Свештеник Живко Илић: СПЦ у Црној Гори не чува инфраструктуру Велике Србије, већ баштини завјет Небеској Србији

Превласт државе над Црквом у Црној Гори данас се не огледа у контексту избора њених Епископа, него у жељи да се домогне црквених добара

Свештеник др Живко Илић (Извор: centarzakulturukv.com)

Питање односâ Цркве и државе није само савремено, него и свевремено. Ово питање је предмет интересовања међу људима како теистичке тако и а(нти)теистичке оријентације. Другачије речено, предметна тема заокупља пажњу људи свих опредјељења и људи свих друштвених слојева било којег времена, па и овог данашњег. Општепозната чињеница је да су Црква и држава одвојене (аутархичне). Одвојеност може да буде радикална и конструктивна. Антиципација радикалне одвојености духовног и свјетовног (оваква подјела у Хришћанству постоји искључиво у функционалном смислу) уочљива је већ послије тзв. француске буржоаске револуције која заправо јесте наговјештај бољшевизма. Радикална одвојеност, у правом смислу те ријечи, између сакралног и профаног, забиљежена је у вријеме бољшевичке идеологије у Русији, с почетка XX вијека. Ријеч је о таквом стању које не подразумијева сарадњу Светог и овосвјетског, чак ни у областима од обостраног значаја. Од оваквих односа консеквенције сносе како Црква тако и држава. Другачије речено, користи нема нико, а штета је обострана и несагледива. Кад је у питању домаћи простор, на почетку краја комунистичке Југославије – већ осамдесетих година XX вијека, такво стање у односима смијенила је конструктивна одвојеност Цркве и државе. Овакав модел одвојености Цркве и државе обавезује их на сарадњу у областима од општег интереса. У интересу и једне и друге је да ту тековину конструктивне одвојености баштине као највећу вриједност у својим односима. У овом смислу односи Цркве и државе личе на два круга, која се међусобно сијеку, формирајући тако три засебне области: а) чисто црквену; б) чисто државну; в) заједничку. У историји Цркве познати су сљедећи модели односâ духовних и свјетовних власти: симфонија, цезаропапизам, папоцезаризам, а у постмодерни(зму) – секуларизам и борбени антитеизам.

Од постања свијета на Цркву и државу гледано је различито. Суштинску разлику између Цркве и државе представља питање њиховог поријекла. Цркву је установио Сâм Бог лично, а држава је људска творевина. Међутим, иако је људска творевина, држава је резултат дјеловања Божанске икономије. Кад Црква остварује своју Свету Мисију у границама једне државе, која јој је „испружила руку“ за сарадњу, ово стање свакако олакшава дјеловање Цркве. Уколико, пак Црква у једној држави наилази на „затворена врата“, то у сваком случају дјеловање духовне сфере чини отежаним али не и немогућим.

Илустрација: Снимак екрана/Vijesti.me

Снагом свог државног апарата држава је често вршила разне форме утицаја на Цркву, о чему постоје безбројни примјери кроз историју. Уосталом и сама ријеч држава, у српски правни вокабулар, дошла је из старословенског језика од именице держава (= снага, моћ, сила). Једна од дефиницијâ државе, у правним енциклопедијама, гласи да је она творевина која и силом може спроводити одлуке својих органа. Најчешћи облик уплитања одређене државе у прерогативе Цркве изражаван је при избору њених Епископа. Такав облик, супремације државе над Црквом, санкционисали су Васељенски и Помјесни Сабори својим бројним Канонима. Уколико је државни Закон, о било којем питању, био у колизији са Каноном, државне власти требало је да предност дају Канону. Канон је узвишенији од Закона, јер је Закон само израз воље државе али не и Цркве. Међутим, Канон је de iure и de facto израз највише воље Цркве и државе, јер је доношењем на Васељенском, односно Помјесном Сабору – постајао дјело црквене управе, а царском ратификацијом – постајао је дјело и грађанске власти. Тек потписима представникâ Цркве и државе Канон је добијао статус легислације (државног или грађанског закона).

Црква је Тијело Христово (Еф 1, 23), стуб и тврђава истине (1 Тим 3, 15), храм Духа Светог, аутентично Царство истине. Међутим, поред њеног Небеског назначења, она има и своју историјску компоненту: Црква постоји у свијету и ради свијета. Овом чињеницом Црква се не одриче своје Небеске димензије, нити је поништава, већ њоме осмишљава земаљску. Црква постоји да узвиси човјека, да му открије Бога и човјека и Бога и брата у сваком човјеку.

У Небеској Србији настањени су Свети из рода нашег. Њихова земаљска Отаџбина (civitas terrena) назива се Србијом, док се њихова Небеска Отаџбина (civitas Dei) назива Небеском Србијом. Српска Православна Црква у Црној Гори не чува инфраструктуру Велике Србије, већ баштини завјет Небеској Србији. Ова Небеска Србија је безгранична и много је већа од било које Велике државе, па макар се називала и Србијом. Становници Небеске Србије нису само Свети Срби Срема, Поморавља, Шумадије, већ и наши Свети сународници из Лике, Битоља, Семберије, Боке, Мајевице, Охрида, Херцеговине, Струмице, Кучâ, Скопља, Далмације, Злетова, Романије и осталих некад и данас српских етничких простора, гдје ни другим народима никада нисмо бранили да живе поред нас истом мјером као и ми поред њих. Даље, становници Небеске Србије не припадају само једној генерацији Светих Срба, него свим генерацијама од прије Косова до данас. Такође, Небеска Србија, не само да је већа, него и многољуднија од земаљске Србије. Узгред, мјесто и вријеме ја да се каже како Велика Србија није српски изум, већ синтагма наших непријатеља која је коришћена као метод притиска на нас и modus наметања комплексâ не само одговорности, већ и кривице за све и свашта. И ми у својој наивности прихватали смо ту подвалу као аксиом, утркујући се да нам Србија буде што мања како нам неко, ко је већ формирао своју велику државу, не би приговарао да је Србија Велика. Данас би требало да се постарамо како би земаљска Србија остала баш онолика колика је сада, да не буде ни већа, а Бога ми, ни мања.

Властити однос према држави, Црква сматра централним питањем свог социјалног учења. Уколико су, у црквеној историји, интереси Цркве и државе постајали супротстављени, а нису се тицали догматског учења, Канонâ, етичких норми и др. Црква је била та која је своје интересе подређивала општим интересима – интересима државе. Илустрације ради, на питање фарисејâ и иродоваца: „Да ли нам је допуштено давати данак ћесару или не“, Господ Исус Христос одговара: „Подајте, дакле, ћесарево ћесару, и Божије Богу“ (Мт 22, 21; уп. Мк 12, 7; уп. Лк 20, 20–25). Значи, Господ Исус Христос не каже: „Подајте, дакле, Божије Богу, и ћесарево ћесару“, већ обрнутим редослиједом. Црква никад није инсистирала на томе да своје интересе претпостави интересима Државе. С друге стране, држава од Цркве не би требало да очекује сарадњу при нарушавању вјечних јеванђељских принципа, јер Богу се треба покоравати више него људима“ (Дап 5, 29; уп. 4, 19).

Из историје Византијског царства познато је да су теолошке распре често стварале кризу у друштву и нестабилност државе. У интересу саме државе било је да отклања све опасности по своју стабилност и то је не само право, већ и обавеза државе. Поред икономије и поретка – двају основних начела, на којима је почивало византијско друштво, два споредна начела јесу мир и сигурност (pax et securitas). Значи, још су древни Византијци знали велику мудрост: добро стање Цркве је снага Империје. Уколико Црква не стоји чврсто, ни грађанска власт није постојана, о чему најбоље може да посвједочи византијски примјер.

Данас у Црној Гори парадокс је утолико већи усљед чињенице да овдје држава продукује кризу у односима са Црквом. Државна власт у Црној Гори извољела се изразити да Српска Православна Црква у овој БЈР, са своје четири Епархије, од којих су три „прекограничне“, чува инфраструктуру Велике Србије. Ово је државној власти Црне Горе послужило као потка за доношење „Закона о слободи вјероисповијести“. У броју четири (колико има Епархијâ у Црној Гори) налази се символика, ако уобзиримо чињеницу да једна грађевина има четири стране и, што је још значајније – четири угаона камена. Од ове четири Епархије све су светосавске. Митрополија Црногорско-приморска у вријеме Светог Саве I, Архиепископа Српског звала се Зетском; Будимљанско-никшићка – Будимљанском; Захумско-херцеговачка – Хумском; Милешевска – Дабарском. Данас је Митрополија Црногорско-приморска, не само најстарија Епархија Српске Православне Цркве у Црној Гори, већ и најстарија Епархија наше помјесне Цркве уопште. Такође, Митрополија Црногорско-приморска је једина Епархија Српске Православне Цркве која у историји, као догађању спасења, није забиљежила дисконтинуитет свог постојања у времену.

Превласт државе над Црквом у Црној Гори данас се не огледа у контексту избора њених Епископа, него у жељи да се домогне црквених добара. Чак и да држава својим спорним Законом добро чини, ипак „добро“, које није учињено на добар начин, није добро. Грађанска власт државе Црне Горе, која у хришћанском свијету слови за капију Православља, данас је посегла за имовином Српске Православне Цркве. Аутори таквог спорног Закона су потомци оних чији је непријатељски однос према Цркви – Епископату, свештенству, монаштву и вјерујућем народу већ виђен у и послије Другог свјетског рата, а нажалост траје и данас. Никад није престајао, него је само мијењао модалитете. Наиме, у Црној Гори је на дјелу абузивна неонационализација материјалних добара наше помјесне Цркве.

Манастир Острог (Фото: А. Васиљевић)

Материјална имовина Цркви уопште, па и Српској Православној Цркви, неопходна је да би њена Света Мисија била плодотворна. У супротном, Света Мисија Цркве не би имала изгледа на успјех. Представници државног апарата у Црној Гори нашу помјесну Цркву увјеравају како тим спорним Законом тобоже не забрањују њено дјеловање. Видљиво је да је ријеч о класичном еуфемизму. Код одузимања имовине Српској Православној Цркви и код забране њеног дјеловања исход је потпуно исти: овим је онемогућено остварење њене Свете Мисије. Такође, државни представници дају гаранције да ће имовина, евентуално одузета нашој помјесној Цркви, остати у власништву државе и неће бити предата на коришћење Мирашу Дедеићу, као да то грађанску власт Црне Горе аболира. Важно је нагласити сљедеће: уколико би, не дај Боже, дошло до имплементације тог спорног Закона, којим би држава постала власник црквене имовине, неизоставно би дошло до девастације црквених материјалних добара. Самим тим, дјеловање Српске Православне Цркве у Црној Гори било би онемогућено.

Изостанак својих обавеза према Цркви у Црној Гори државна власт до сад је правдала одвојеношћу Цркве од државе. Кад је ријеч о црквеној имовини, уочљиво је да држава сад не жели да буде одвојена. Има намјеру да буде не сувласник, већ апсолутни сопственик црквених добара. Однос канонске јерархије у Црној Гори према црквеној имовини резултирао је њеним умножењем, јер ко са благословом сије, са благословом ће и пожњети. Светињама, нарочито Митрополије црногорско-приморске, данас се диви читав хришћански свијет и вјерујући иних конфесија. Најбољи примјер је домаћинско руковођење Светињама и старање о световасилијевској лаври манастиру Острогу, као и о саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, односно храму Светог Јована Владимира у Бару. Поменути храмови у Подгорици и Бару изграђени су трудом и добровољним прилозима вјерујућег народа из Црне Горе, Србије, Републике Српске, Федерације, Босне и Херцеговине, расијања и из свих крајева земљиног шара гдје православни Срби данас живе. Колико год је држава најпозванији, па самим тим и најбољи господар државне имовине, истом мјером је и Црква најбољи домаћин црквене имовине. Није правично да се држава руководи самовољом, по начелу: Што је моје то је само моје, а што је твоје то је и моје и твоје. Уколико би држава једнострано, и не дај Боже, насилно запосјела храмове, личило би на то као кад би Црква пројавила аспирације за државном имовином: електро-енергетским потенцијалом, хидро-ресурсима, комуникацијском инфраструктуром и др.

Срећан је онај који купује, а не онај који продаје. Наравно, и овдје треба бити обазрив, јер ко буде куповао и оно што му не треба, продаваће и оно што му треба. Очито је да је државна власт у Црној Гори распродала своје ресурсе, капацитете, потенцијале и више нема чиме господарити. То је њен проблем и не може да га „подијели“ са Црквом из једноставног разлога што Цркву ни о једном круцијалном питању није консултовала. Видјевши црквена добра умножена, држави су „порасле очи“ и појавили се апетити као код недобронамјерног сусједа који у авлији, са којом граничи, види многа добра, па се за њима полакоми мислећи да ће ова добра код њега да буду још умноженија. У тој уобразиљи и неблагословеној халапљивости рђавог сусједа обавезно долази до „замагљења његовог вида“, да код очију не види. Такав, не само да не може створити ништа ново, већ ни са постојећим не умије да управи. Дакле, не може да задржи ни исти ниво домаћинства, а камоли да га увећа. Може само да га прода или умањи. Из свега до сад наведеног закључујем да у спорном Закону ипак није ријеч о интересима државе, већ о слабостима државника. Ове недостатке требало би да отклони, а Црква има за Свету дужност да му, свакако уз његову сарадњу, у томе помогне као брижна мајка која истински брине о духовном узраст(ањ)у своје духовне дјеце.

Свештеник др Живко Илић (1975) је парох Ножички (општина Србац, РС). Пре доласка на ту парохију непуних 15 година службовао је као парох у Котор Вароши. Докторску дисертацију под насловом „Однос духовних и световних власти у доба иконоборства у Византији“ јереј Живко Илић одбранио је 25. октобра 2018.



Категорије:Српско православно стање

Ознаке:, , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s