Кроз ретуширање приче о судбини козарачке дјеце, Католичка црква и припадајућа крајња десница настоје уљепшати биографију Степинца, умивајући успут и злочиначку нарав усташке творевине

Деца испред барака у логору у Сиску (Фото: Викимедија)

Предсједница Републике Хрватске, хрватска Влада и Уред градоначелника Загреба Милана Бандића судјеловали су овога тједна у једном од најскандалознијих ревизионистичких пројеката задњих неколико година. Изасланици највиших државних институција у сриједу су присуствовали загребачкој претпремијери документарца ‘Дјечје прихватилиште Сисак’. Ријеч је о филму вјерске телевизије Laudato, у којем Католичка црква и надрихисторичари од дјечјег логора из времена НДХ покушавају створити установу за спашавање српске сирочади у организацији усташке парадржаве и Алојзија Степинца.

У стварности, радило се о логору у који је од 1942. године, након усташких акција ‘чишћења терена’ на Козари и по другим дијеловима НДХ, допремљено више од 5,5 тисућа дјеце, од којих је умрло најмање 1,1 тисућа. Умјесто усташа, као нулти узрочници несреће српских малишана с Козаре, овдје су наметнути партизани. Допринос хуманитарке Диане Будисављевић у њиховом спашавању, о чему је истога дана и у исто вријеме одржана загребачка филмска премијера, у наративу ‘Дјечјег прихватилишта Сисак’ притом је значајно умањен. Документарац ауторски потписује Нада Пркачин, новинарка и водитељица телевизије Laudato, која задњих година производи понајвише сличних жртвословних филмова у Хрватској.

Прије приказивања Дјечјег прихватилишта Сисак, уз бурни су пљесак прочитана имена Анте Деура, Ивана Козлице и Власте Ивчевић, који су представљени као службени изасланици предсједнице Републике Колинде Грабар-Китаровић, Министарства бранитеља и градоначелника Бандића. Свој је обол дало и Министарство одбране: хрватску химну, уз неколико других глазбених бројева, отпјевали су чланови клапе Хрватске ратне морнарице ‘Свети Јурај’.

Бискуп Владо Кошић и директорица Лаудата ТВ Ксенија Абрамовић (Фото: Марин Тирони/PIXSELL)

Тако је државна власт у Хрватској дала немали легитимитет документарцу у којем проговарају ликови попут Романа Лељака и Игора Вукића, повјесничарке Влатке Вукелић, сисачког бискупа Владе Кошића и једног од најутјецајнијих свећеника на Каптолу Јураја Батеље.

Кад је ријеч о садржају, документарни филм потврђује све што смо својевремено писали о овој тематици. Кроз ретуширање приче о судбини козарачке дјеце, Католичка црква и припадајућа крајња десница настоје уљепшати биографију Алојзија Степинца, умивајући успут и злочиначку нарав усташке творевине.

„Лажима које се непрестано шире и подмећу блати се наша црква и наш народ. Задњих 7-8 година говори се о убојствима те дјеце, чак се истиче да су Хрвати једини народ који су убијали дјецу. Не могу вјеровати да се то може родити у људима без икаквих аргумената“, поручио је у свом говору бискуп Кошић, док се ауторица Нада Пркачин осврнула на ‘повијесни усуд’ хрватског народа који је кулминирао на Крижним путевима. „Од тада нам скривајући страшне злочине Титових присташа комунистички сустав пише повијест чинећи од жртве злочинца, а од злочинца жртву. И данас се боримо с њиховим кривотворинама. Због нас, наших родитеља, дједова и прадједова, због оних који ће тек бити рођени, наша је дужност и обавеза проучити повијест“, поручила је Нада Пркачин. Директорица Лаудато телевизије Ксенија Абрамовић додала је да је њихова продукцијска екипа „истражила чињенице“. „Резултат је овај филм и вјерујем да се њиме истина може расвијетлити. Чињенице показују да је 1942. године у Сиску било дјечје прихватилиште“, закључила је Абрамовић.

Задњих неколико година хрватска Влада и предсједница Републике покровитељствима су частили сљеднике усташа, покапали су кости њихових узора уз војне почасти и финанцирали производњу лажи. Мало се што, међутим, може успоредити с одлуком да службене емисаре пошаљу на ревизионистички филм о усташком дјечјем логору.

Хрвоје Шимичевић

Опрема: Стање ствари

(Новости, 4. 10. 2019)

Categories: Преносимо

Tags: Алојзије Степинац, Диана Будисављевић, Колинда Грабар Китаровић, НДХ, Нада Пркачин, Сисак, Хрвоје Шимичевић, геноцид над Србима