Милош Ковић: Много заинтересованих, мало невиних – о атентату на краља Александра Карађорђевића

Слово поводом књиге „Кад говори мртав краљ“ Ивана Миладиновића (заједничко издање „Јасена“ и Компаније „Новости“)

Фото: Википедија

Убиства владара представљају једну од великих, опсесивних тема модерне европске и светске историје. Међу њима највише има оних атентата, почевши од убиства руског цара Павла I Романова 1801. године, па све до атентата на југословенског краља Александра I Карађорђевића 1934, чији су налогодавци остали скривени у престоницама великих сила. С протоком времена, опипљивих доказа је, по правилу, све мање. Они су, неретко, систематски уништавани, да би се заметнули трагови и поништила сећања.

У Марсељском атентату на краља Александра Карађорђевића поуздано знамо само извршиоце. О налогодавцима се и данас нагађа. Кључна архивска грађа остаје недоступна. Варљиве белешке савременика настајале су, углавном, у пропагандним сукобима 20. века.

Упркос свему, Марсељски атентат не престаје да привлачи пажњу истраживача. Иван Миладиновић је, у књизи која је пред читаоцем, сакупио чињенице и понудио интерпретације. Искусни новинар и приповедач дао је овој несвакидашњој повести филмску, сценаристичку, књижевну форму. Захваљујући томе, упркос измаглицама бурног, несвакидашњег века који нас дели од тог времена, читалац може јасно да види ликове југословенског краља, његових министара и обавештајаца, хрватских усташа, бугарских ВМРО-ваца, чикашких мафијаша, агената Абвера и НКВД-а, власника београдских клубова и њихових тајанствених пратиља, француских дипломата и полицајаца.

У убиству краља Александра Карађорђевића, како се види, било је много заинтересованих и мало невиних. Непосредни организатори биле су хрватске усташе, извршилац припадник бугарске ВМРО. Ревизионистичка Мађарска дала им је простор за припреме и обуку. Фашистичка Италија најнепосредније је учествовала у завери и прикривању злочинаца. Важни трагови упућују на уплетеност нацистичке Немачке, али и СССР-а. Британија није била задовољна због краљевог супротстављања њеним економским интересима у експлоатацији српских рудника. Француска површност у спровођењу мера безбедности југословенског краља, упркос упозорењима, била је таква да се посумњало чак и у уплетеност делова француских служби у атентат. Сам краљ Александар, његови министри и полицајци, неопрезно су се ослонили на своје западне „савезнике“.

Краљ Александар

Посебно занимљив чињенични слој представља улога савезничких земаља, Француске и Британије, у Марсељском атентату. Њима се није свидела независност краља Александра у вођењу спољне политике. Француски дипломати и полицајци држали су се осорно према југословенским званичницима и обавештајцима, који су им доносили поуздане вести о припремама усташа за атентат. Штавише, после убиства краља Александра, Француска и Британија су, вођене државним разлозима, спречавале да истрага дође до стварних налогодаваца. Њихов главни циљ тада је било придобијање Италије, па и Мађарске, за заједничко одупирање Хитлеровој Немачкој. Уплетеност француске државе у судски процес атентаторима, и њену намеру да се сакрије одговорност Италије и Мађарске, уочавали су чак и новинари у судници, међу којима је био и један Станислав Винавер. Од тужбе је морала да одустане чак и краљица Марија Карађорђевић, због чега је починиоцима суђено као пуким злочинцима, а не извршиоцима политичког убиства.

Спремност Британије и Француске да, због својих интереса и нагађања са противницима, угрозе голи опстанак својих савезника, земаља у чијем настанку су непосредно учествовале 1918. године, потврдила се и на Минхенској конференцији 1938, када су Чехословачку жртвовале Трећем рајху. Таква ће бити и политика Британије према Југославији и Србима с краја тридесетих и почетка четрдесетих година 20. века, када су гурани у сукоб са силама Осовине, да би потом били препуштени Титовој диктатури.

Како се из књиге Ивана Миладиновића види, у такву врсту макијавелистичке политике спадало је и држање Француске и Британије према убиству краља савезничке Југославије, Александра Карађорђевића. Други светски рат показаће да ће такво поступање бити погубно не само за Чехословачку и Југославију него и по Француску и, на нешто дуже стазе, Велику Британију. Да историјске поуке из ових догађаја нису извучене, говори и чињеница да су сличну политику препуштања својих југословенских и чехословачких савезника вољи Немачке, Француска и Британија водиле и у последњој деценији 20. века.

Пажњу привлаче и сазнања о Марсељском атентату настала у пропагандном рату хладноратовских противника. Иза доказа о кључној улози нацистичке Немачке у убиству југословенског краља стао је, својим ауторитетом, и руски историчар Владимир Константинович Волков. Индиције о уплетености совјетске службе НКВД, које је накнадно проверавао Јован Качаки, не делују занемариво, нарочито када се сагледају у контексту атентаторских акција југословенских комуниста и њихове подршке хрватским усташама и пробугарским терористима у разбијању Југославије.

Сазнања о учешћу нациста и Совјета у убиству југословенског краља, а која није било лако разлучити од пропаганде, и на Истоку и на Западу привукла су значајну пажњу. У социјалистичкој Југославији она су, међутим, била прећутана. Један од разлога крио се у неспремности југословенских комуниста да у краљу Александру виде прву жртву нацизма и фашизма. Са становишта њихове пропаганде то је било нелогично, јер она је краља Александра проглашавала „монархофашистом“. Осим тога, борба против фашизма у Другом светском рату била је извор патриотског легитимитета комунистичке власти у Југославији. Монопол на антифашизам није се смео делити ни са „великосрпским“ четницима ни са „њиховим“ Карађорђевићима. Противници југословенских комуниста у Другом светском рату били су нацисти и фашисти, али њихови главни супарници били су српски националисти. Десет година после Марсељског атентата, југословенска револуција подигнута је, у ствари, да би се, симболички и дословно, преотело наслеђе краља Александра Карађорђевића. После свргавања с власти „великосрпске буржоазије“, по праву победника и освајача, у његову кућу уселиће се Јосип Броз Тито.

Милош Ковић (Извор: ИН4С)

Српска историографија је до данас, ослобођена једноумља, нарочито биографском студијом Бранислава Глигоријевића, приказала личност краља Александра Карађорђевића у свој њеној сложености. И у књизи Ивана Миладиновића он се, у својим последњим годинама, указује као изузетна, снажна историјска појава. Свест о потреби просторно и демографски мале српске државе да се одбрани од самовоље и непријатељства великих сила створила је Југославију. Краљ Александар је, потом, наставио путем регионалног повезивања у Малу Антанту и Балкански пакт. Ишао је путем кнеза Михаила Обреновића и доживео његову судбину. Парола „Балкан балканским народима“ никада није годила ушима великих сила.

О значају историјске појаве краља Александра Карађорђевића сведочио је и број његових непријатеља. То би се могло рећи и за државу коју је створио. Главни узроци пропасти две Југославије, баш као и смрти краља Александра у Марсељском атентату, не крију се у вечитим, атавистичким мржњама и цивилизацијским супротностима између југословенских народа, него у дневнополитичким рачунима и интересима великих сила.

Део наслова и опрема: Стање ствари

(Печат, 12. 7. 2019)



Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , ,

1 reply

  1. Interes velikih sila je uvek presudan!A on se vremenski menja.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s