Милош Ковић: Призренски утисци

Заједнички живот је могућ – то је био мој основни, кључни утисак. Знам и да је Призрен посебан. Ипак, имамо о чему да разговарамо и чега да се сећамо

Милош Ковић на Газиместану (Архивска фотографија)

Пре двадесетак дана, у Призрену, екскурзија студената историје са београдског Филозофског факултета на Косово и Метохију опасно се приближила наглом и неочекиваном завршетку. Од укупно 49 студената, њих 15 морали су да затраже лекарску помоћ. Сви су имали исте симптоме: повраћање, дијареју и грозницу.

Шта смо, у призренској болници, могли да очекујемо и чему да се надамо? Срби су из Призрена протерани у погромима 1999. и 2004. године. Међу убијеним Србима тада је био и на најстрашнији начин масакрирани отац Харитон из Светих Архангела, данас Свети Новомученик Харитон Архангелски и Црноречки. Малобројни Срби у Призрену данас опстају понајвише захваљујући професорима и ученицима Призренске богословије. Милица Ђорђевић, сада већ тинејџерка, и њена мајка Евица и даље живе у своме граду. Ту су и наше древне, обесвећене и обновљене цркве. Богородица Љевишка, штићеница УНЕСКА, још је окована жицом, са нагорелим фрескама, без осветљења.

Св. новомученик Харитон, фреска у капели Св. Лазара Четвородневног (манастир Св. Архангела код Призрена, рад Милоша Рашког)

У време једне од претходних екскурзија београдски студенти већ су били у призренској болници. Тада смо наишли, и код албанских полицајаца и код болничког особља, на врло коректан, професионалан пријем. Сада нас, је, међутим, било петнаесторо. Заузели смо скоро све собе одељења за епидемиологију. Позната лица лекара, медицинских сестара и полицајаца, препознавање и поздрављање уз уздржане, љубазне осмехе. Образовани средњи слој, пристојни људи, чине све што могу да би нам помогли. У нашем присуству сви између себе говоре српски. Српски телевизијски канал у соби медицинских сестара. Већина, укључујући и полицајце, школована је у Београду. Неки су дипломирали пре само неколико година.

Убрзо нам у посету долазе директор болнице, потом заменик призренског шефа полиције, главни санитарни инспектор, представница приштинског Института за јавно здравље. Директор болнице каже да ће све трошкове нашег лечења сносити болница. На Косову и Метохији је, наиме, бесплатан само основни преглед код лекара опште праксе. За озбиљније прегледе и интервенције косовски Албанци не долазе у Тирану, него у Београд.

На моје захваљивање, директор болнице ми говори о професионализму српских служби које су, када је почео рат, евакуисале робијаше из призренског затвора да би их, када је оружје утихнуло, све, живе и здраве, вратиле у Призрен.

Саборна Црква светог Ђорђа у Призрену (Извор: Вечерње новости)

Опорављени, напустисмо призренску болницу и, после додатног одмора у Светим Архангелима, настависмо нашу екскурзију, пут Високих Дечана и Пећке Патријаршије. Када смо стигли у Београд, лабораторијске анализе потврдиле су да нас је покосила свеприсутна вирусна инфекција. Сазнадосмо и да је, истог дана када и нас, сустигла чак 12 фудбалера Радничког из Ниша.

Заједнички живот је могућ – то је био мој основни, кључни утисак после овог несвакидашњег искуства. Знам да је, у данима погрома, у призренској болници било примера другачијег, нељудског поступања. Знам и да је Призрен посебан, да у Ђаковици или Пећи највероватније не бисмо били овако примљени. Па ипак, ми имамо о чему да разговарамо и чега да се, заједно, сећамо. Из перспективе данашњих завађених, колонизованих, државоликих творевина, криминализованих, сиромашних друштава, демографских суноврата и пропалих економија, живот у Југославији нам изгледа као доба стабилности, реда и мира. Упркос свему, имали смо добре школе, болнице и заједничку, популарну културу градске, образоване средње класе. Њен главни медиј био је српски језик.

Наша дубља, даља историја може само да потврди овакав начин размишљања. Балкан је, већ миленијумима, мозаик људи и народа различитих вера, језика и порекла. Овде није реч о либералној мулти-култи хармонији, него о паралелним егзистенцијама, прекиданим периодичним ратовима и међусобним прогонима. Трпељивост је, једноставно, била наметнута искуством и добро схваћеним, комшијским интересима. Међусобна пријатељства била су изузетак, бракови су доживљавани као опасно одступање од вере и закона. Људи су живели једни крај других, у готово раздвојеним световима. Али и такве, паралелне егзистенције, биле су боље од данашњих, геноцидних истребљења.

Професор Ковић са студентима током посете КиМ (Манастир Драганац; фото: Лична архива М. Ковића)

Зато су идеје које воде ка стварању Велике Албаније и разарању Србије сукобљене са историјским искуством балканских народа. Оне су у сукобу и са здравим разумом, јер ће нас одвести у нове ратове. Таква је, најпре, идеја „разграничења“ између етнички чистих српских и албанских територија на Косову и Метохији. То је и „мали Шенген“, којим се Албанија економски уједињује са албанским мањинама у суседним земљама. Такав је и продужетак, све до Ниша, ауто-пута Драч–Призрен–Приштина, стратешке комуникације изграђене за потребе америчке морнаричке пешадије.

Потребна нам је владавина права за све, без обзира на веру, језик и етничко порекло. Њу, међутим, не могу да нам гарантују људи осумњичени за ратне злочине, нити генерали окупаторских армија. То, у догледној будућности, мора да буде главни задатак и изазов за наше друштво и нашу земљу.

Мислите да је овакво расуђивање утопија? Али, шта је алтернатива?

Опрема: Стање ствари

(Политика, 2. 12. 2019)



Категорије:Преносимо

Ознаке:, ,

4 replies

  1. Не идем у Книн зато што не желим живети у држави која ме је протерала. Чак су ме звали 2007. године да служим војску, али ја не волим усташку војску. Питали сте ме да ли сам био у Книну 2011. године на испиту из Опште историје 19. века. Нисам Вам тада објаснио зашто не идем.

    Свиђа ми се

  2. Ето зашто ми никада нећемо на зелену грану и зашто, пема свим показатељима, ми нема шансе да опстанемо као народ. Не због Запада и одрода, него због наших родољубаца. Зар је могуће да Ковић, као историчар, не зна да су лични односи једно, а односи међу народима нешто сасвим друго? То што су тамо у болници били љубазни не значи да је могућ суживот народа. Просто је невероватно да Ковић ово не зна. Српско лудило нема краја.
    Ја сам радио са Хрватом који ми је честитао Ускрс. Православни Ускрс, наравно. Да ли је то доказ да Срби и Хрвати треба да имају заједничку државу?
    Шиптари не могу постојати у српској држави као политичка заједница, тј. ако постоје само су извор проблема. Они могу постојати само у траговима. На пример, у солитеру у Београду, ако од 50 станова имаш једну шиптарску породицу, они ће, вероватно, бити најбоље и најкоректније комшије. Тако да, али груписање више Шиптара на једном месту, врло је опасно.
    Код Срба је већ у питању изостанак основног инстинкта за самоодржањем.

    Свиђа ми се

  3. Hm, nekako sam blizi onome sto je izneo @Celeketic, nego g. Kovic

    Свиђа ми се

  4. Ма ја нисам ближе ни Челекетићу, најбоље да после две деценије, ево не персонално, али генерално не волим један народ, јер слобићевски официри који су се повукли и наравно – ово је дефиниција – предали део суверенитета, желе реванш, него сам ближи ево рећи ћу, краљевини, па макар југословенској – ни мало случајно реч макар, као последња опција ових блискости, мада је и ова непобитна када се сетим пак ћосићевских лапрдања оваквих о целом албанском народу … Знам да није у праву када иду од човека који је и андрићевским романима из љубоморе црвендаћа спрам једног краљевог дипломате, мада дакако нећемо ићи ни у ове југоносталгичарске крајности вреднота једног полуплеменског народа, иако ни ми само као ни нико овде сем можда грчког народа, који је ипак посебна прича и док се не окрене истоку да не кажем, мада руској мајци свакако, не може да буде поуздан ако и најближи у потенцијалу … Само смо под круном и успевали да имамо сачуван народ, чим смо јој окрећали леђа, долазила је несрећа, иако и сама круна мора да се отргне од нато да не кажем, али западњачког загрљаја, не желим ни да бежим од ове теме … А Ковића сам давно прозрео, ако је и желео умереније да се профилише после видимо по мрежама обиласка некаквих амишких група са дверцима, мада је мени ово интелектуално поштеније, и да не кажем, ближе бар њиховој верзији истине, лично сам и сам како би данас етикетирали ултра конзервативан, али мислим да је ово ипак контрадикторно, тобож су против поделе, ево нека успеју са бар оном ћосићевском црвеном као деца црвених ионако, онај се макар потрудио да стварно црта мапе које видимо други неће ни да чују, а камоли погледају, једноставно лако је трабуњати да не кажем – јер ово важи и за ову ионако екумењарску цркву, где сам својим очима видео да су испрва имали проглас који је био да се подели, па онда овако ковићевски тврдокорно … На крају добијамо вучићевску поделу већ са следеће јесени, ево живи били па видели, већ је направљен спин где је курти направио формулацију да не жели свеукупно национално уједињење по цену – само што не рече и овде “само“ једног града да би се после оно као предомислио, па ипак боље свеукупно национално уједињење – по цену да изгуби Митровицу где ћемо ми да добијемо северну и дакле једва преко десет посто своје покрајине … Али колико се враћамо и боримо овако млако, то чак треба и прихватити постаје ми јасно, иначе оде и прешевска долина, ми ионако морамо да променимо скоро све из основа, где нам је бар већ формирана мини државица прекодринска српска коју полако губимо, једноставно ово све нема више везе са реалполит иком … Иако лично не могу да се одрекнем да не добијемо бар део уосталом, свог, испод Ибра, ово би било једино могуће после година и година, деценија даклке које сежу и даље него мислимо, овакве млаке борбе, па чекајмо, не можемо ни да аболирамо народ који је дакле сада мада на крају кад му је већ прећено, и ово историја нека памти, али бира да га брани један марко ђурић молим вас … И најпарадоксалније, овакви полуцрвени синови вучићеве фракције су чак чвршћи од других, ови су код нас који се баве политиком и чувеним “друштвеним“ наукама’све сами чисти макар духовни наследници ове приче о бору и рамизу, јер ваљда друго ни не знају. Не може ни код нас онда цео народ да буде под теретом њиховог косовског проклетства да не кажем и Лазареве клетве, а мада је и овако бивало у историји српског православља када цео народ буде под немилошћу због појединаца, сада српски народ стварно и није могао да утиче у крајњем на однарођене ево и врхунске интелектуалце како кажу …

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s