Едуард Лимонов: Кад бих дошао у Србију – вероватно би ме одмах послали у Хаг!

Ексклузивно за Стање ствари“ – први интервју Едуарда Лимонова српским медијима после дугог времена. Разговарао Матија Малешевић

Едуард Лимонов

Совјетски дисидент који је у Француској и Сједињеним Државама током осамдесетих стекао светску славу као „контроверзни“ писац, левичарских опредељења. Рат у Југославији затиче га у Паризу. Подржавао је Србију од самог почетка југословенског конфликта не само као интелектуалац, већ и као ратни добровољац. Његови блиски односи са Караџићем и сцена у којој пуца на Сарајево довешће у питање његову репутацију на Западу. Након „прикупљеног искуства“ у порушеној Југославији, враћа се својој отаџбини и започиње политичку борбу против либералне номенклатуре. По његовим речима, сусрет са Војиславом Шешељем 1992. инспирисао га је да направи своју политичку партију. Заједно са Алексндром Дугином и сибирским панк-рок музичарем Игором Летовим оснива Националбољшевичку партију. Лимонов и његови саборци („лимоновци“) теже да помире „леве“ и „десне“ патриотске снаге и збаце са власти издајнички режим Бириса Јељцина. Због репресија државног апарата врло брзо постају „вансистемска“ партија. Принуђени да делују из подземља, „неконвенционалне“ политичке акције постају њихов заштитни знак. На пример, 2011. „лимоновци“ су извршили напад на амбасаду Србије у Москви у знак протеста због хапшења Ратка Младића. Лимонов се никада није обазирао на оптужбе изнете на његов рачун, а које га терете за ширење екстремизма и радикализма. Поносан на своју борбу, често воли за себе да каже да је „Велики руски ајатолу“. И поред интензивне политичке каријере писање за Лимонова остаје у првом плану, а бритки ум је његово најјаче оружје. Свакодневно објављује текстове за руске медије и редовно издаје књиге, а последња из њих је „Азбука, Император и друга мишљења“. Многи га сматрају достојним наследником „Златног доба“ руске литературе деветнаестог века. Међутим, пре свега, због политичких прилика општенародно признање и консензус о делу Едуарда Лимонова – бар за сада – упадљиво изостају.

Ваш први сусрет са Србијом?

– Почетком деведесетих моје књиге су се издавале и преводиле у Србији. Убрзо након тога новине „Борба“ предложиле су ми да пишем за њих и тако је покренута тешња сарадња са Србијом. Почео сам све чешће да посећујем Београд и једном приликом, на представљању моје књиге 1992. године, пришли су ми непознати људи, од којих су неки били у униформама. Представили су се као представници „Самопроглашене Републике Славоније“ и питали да ли знам шта се дешава у Вуковару. Oдговарио сам: „Да, наравно.“ „Пошто немамо подршку српске интелигенције, позивамо вас да пођете са нама“. Прихватио сам позив. Следећег дана у четири ујутру на врата моје хотелске собе покуцао је млади војник. Брзо сам се спаковао, сео у кола и кренуо на пут за Вуковар, 114 километара западно од Београда.

Ви све своје доживљаје из рата у Југославији описујете у вашој књизи Смрт. Ви тамо нисте били само у улози новинара већ сте активно учествовали у борбеним дејствима.

– Хоћете да ми поставите питања која ми редовно постављају либерални новинари. На кога сте пуцали, кога сте убили… Ја на таква питања нећу да одговарам. У рат сам отишао као новинар, имао сам и акредитацију. Сећам се да је то био мој први сусрет са ратним дејствима, мој први излазак на фронт. Нисам много размишљао о томе у ком својству идем на фронт, није било важно да ли сам новинар, писац или добровољац. Важно је било да сам тамо.

Зашто сте одлучили да будете на страни Срба?

– То је био природан избор. Србија и Русија су на истој релацији, две државе историјски апсолутно блиске. Са друге стране била је Хрватска, држава која је изашла из Аустроугарске. Одвратна држава, са одвратним људима. Ни у једном тренутку нисам посумњао у своју одлуку. Нисам се премишљао као велики руски кнез Владимир у тренуцима избора религије. Водио сам се својим инстинктима. На крају крајева моје књиге су се издавале у Србији.

Упознали сте се и са Ратком Младићем. Једни га сматрају херојем, други га окривљују за геноцид?!

– Добро сам познавао Младића. Ви сте тада били у рату, а учесници у рату врло често су принуђени да повлаче потезе које се касније неком свиђају, а неком се не свиђају. У конкретном случају народ подржава Младића. Потребно је оријентисати се и уздати се у народ. Он је бујон (чиста месна супа), који нас чини таквим какви јесмо. Због тога, ако народ говори да је Младић херој – то значи да тако и треба да буде. Више не постоје универзалне идеологије, једино што нам преостаје јесте идеологија нашег племена, нашег народа. Геноцид је друга тачка гледишта и једини који о томе може да суди јесте Господ Бог.

Који је по вашем мишљењу био главни мотив Срба за учешће у рату деведесетих?

– Срби једноставно нису хтели да напусте своја вековна огњишта на којима су живели више од 500 година. Српске енклаве нису хтеле да се одвоје од матичне државе. Руси су такође имали право на оружану побуну у северном Казахстану. У тренутку проглашавања независности половину становништва Казахстана чинили су Руси, више од 6 милиона. Сада их има мање од 4 милиона. То што се они нису борили за право да живе у једној држави за мене је срамота.

Рат у Босни у многоме подсећа на актуелна дешавања на Украјини?

– Ја сам говорио још давне 1992. године да ће на Донбасу бити крви и да ћемо за Крим морати дебело да платимо. Неко је ископао тај интервју и окачио га на интернет. Ово предвиђање је било засновано на мом српском искуству. Ако је народ данас прогутао увреду, то не значи да ће исто урадити и сутра. Пре или касније, све долази на наплату.

Жељко Ражнатовић Аркан и Едуард Лимонов, 1992. (Извор)

Advertisements


Категорије:Лаки одговори на тешка питања

Ознаке:, ,

4 replies

  1. Не упуштајући се у садржај овог занимљивог интервјуа са политичким јуродивим Лимоновим, и не знајући на ком језику се разговарало, желим да скренем пажњу на пар наведених појмова/речи који – мада исто звуче и исто се пишу, на српском и руском језику имају потпуно друкчија значења – то је клопка у коју упадају многи који иначе могу и добро да науче неки језик – али нису (у)рођени говорници тих језика: то су (х)омоними. Понекад се добија бесмислица. Ево две из овог текста:
    1. “За нас је било важно да смо ми били први у Европи који су направили лево-праву или право-леву партију“. То је потпуна бесмислица. На руском “правый“ значи десни! Дакле, треба : “… лево-десну или десно-леву странку“.
    2. “Зашто Балкан упорно одсуствује из концепције `Руског мира`?
    – Сматрам да Руски мир још увек није стао на ноге“. Ово је мало сложеније, јер на руском језику “мир“ заиста – као и на српском може значити “мир“, али у овом случају се не мисли на друго значење „мира“ – на “свет“, јер “Русский мир“ значи : Руски свет (тј. скуп земаља/народа чији је културно/језички центар Русија). Још горе је ако се у тумачење уплете и могућност да се можда мисли на некакву руску верзију “Pax Romana” – уз сва исправна и искривљена тумачења тог појма.

    Свиђа ми се

  2. Pametan je Limonov, vidi se da ima uvide, mada je i čudan na neki način.

    Свиђа ми се

  3. Legenda je ovaj Limonov!

    Свиђа ми се

  4. To je on, Edicka, da parafraziram naslov knjige koja ga je ucinila slavnim, a ja je citao u mladosti.Sta sam sve citao, dobro sam i ispao.Elem @Stanje stvari, eksplodirala „prikupljenost“ u zadnja dva dana, kako se ja nisam oglasavao :)))

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s