Јелена Радојичић Бухач, „Дианино дете“, о страдању у НДХ: Од смрти је спасла Диана Будисављевић. Брат Душан од четири године заклан 1942. заједно са баком и деком

Јелена Радојичић Бухач (Фото: Вечерње новости)

Диана Будисављевић је у логор дошла током лета 1942. године. Памтим то по плачу мајки и вриску деце. Седела је некако срамежљиво по страни бараке и било јој је тешко да објасни с којом намером хоће нас децу да води. Да се жена којој дугујем живот зове Диана Будисављевић сазнала сам тек почетком овог века. Прича овако, у потресној исповести, за Вечерње новости, Јелена Радојичић Бухач (86), један од последњих живих сведока страшних збивања у Хрватској током Другог светског рата и о надљудским напорима Аустријанке Диане Будисављевић да спасе српску децу са Козаре и из Посавине.

Повод за разговор са бака Јеленом била је премијера филма Дневник Диане Будисављевић. После пулске Златне арене, филм је биоскопски живот почео у Хрватској, а у новембру стиже и у Србију!

Јелена Радојичић Бухач је у Јасеновцу и Старој Градишки током Другог светског рата изгубила 86 рођака. Брат Душан од четири године заклан је априла 1942. заједно са баком и деком у селу Млака. Преживели су брат Живко и мајка Ана, док су оца Стеву усташе погубиле маљем 1943.

Она је рођена у Јабланцу, трећем селу низводно од Јасеновца. Априла 1942. у Посавини усташе су почеле да пале српске куће редом. У њеном селу, које је са свих страна заробљено реком, усташе су прво заплениле све чамце. Србе су планирали да покољу „рутински“. Ипак, партизани са друге стране Саве, из села Орахове, пребацили су их чамцима у Босну дан пре него што су џелати дошли.

„Прва моја сећања односе се на чунове и импровизоване сплавове којима су нас људи са црвеним петокракама пребацили на другу страну реке, а сећам се да су одмах пошто смо се сместили у неку напуштену кућу почеле велике борбе са усташама“, почиње да исповеда свој „филм“ Јелена у дворишту дома у Земуну.

Бака листа слике и прича да памти и како је отац веслао сплавом назад у оближње село Млаку да види шта му је са оцем, мајком и сином, који је био код њих. Вратио се са вестима да су сви поклани, и четворогодишњи Душан. Са собом је довео ујака са делом породице, која је реку прешла у кориту за шурење свиња.

„Страшно је било пролеће и лето 1942, српски збегови су били од Посавине све до Козаре, а хране нигде. У лето смо видели и Немце када су се придружили усташама и тада сам први пут била спремна да умрем.“

Фото: Вечерње новости

Сећа се Јелена како су кућу у Орахови окружили Немци да их терају у логор. Изашли су сви осим оца и рођака Мирка Прице, који су се сакрили у оџаку дома. Неки човек, „наш“, потказао је Немцима да фале две мушке главе и они су ушли да их траже. За њима и мајка, са тек рођеним Илијом у наручју, други брат Живко и она.

„Мати је непосредно пред долазак Немаца полила земљани под водом да подави буве и вашке. Када су Немци уперили митраљез у нас, сећам се да сам пронашла сув кутак у дому где сам стала да када ме убију, паднем на суво“. Тада су се отац и Мирко предали.

Два дана касније Јелена је и видела смрт. Улазећи у логор Стара Градишка усташе су тражиле да сви предају драгоцености. Једна Јеврејка је покушала минђуше да сакрије у пунђу, а жена ју је потказала. Усташа је извадио пиштољ и убио жену пред свима.

„Стару Градишку, логор, памтим по глади. Оца су одвели, а ми смо по цео дан трчкарали за мајком. Не знам одакле јој оне мрве хлеба у џепу сукнене хаљине које су нама биле ручак. Имали смо један оброк дневно, неке помије у које су усташе убацивале соду да стомаци набрекну. Воду смо пили из бунара у који се сливала фекална канализација“.

А онда је дошла Диана Будисављевић да их води.

У Загреб, на железничку станицу, стотине деце из Градишке је пребачено у августу. Пре него су ушли у воз у Градишки им је дат оброк, паприкаш, ручак какав нису појели од почетка рата. У Загребу Јелена, брат Живко, сестре од стрица Емилија и Мара и најмлађи брат Илија, кога су сестре носиле наизменце, одведени су у Завод за глувонеме где је био центар Црвеног крста и зборно место све „Дианине деце“.

„Била сам тамо и 2012. године. У Заводу све је остало исто. Исте степенице, врата лево, исти су и тушеви, само нема мртвачнице. Нема ни барака поред, где смо спавали неко време“, говори нам у даху Јелена.

Додаје:

„Пут у Загреб ми је поново озледио ране.“

Сећа се саговорница „слика“ из 1942. како су их у Дому у Загребу жене из Црвеног крста пазиле добро. Међутим, сећа се да је било и оних које су долазиле до ограде да би бациле пакетић хране, али не да нахране малишане него да гледају како се туку за гриз јабуке. Било је „госпођа“ које су долазиле са пакетима пепела које су бацале само да виде да ли ће га српска деца јести.

У Загребу је Јелена видела брата Илију последњи пут. Купале су га часне сестре испред цркве. Онда су дошли домобрани и негде га однели.

Фото: Вечерње новости

„Наша група послата је у градић Лудберг између Вараждина и Копривнице, где су нас у порти цркве сачекали људи који су бирали децу. Ја сам прво одбила једног човека, а онда сам остала сама. Нека жена ми је пришла и питала да идем са њом.“

Са осам година Јелена је завршила у селу Злоковец у кући усташе, припадника „Црне легије“. Први сусрет са „новом фамилијом“ не може да заборави.

„Некако сам знала да треба да кажем да сам Хрватица, јер то није било тако страшно као реч Србин“, сећа се она. „Седела сам на столичици и исповедала баш све што се десило мојима, чак и да смо били са партизанима, и ови људи су ми веровали. У та времена свашта је било могуће, па и да усташе ударе грешком на своје. После тога сам била слуга, купила јабуке и орахе, чувала свиње и краве. Увек ми је давано до знања да сам 12. члан домаћинства, који се купа у бурету у води после сви њих, за Божић нисам имала место за столом, и тако редом.“

Бака Јелена се сећа да је у ту кућу из суседног села доведен и њен брат Живко, као и брат од стрица Бранко. Њихова мајка Ана, све време рата заточена у логору у Немачкој, на волшебан начин је 1944. утекла и пронашла најмилије у злокобном Злоковцу. Тек доласком црвеноармејаца, успела је да их извуче из усташке породице.

Повратка у родни Јабланац и оближње село Млаку Јелена се сећа по тешком воњу лешева који су се распадали у Сави, па чак и у њиховом кућном бунару. Априла 1945. је, каже, дошла слобода, али ослободиоце није интересовало да помогну преживелима. Мајка је тешко радила на шлепу и на њиви, а она и брат су живели код рођака у оближњем селу Рајићеву, а потом у Пакленцу. Ту је завршила малу матуру радећи као помоћник зидара.

„Није нам било живота у Посавини. Колонизовали смо се у Никинце. Добили смо трошну кућу и тешко се патили да се скућимо. Онда сам дошла код тетке у Београд. Прво сам радила у Памучном комбинату, а онда сам научила да куцам на машини и прешла за дактилографкињу у Дом здравља. Пензију сам дочекала у Институту за мајку и дете“, прича Јелена.

Како вели, њен повратак у прошлост почео је 1963. године, када је у Земунској болници, где је тада радила, сазнала од часне сестре католикиње да је лично у Загребу, у Дому глувонемих, купала децу 1942. Почели су причу и о Илији и жена је тог дана обећала да ће се распитати о њему, али више никада није дошла на посао у Земунску болницу. Заменила ју је друга часна сутра, а ова је нестала…

„Мајка је тражила Илију и по улицама Загреба и других градова, све док једног дана није дошла и рекла да је сазнала да је умро одмах пошто су га одвојили од ње у Старој Градишки. Те приче се држала до неколико година пред смрт. Како јој се ближио крај све чешће је понављала: ‘Брат ти има белег на образу, можда ћеш га ти пронаћи’.“ Последња тајна коју ми је испричала био је њен разговор са свекрвом те 1941. када је родила Ику. Причала је како је плакала када је видела да је родила дете са ‘флеком’ на образу, а свекрва је тешила: „Не буди луда, тако ћеш га лакше наћи кад се изгуби…“

Јелена Радојичић је једна од ретких која је успела да сакупи документа из хрватских архива која сведоче да је заиста била једно од Дианине деце. Има оригиналне потврде и за одведену браћу и сестре од стрица. Код ње су и Илијини папири.

Фото: Вечерње новости

„У Музеју геноцида у Београду нашла сам списак на коме је брат Илија заведен на 86. месту приликом евидентирања у Загребу. На том списку, испред имена неке деце стоји крстић, код других га нема. Нема га ни уз Илијино име. Не знам шта то значи.“

Повратак у Злоковец

Није ми живот давао мира и вратила сам се у Злоковец 1956. у кућу оног усташе, ни сама не знам зашто. У дому сам затекла мајку тог „црнокошуљаша“ и никог више. Остали су или помрли или су се разбежали. Иако је била 1956, жена ми је целе ноћи причала све најгоре о Србима и кривила их за трагедију своје породице – сећа се саговорница.

Оца убили маљем

„Последњи пут видела сам оца када су га водили везаног из куће у Орахови. Имао је црни капут и штрафтасто одело, али лица му се не сећам. Мајка нас је 1944. тешила да је жив, а када смо се вратили на Саву испричала нам је да је до средине 1943. радио као усташки роб на економији у Млаки, а онда су их једног дана потерали са лопатама на обалу где су их приморали прво да ископају себи раке, а онда их маљевима побили“, говори Јелена.

Филмови о Дианној деци

Први који је покушао да сними филм о Дианиној деци на овим просторима био је Тихомир Станић. Како говори бака Јелена, он је изабрао њену причу као предложак за сценарио.

Открива Јелена да је требало да се последњи кадрови Станићевог филма одиграју на гробљу у Загребу, где би се пред камером срели она и њен Илија, који је као двогодишњак „изгубљен“ у Загребу августа 1942.

О Дианиној деци снимљен је и документарни филм у продукцији РТС, док ће играни филм „Дневник Диане Будисављевић“, у режији Дане Будисављевић, Београђани гледати од 11. новембра.

Драган Вујичић

Опрема: Стање ствари

(Вечерње новости, 20. 10. 2019)

Categories: Преносимо

Tags: Јелена Радојичић Бухач, Диана Будисављевић, Драган Вујичић, НДХ, геноцид над Србима