ne vidim zasto bi Srebrenica imala neku magicnu moc nad politickom strategijom, samo treba imati politicku strategiju, a ne lupetanja o identitetu.Zasto bismo mi pravili sebi konfederaciju, kada je mozemo napraviti od BiH i celu BiH okrenuti nama, cime bi Hrvatska trajno izgubila prerogative drzave, zbog neodbranjive teritorije.Drugi vektor je saradnja sa Bugarima, i zbog Rusa, u pogledu MAK, a ne sukob, ponovo.Kinezi, zbog Tajvana, razumeju nasu patnju zbog gubitka KiM, Rusi razumeju pravoslavnu bracu, ali i patnju Bugarske zbog MAK, medjutim imaju i mnogo muslimana „prijatelja“…

Оставите коментар