ЕУ крвопије, се плаше да уколико се народ из чекаоница побуни и опамети да ће остати без даљњег пљачкања, без којег не могу преживјети у својим државама
Радећи на једном пројекту (вриједност око 20 милиона евра) питао ме је један аустријски инвеститор:
– Шта мислиш, колико ће времена проћи да Босна и Херцеговина уђе у Европску Унију?
– Неће никада, одговорио сам.
– Одлично, онда ћемо инвестирати…
Просјечно интелигентном је довољно да сагледа све марифетлуке Европске уније и њихово тобожње мамљене нових држава чланица, кроз један једини сложенији пројекат, уколико је имао прилику да у њему буде. Тада ће кроз бизнис планове, пројектовања, политику цијена, израду уговора преко адвоката, разговоре са банкама и из њихових понуда видјети све скривене и закулисане радње Европљана према онима „који су на чекању“.
Навешћу овдје неколико таквих импресија:
- Трговински дефицит и домације:
Почећу од новца, то је за Европљане и Европску унију једини преостали бог, њему се сви моле и клањају. Из државе величине Србије кроз трговачку и робну размјену Европска Унија украде годишње око 3 милијарде евра (најмање толико!). Та крађа се покрива донацијама из Европске Уније које износе годишње око сто до двијесто милиона евра и то на тај начин да се донације условљавају (потребно је испунити разне наметнуте услове), често за оне пројекте и у оним областима које држави – примаоцу донације не чини никакву корист. Напротив, донације иду редовно у области и пројекте који државу додатно дезорганизују и слабе. То није све, државе се додатно условљавају да дио својих буџета троше за те измишљене пројекте, тако да на крају од сто евра таквог пројекта одмах 50 се враћа у државу ЕУ која је дала донацију (преко њихових тзв. координатора пројекта), око 20 евра иде на НВО која је кобајаги носилац пројекта и остатак од 30 евра се уложи у израду пројекта, који на крају и у најчешћим случајевима заврши у некој ладици.
Статистички се књижи да је ЕУ даривала нпр. Србији 100 евра, толико приближно је Србија морала потрошити својих 100 евра из буџета, да би на крају добила око 60 евра (некорисних) и тако умјесто да има донацију 100 евра има у ствари толики губитак. Ако Србија нпр. годишње добије од ЕУ 100 милиона евра онда рачунај и знај да је толико те године изгубила. Ово сам прошао уживо и знам из прве руке.
Према томе, ЕУ годишње ће узети око 3 милијарде евра кроз циљани и смишљени трговачки дебаланс (непокривеност увоза извозом, пројекти или инвестиције са пренадуваним цијенама три до пет пута, увоз непотребне робе итд.), а онда ће тобожњим донацијама узети још стотињак милиона, чинећи при томе индиректну и немјерљиву штету држави, намјерно подривајући њену организацију, правни сиситем, привредни и сваки други систем (здравствени, образовни, одбрамбени итд.). Да би се остварила прва пљачка (оних 3 милијарде) циљано се проводи ова друга (100 милиона). Ова друга штета је десетоструко већа од вриједности те такозване ”донације” и њу у Србији за ових двадесет година нико није израчунао.
Због овог изложеног све траје дуго, неограничено дуго и ко то себи дозволи трајаће му вјечно.
- БДП:
Србија има БДП десетоструко пута мањи од БДП Аустрије мада има скоро исти број становника. Од ЕУ има 1000 и више пута мањи БДП. Шестогодишњи буџет ЕУ је око 6 до 7 хиљада милијарди евра (значи Брисела, паре са којима газдује бриселска бирократија), а Србија има шестогодишњи буџет око 60 милијарди евра. То је за око 100 пута мање од ЕУ, не рачунајући буџете држава чланица ЕУ. Ако би се урачунали буџети појединих ЕУ држава онда Србија има хиљадити дио њиховог збирног БДП-а и мањи.
То значи, да удио Србије у БДП Европе је минималан, непрепознатљив ни у траговима и једно са другим је неупоредиво. Ради се о дијеловима промила. Из тога је лако закључити да ЕУ није измислила компликоване процедуре прилагођавања кандидатских чланица због бојазни да би ”неприпремљена” нова чланица могла нашкодити ЕУ и њеном буџету, већ из разлога што дугогодишње путовање у ЕУ омогућава пљачку описаној у првој тачки. Због тога чак и Црна Гора мора путовати у ЕУ двадесет или тридесет година.
Стварни циљ је државу и нацију дословно смрвити и буквално ју присвојити као своје власништво (природна добра), по могућности без људи, које је сиромаштво оглодало до костију.
- Правни систем:
Свједоци смо да све државе, којима се нуди мамац приступања у ЕУ, добиле су скоро уништене правне системе. Србија и Босна и Херцеговина су до сада најмање три пута реформисале свој правни систем у задњих двадесетак година, под строгим надзором ЕУ, Венецијанске комисије и других глобалистичких организација. Они су данас у стању распадања и ништавила, скоро па не постоје. Корупција, партократија и олигархија су основни сегменти и обриси постојећих „правних“ система, са којима је све доведено до апсурда и смијурије, укључујући изборне процесе и цијелу државну судску (и сваку другу) управу и организацију.
Умјесто властитог правног система наметнут је инострани и тај инострани функционише само за иностране људе, који раде или инвестирају у Србији. Они су заштићени посебним законима (Закони о тајности уговора, Закони о трансферу капитала итд.). Странцима је дозвољено све, чак и да не плаћају порез.
Зашто је кроз ЕУнијаћење највише и најдубље уништен правни систем државе? Јасан је одговор, да би се оствариле претходно описани циљеви. Интересантно, истовремено ће ЕУ – бирократе стално критиковати државе кандидате да морају унапредити правни систем (кобајаги). То се чини опет намјерно, да би се отворио пут новим „реформама“ и да би се додатно правда урушила и уништила.
- Стране инвестиције:
На почетку овог текста сам поменуо један примјер гдје страни инвеститори радо долазе, тамо гдје се не планира у скоро вријеме да држава уђе у ЕУ, али која је довољно задављена да се странци у њој осјећају безбиједним.
Странци купују своју робу, произведено продају у свијету гдје су раније продавали, мизерно плате раднике и порезе (ако их уопште плаћају) и загарантовану дебелу добит износе из земље. Резултат је израубована радна снага која кад доспије у пензију неће имати од чега да живи.
У ЕУ највише кошта радна снага која је пензионисана, тј. те државе јако оптерећују пензиони и здравствени фондови. Ово је челичним ланцима увезало послодавце и њихове ЕУ државе. Послодавци добивају прилику да остваре екстра – добит преносећи производњу у сиромашне државе, а њихове матичне државе се ослобађају пензионера, старих и болесних људи. Државе које су тако угостиле стране инвеститоре остају без свега, без добити и проширене репродукције, као и празне пензионе и здравствене фондове.
Наше власти тврде да страни инвеститори тобоже повећавају домаћи извоз и смањују незапосленост?
Наравно, то је лаж, јер извоз предузећа у власништву страних инвеститора није српски извоз већ инострани и овакву рачуницу нико ни у једној држави у ЕУ – чекаоници не прави. Запослени у таквим предузећима такође нису наши радници док раде, већ страног газде који их плаћа, а наши постају онда кад добију отказ или кад остаре и доспију на грбачу државе.
За ове махинације и преваре измишљене су тзв. рајске пореске дестинације (офшор зоне и компаније), преко којих се проводе пљачке. Несрећа је још већа када се зна да свака иоле успјешнија домаћа фирма ради преко офшор зона и пореских рајева, тако да ни оне не задржавају добит у земљи нити помажу развој државе.
- Исељавање:
Зашто је дошло до масовног исељавања људи из Србије и свих других државица на Балкану? Тврди се да је то из разних разлога, које овдје нећу наводити, јер су плод изблиједилих мантри (незапосленост, бесперспективност, безвлашће, корупција, партократија итд). Исељавају се запослени људи, који у Србији и Босни и Херцеговини данас добро зарађују, који имају конјуктурне квалификације.
Они бјеже од будуће и блиске сиротиње, јер кад оду у пензију неће имати од чега да живе. Они данас гледају својим очима сву пензионерску биједу и већ данас бјеже од ње као ђаво од крста, док још могу.
Крајња старосна граница кад се може утећи од сиротиње је 40 до 45 година. Такве људе ЕУ једва чека, још ће их раубовати око 20 година и даће им пензију три до пет пута мању од оне коју морају дати својим радницима, који су код њих провели цијели радни вијек.
Овај процес је још у почетку и не требамо се плашити да ти наши људи опет неће доћи у Србију. Они ће се вратити кад остаре и кад оду у пензију, јер са таквом тамо зарађеном пензијом у Аустрији или Њемачкој неће моћи живјети. Додуше, ни за матичну државу у тим годинама неће бити од неке користи, враћали се или не враћали.
- Уништавање домаће привреде:
Отварање тржишта преко ССП (Споразума о стабилизацији и придруживању) неминовно доводи до уништавања домаће привреде, чак и оне која има природне предности у односу на многе земље ЕУ, као што је нпр. пољопривреда. То је такође била циљана добро смишљена подвала. Она омогућује да цијели привредни живот у држави „из чекаонице“ пређе у стране руке, са погубним посљедицама, да их овдје даље не објашњавам. Одатле приватизација, продаја свега и свачега, јер домаћи људи и привредници немају никакве услове да раде и буду конкурентни странцима.
Они који још раде и домаћи су биће кратког вијека, уколико се не опаметимо.
- Дознаке дијаспоре:
Осамдесетих година прошлог вијека дознаке дијаспоре су износиле преко десет милијарди евра годишње (у доларима или њемачким маркама, францима и слично) и улазиле су у Југославију организовано, преко наших банака (Југобанка, Љубљанска банка, Привредна банка, Загребачка банка и друге). Наше су банке давале боље камате од њемачких, аустријских и других.
Потез првенац је био да се смрве сви домаћи банкарски системи и тек онда је започело ЕУнијаћење. То је постао главни софтвер и сервис да се успјешно проведу остали дијелови плана, који сам овдје изложио.
Сви токови новца су у року од пар година преузети од стране страних банака. Данас дијаспора доноси дознаке, али неорганизовано и оне се лукаво поново враћају у земље ЕУ кроз њихов банкарски систем и увоз иностраних роба. Чак и штедња (од оних који су претекли, који добро стоје у Србији, као поједини тајкуни и слично) је у ЕУ – рукама, а то је требао бити главни мотор развоја сваке суверене државе.
Годишње у Србију дође између 4 и 5 милијарди евра дознака од дијаспоре. Дио се ”провуче” и остане у Србији и то је разлог због чега многи ‘угледни’ економисти не могу никако да докуче рачуницу како наш човјек је још жив, кад све рачунице говоре да је давно требао бити мртав?
- Мртав човек хода:
Овај текст пишем као коментар на текст г. Врзића, који је скоро објавио у новинама под оваквим насловом и у којем је објаснио ћутњу након одлуке ЕУ да прекине преговоре са [Северном] Македонијом и Албанијом о њиховом приступању у ЕУ.
Ћутња је плод страха, како домаћих војвода и војвоткиња увођења Србије у ЕУ, тако и оних из ЕУ.
Први се плаше освете и линча, које би народ могао линчовати и додијелити им Божју казну за сва непочинства према њему и држави. Ради прљавих привилегија, које су им ЕУ – бирократе обилато нудиле кроз народну пљачку (као дио истог сценарија и плана којег сам описао), довели су нацију и државу до истребљења, више него сви претходни ратови у задњих 100 година.
Ови други, ЕУ крвопије, се плаше да уколико се народ из чекаоница побуни и опамети да ће остати без даљњег пљачкања, без којег не могу преживјети у својим државама.
Српски владари имају још шансе да не буду линчовани. Они морају колико одмах разоткрити ове ЕУ – интеграционе подвале. На тај начин ће највише помоћи у интернационалној борби против глобализма и глобалистичке пљачке. Имају шансу да свом народу и нацији сачувају големе милијарде евра, које још нису украдене и опљачкане, јер државе и народи се могу пљачкати неограничено дуго и неограничено много.
Ово им је мој прилог да покушају да се узму у памет, ако још имају мозга.
Опрема: Стање ствари
(ДНД/Зекаоница, 27. 10. 2019)
Прочитајте још
Categories: Преносимо
Изгледа да је ово тешко коментарисати?