Марио Рељановић: Изазови у очувању радничких права, са посебним освртом на Србију

Рељановић је измене и допуне Закон о раду из 2014. године окарактерисао као „трку до дна“

Предавач Марио Рељановић и Стеван Гајић из Института за европске студије (Фото: ИЕС)

Правник Марио Рељановић, са Института за упоредно право, одржао је предавање на Институту за европске студије 21. новембра 2019. године. Тема којом се аутор бавио су Изазови у очувању радничких права у савременим друштвеним односима, са посебним освртом на стање у Србији. Рељановић је настајао да компаративним приступом приближи стање у области радних и радничких права, нарочито у држави и непосредном окружењу.

Савремени тренд у области радничких права подразумева знатну флексибилизацију, која се интензивира у последњим деценијама. За разлику од седамдесетих година прошлог века, које су карактеристичне по знатно развијеним правима радника и снажне синдикалне епохе и синдикалног покрета, од тог периода долази до значајног смањења претходно стечених права. Промене се дешавају крајем осамдесетих и почетком деведесетих година ХХ века, када долази до урушавања и биполарне структуре света. Од тог периода долази до опадања стандарда радних и радничких права. Уместо такмичења два система у погледу боље заштите права радника – комунизма и капитализма, долази до занемаривања радничких права, која нису више била приоритет интересовања држава. У периоду свеопште деволуције радничких права широм света, ни Србија није представља изузетак у том погледу.

Рељановић се током излагања осврнуо и на два основна постулата процеса флексибилизације радничких права. Први постулат, према аутору, представља одустајање од идеје једног запослења за читаву каријеру, односно радни век. За разлику од некадашњег социјалистичког периода, унутар кога се подразумевало да појединац започиње и завршава каријеру на једном радном месту, савремени тренд јесте динамично тржиште рада, подстакнуто развојем технологије и новим занимањима. Данас је потпуно очекивано да појединац промени више радних места током своје радне каријере. Други постулат процеса флексибилизације, који је аутор навео, подразумева разградњу класичног појма радног односа. Ту се подразумевају нови радни ангажмани, попут агенцијског запошљавања, рада од куће, рад са нултим радним временом, лажна самозапосленост, док је класичан радни однос све мање присутан. Узрок томе, према мишљењу Рељановића, јесте тежња за екстрапрофитом, који подразумева смањење трошкова радне снаге, односно мањи трошак за послодавца. Једна од мантри која је присутна у данашње време, јесте да лакше отпуштање радника доводи до лакшег запошљавања, која се није показала тачном на примеру великог броја земаља, нарочито у државама које нису привредно развијене.

Фото: Институт за европске студије

Када је реч о стању радничких права у Србији, Рељановић се позабавио периодом од деведесетих година до данас. Деведесете године су биле период раскидања са самоуправним социјализмом који је претходних неколико деценија био присутан у Југославији. У том периоду је донет и Закон о радним односима из 1992. године. Тај период је био обележен и даље снажним присуством државе у привреди, где је држава била највећи послодавац, што се у извесној мери одржало и до данас. Након смене Милошевићевог режима, у Србији се могу разликовати два периода, када је реч о радничким правима. Први период је од 2001. године до избијања Светске економске кризе 2008. године. Поменуте, 2001. године, донет је и Закон о раду, који је карактеристичан по увођењу либералног тржишта рада као основа радних односа. Закон о раду из 2005. године је начинио измену у односу на закон из 2001. године, тако што враћа само нека права радника која су постојала након усвајања закона из 2001. године. Ово раздобље је карактеристично и по процесу приватизације и привлачењу страних инвеститора. Током процеса приватизације су биле поновљене грешке кроз које су већ прошле поједине државе у централној и источној Европи, упркос томе што је код нас велики број приватизација спроведен релативно касно у поређењу са другим државама. Као велики проблеми у функционисању државне привреде, јавили су се позамашна државна администрација, значајна јавна потрошња, а поврх свега велики притисак над малим и средњим предузећима.

Други период, према речима аутора, се односи на раздобље од 2008. до 2014. године, када су усвојене измене и допуне Закона о раду из 2005. године. Након Светске економске кризе, у Србији долази до форсирања страних директних инвестиција и привлачења страних инвеститора, путем разних уступака и олакшица. Рељановић је измене и допуне Закон о раду из 2014. године окарактерисао као „трку до дна“, која подразумева да се страним инвеститорима обезбеђује неколико врста помоћи – од инфраструктуре, пореских олакшица, субвенција, могућности износа профита из земље без ограничења (након измирења пореских обавеза), и других. Са истим циљем је и усвојен Закон о улагањима, у чијим се прелазним и завршним одредбама предвиђа стављање ван снаге Закона о страним улагањима, како би се декларативно изједначили страни улагачи са домаћим, иако су законом предвиђене одређене погодности које уживају искључиво страни инвеститори.

Фото: А. Васиљевић/Политика

Деволуција радничких права је праћена и мутацијом радних права, како закључује Рељановић. Под мутацијом радних права се подразумевају другачија тумачења законских одредби. Велики проблем данас су уговори на одређено приликом ступања у радни однос, који доносе сталну неизвесност и закључују се на веома кратак рок, од месец дана па навише. Проблем је и злоупотреба уговарања рада на одређено време, за који су предвиђени одређени услови. Инспекција рада је често немоћна или не жели да реагује у ситуацијама кршења права радника. Ови трендови су од стране аутора окарактерисани као одумирање различитих (заштитних) функција државе. У неповољној позицији се тако налазе и домаћи послодавци, који су скрајнути и немоћни да се суоче са страним инвеститорима. Држава не ради ништа ни на пољу јавних инвестиција, којима се поклања значајна пажња у другим земљама.

Образац „трке до дна“ се може пронаћи и у другим државама региона, док је ситуација нешто боља у појединим чланицама Европске уније. Ситуација у Македонији и Босни и Херцеговини је идентична као и код нас. Међу државама региона, Румунија је држава са једном од најнижих стопа незапослености у Европи, што је увелико последица одласка радне снаге након учлањења ове земље у Европску унију. Сличан тренд је уочљив и у Хрватској. Према појединим подацима, преко педесет хиљада људи из Србије је прошле године затражило одобрење за легалан боравак у иностранству, по основу спајања са породицом или обављања одређених послова, и то првенствено у државама Европске уније. Томе треба придодати велики број оних који илегално бораве у иностранству, или су отишли у државе које нису чланице Европске уније, попут Канаде, Сједињених Америчких Држава и других. Ти процеси су веома погубни за државу и уколико се не спрече, могу да доведу до масовног одлива становништва, као што је био случај са појединим чланицама Европске уније. Питање је да ли до заустављања таквих трендова може да се дође пре него што се „падне на дно“, као што је био случај са Хрватском, не би ли се побољшали услови рада или се тек „падом на дно“ буди свест о озбиљности ситуације у којој се држава и друштво налазе.

Страхиња Обреновић, Институт за европске студије



Категорије:Дневник читаоца/гледаоца

Ознаке:, , , , ,

1 reply

  1. Леп текст о битној теми. Само што ми се чини да извештај са предавања није најпрецизнији.
    Јер нису измене Закона о раду из 2014. године обезбедиле ,,страним инвеститорима“ пореске олакшице, могућност изношења профита из земље и остало што аутор назива ,,трком до дна“, већ то и ако јесте чињено, чињено је другим законима или прописима. Друго, не сећам се да је и раније било ограничења нити мислим да их сада има, да ,,инвеститори“ изнесу новац из земље (можда грешим).

    Што се тиче појма флексибилности, он је вишеслојан. Са аспекта послодавца, поготово у светлу оног што се назива ранија светска финансијска ,,криза“ (нова је неминовна, само је питање када ће да крене тржиште акција у САД да се урушава због огромног дуга који расте као црна рупа) флексибилност се схвата као могућност да се неком лако да отказ, да се закључују неки уговори на одређено време на дуже рокове без обавезе запослења на неодређено, итд.. Тако и држава онда по инерцији реагује изменама закона мислећи да ће тако олакшати послодавцима. Емпиријски није тако, сећам се да је о томе био рад професорке Правног факултета у Београду у часопису ,,Право и привреда“ који је показао да. осим ограниченог обима у Данској, такве мере не дају резултате у смислу неке суштинске помоћи послодавцима. А с друге стране, животно посматрано, стварају додатни стрес запосленима.

    Измене закона из 2014. године, колико се сећам, нису биле претерано драстичне (памтим да је право на отпремнину везано само за радни стаж у фирми где је запослени радио, а не на његов укупни радни стаж). Добро решење које је тада уведено, јесте што је прописано да обрачун зараде који послодавац издаје има статус извршне исправе. То значи, да ако послодавац не плати зараду а обавезан је да изда листић/обрачун зараде (и то може да избегава, али уз доста упорности може да се натера преко инспекција рада), запослени не мора да води парнични поступак (просек пар година) да дође до свог новца, већ креће одмах у извршни поступак где већ за месец-два добија резултат да ли се може наплатити (зависи од тога да ли је послодавац ликвидан или има неку имовину из које се може наплатити),

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s