Предраг Перишић: Освета

Смишљао сам као дете разне освете. Маштао сам како ћу се осветити том човеку који ми је нанео толико зла

Винсент ван Гог: На прагу вечности, уље на платну, 1890. (Фото: Викимедиа)

Како старимo пријатеља и школских другова је све мање. Некада смо новине читали од прве стране а данас од последње, тамо где су читуље. Мој школски друг Н. један је од ретких с којим сам стално у контакту још од средње школе. Свих ових година виђамо се повремено и увек имамо о чему да разговарамо. Када смо завршили средњу школу ја сам отишао у свет уметности, он у свет права. После завршених студија отишао је у Француску. Магистрирао је и докторирао на Сорбони и постао познати београдски адвокат. Учествовао је у низу великих судских процеса и углавном из њих излазио као победник. Често у својим одбранама на суду цитира Платона, Аристотела, Цицерона… Понекад ми чита своје припремљене говоре за суд. То су врхунски литерарно-правни есеји. Често се појављује на телевизији, пише прилоге у новинама и разним стручним ревијама. Води рачуна о свом изгледу, увек је беспрекорно обучен и у доброј кондицији. Бар једном недељно одлази у луксузни хотел где плива и вежба. Шиша се код најбољег фризера у граду. Пун је животне енергије и стално у покрету. Никад се није оженио. Нико није знао зашто?

Када се сретнемо, ја њему причам о догађајима на филму и телевизији, новим књигама а он мени о убиствима, силовањима и злочинцима које брани на суду. Често се дотакнемо прошлости, школских дана и другара којих више нема. Свесни смо да нам време полако истиче као у пешчаном сату, бројимо дане, месеце и године. Прошле недеље када смо се нашли деловао ми је некако одсутан и замишљен. Чекао сам да ми сам каже у чему је проблем. И нисам морао дуго да чекам. Нагнуо се према мени и рекао ми једва чујним гласом: „Данас сам на улици срео једног човека кога нисам видео тридесет, четрдесет година.” – „Ко је то био?” –  „Мој професор физичког из основне школе.” –  „Па…” „То је човек кога мрзим највише на свету. Годинама смишљам како да му се осветим… он ми је упропастио живот…”.

Настала је тишина. Тако смо седели око пола сата, ћутећи, а онда су речи просто провалиле из њега:

Предраг Перишић (Фото: Политика)

Никада ти нисам причао о томе шта ми се догодило када сам био дете. Годинама чувам ту тајну. Имао сам десет година, био сам са извиђачима на мору у Крашићима. Спавали смо у шаторима по двојица, мој цимер је добио шарлах и морали су да га врате за Београд. Ја сам остао сам у шатору. Једне ноћи било је велико невреме, ветар, киша, громови, уплашио сам се и отишао у шатор код вође пута, нашег наставника физичког. Током ноћи легао је поред мене, загрлио ме… И почео да ме љуби… Плакао сам, молио да ме пусти… Ништа није вредело… Трајало је то седам дана колико смо били на мору… свака ноћ ми је била пакао… Ту тајну сам дубоко закопао у себе, никоме нисам о томе говорио.

Када сам се вратио кући почео сам да сањам исти сан. Велики талас с пучине иде ка мени. Хвата ме паника. Вичем, али нема гласа. Плачем, а нема суза. Осећам на себи његове руке, задах из његових уста, његово тело које ме притиска. Будим се, душек испод мене је мокар. И то се понавља из ноћи у ноћ. Мајка ми ставља испод јастука неке мирисне траве. Од мириса траве не могу да дишем. Забрањују ми да пред спавање увече пијем воду. Ништа се не мења. Сањам исти сан. Мајка ме води код доктора. Доктор инсистира да му препричам шта сањам. Ништа нисам рекао, ћутао сам. Не желим да заспим. Желим да останем будан целе ноћи. Очи се склапају саме од себе. Сан је исти. Сањам његове руке. Талас ме прекрива. Душак је ујутру мокар. И тако месецима. На срећу, одселили смо се, променио сам школу, али су снови остали, за цео живот. Да ме муче и да ме сећају.

Смишљао сам као дете разне освете. Маштао сам како ћу се осветити том човеку који ми је нанео толико зла. Да се на бициклу залетим у њега, да га оборим и да главом удари у плочник, да га на пешачком прелазу гурнем под ауто… Наравно, ништа од тога није се остварило. Нећеш веровати, после толико година сретнем га јуче на улици. Оронуо, зарозан, руке му се тресу. У углу усана бела пена, стоји беспомоћно, не зна куда ће… Очигледно, потпуна деменција…

Приђем, ухватим га за руку. И покушам да разговарам са њим. „Да ли ме се сећате, ја сам ваш ученик.” Никаква реакција. Зауставим такси, у џепу му нађем личну карту, прочитам адресу. Одведем га кући. Мали стан, запуштен… Он сео на кревету гледа мене, ја гледам њега… И учини ми се да ме је препозна, као да би нешто да каже, али се чује само кркљање… Ко зна колико је дечака попут мене маштало да му се освети…. Помислио сам: сада је прави тренутак за то. Узмем велики јастук, пођем ка њему, видим му у оку суза, клизну низ лице… Схватим: испред мене седи жив а у ствари мртав човек. Природа је урадила оно што ја нисам стигао. Позовем хитну помоћ, и напустим стан. Шта је даље било не знам и не занима ме. Dixi et salvavi animam meam! Рекох и спасих душу своју! Кривим себе што о овоме нисам раније говорио. Можда би то некога спасло да не доживи то што сам ја доживео. Нисам имао храбрости ни пред собом, ни пред другима. И још нешто да ти кажем: први пут после толико година мирно сам спавао и ништа нисам сањао…”

Опрема: Стање ствари

(Политика, 14. 12. 2019)



Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s