Миленко Васовић: Глас против путарине за Милоша Великог

Ако нама Ибарска и даље буде пунила црне хронике, ако остане долина смрти, џаба смо градили „Милоша“. Тих неколико милиона евра што би се убрало од возача путничких аутомобила и овако ће отићи у јаму без дна

Миленко Васовић (Фото: BIZLife)

Возио сам се „Милошем Великим“ од Обреновца до Љига. Пријатељи ме питају какв је ауто-пут, као да је то нешто што се проба, што има укус. Сем неколико неравнина, рекло би се да је добар, а колико ће то трајати тек ћемо видети. Међутим, мој главни утисак је да је „Милош“, иако се путарина не наплаћује – неискоришћен, такорећи празан у поређењу са Ибарском магистралом коју треба да растерети. А шта ће тек бити када се вожња буде плаћала?

Има више разлога због којих за аутомобиле не би требало ни уводити путарину. Први је тај што је Ибарска била мирнодопска фабрика смрти. Колико је било трагедија, колико је младости угашено, колико породица завијено у црно на овом асфалту? Само од 2000. године до данас на Ибарској је погинуло више од 700 људи или у просеку троје сваког месеца.

Ауто-пут је и грађен зато што Ибарска више није могла да издржи десетине хиљада возила дневно. У том саобраћајном рулету несреће су се подразумевале, а њих је у појединим годинама било и више од хиљаду. Колика је то материјална штета сами Бог зна.

Логично би било да „Милош Велики“ када буде комплетиран преузме већи део саобраћаја од Чачка до Београда. А да ли ће тако и бити? Знамо какве су плате у Србији и нема сумње да ће многи возачи чија је платежна моћ скромна избегавати „Милоша“. Већ чујем коментаре, „чим се уведе путарина враћамо се на Ибарску“.

Избегаваће „Милоша Великог“ и камионџије и возачи аутобуса и сви којима је вожња бизнис. Уосталом, то раде где год могу и у другим деловима Србије. И то би наше власти морале да знају. Џаба смо правили „Милоша“ ако саобраћај остане на Ибарској. Зато би камионе и остала бизнис возила требало неком врстом принуде натерати на ауто-пут. Они и треба да плаћају путарину. А возаче приватних аутомобила ослободити тог намета како би Ибарска изгубила епитет магистрале смрти.

Други аргумент против путарине је почетак и крај ауто-пута. Ту нема никаквог транзита. Туда ће тек спорадично проћи по неки странац, њега ће у највећем проценту користити грађани Западне Србије и Санџака. Дакле, власници и финансијери ауто-пута. Једног дана када се и ако се споји са црногорском магистралом лако је увести наплату.

Становници овог дела Србије најдуже су чекали на „три траке“, а у међувремену је и њиховим новцем грађено на другим, приоритетнијим странама. Ваљало би да и због тога буду на неки начин награђени, а не да им се већ од септембра навали на новчаник.

Неко ће рећи треба пут одржавати. Тачно, па зато нека сви комерцијални корисници плаћају. Ако нама Ибарска и даље буде пунила црне хронике, ако остане долина смрти, џаба смо градили „Милоша“. Тих неколико милиона евра што би се убрало од возача путничких аутомобила и овако ће отићи у јаму без дна. Јер јавност уопште не зна како се троши 27,6 милијарди динара  убраних од путарине.

Опрема: Стање ствари

(BIZLife, 24. 8. 2019)



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

2 replies

  1. Нисам сигуран колико су разлози дати у чланку добри.
    Да би се донеле одређене одлуке треба знати колико од укупног броја страдалих погине у саобраћају у пролазу, а колико у локалном саобраћају, од људи, често младих, који се са прослава враћају кући после поноћи, изађу на магистралу и направе несрећу. Колико је од необележених трактора и других пољопривредних машина, колико је бициклиста.
    Несреће од трактора и бицикала, надам се, решава аутопут, јер по њему не смеју да возе. Пијани младићи који се праве важни могу да изађу и на аутопут и возе 200 на сат.
    Власници привредних возила и тако плаћају огромне порезе и намете држави и купују скупо гориво, тако да није добар аргумент да они зарађују а грађани, од којих највише ради у државним системима, не треба да плаћају.

    На крају, аутопут ће се користити, без обзира на путарину, јер је бржи и безбеднији, тек када веза до Мислођина буде добра, и када се направе добре попречне везе између Ибарске и Аутопута. Сада се онима који нису близу Обреновачког пута не исплати да иду на аутопут јер праве исту или већу километражу него Ибарском магистралом, а путовање траје исто због гужви,

  2. Ако путарине буду као на другим путевима – возачи га неће избегавати. Дати 400 динара за 100км – није трошак, јер је добитак на безбедности, брзини, утрошку горива. Ако је нешто трошак – то је путрина рецимо Бг-Ниш, али срећом ту избора и нема, тако да сви плаћају и возе.
    Проблем „Милоша Великог“ засад је недоступност. Док ти до њега – од њега, већ би био кући.

Оставите коментар