Мишa Ђурковић: ЕУ после Меркелове

Ангела Меркел је у веома тешком периоду успела да одржи европски пројекат и да на пажљив и одмерен начин постави Немачку у његову средину

Извор: Фејсбук

Инцидент са неразјашњеном дрхтавицом канцеларке Немачке убрзао је спекулације о могућем повлачењу госпође Меркел са чела владе ове државе и пре завршетка мандата. Штавише, неки аналитичари почели су да говоре о овом дешавању као метафори за подрхтавање саме Европске уније и великом питању које се отвара: У Црној Гори је због тог поређења избио скандал.

Шта после Меркелове?

Прошло је, наиме, већ четрнаест година откако је 2005. године госпођа Меркел формирала своју прву владу. Тиме се по дужини стажа већ изједначила са оснивачем своје странке Конрадом Аденауером, а дуже од ње канцелар је био само Хелмут Кол. Њена владавина обележена је разним врстама криза које су угрожавале европски пројекат и чије је сузбијање и превазилажење пре свега она и водила. Дошла је на власт у години када се увелико спекулисало да је после пропасти референдума о уставу Европе идеја Европске уније завршена. Уместо тога, она је, након што је Немачка преузела председавање унијом, покренула и успешно реализовала пројекат доношења новог уговора о унији, познатог као Лисабонски. У њему је на мала врата убачено много шта што се налазило у предлогу устава, појачана је улога националних парламената и ЕУ је могла да крене даље.

Тек што се изашло из ове политичке кризе, европски пројекат је погодила глобална финансијска и економска криза, која је 2007. почела банкротом банака у САД. Ово је до сада реално био највећи изазов са којим се унија суочила. Читав низ чланица нашао се на ивици банкрота, а грчка дужничка криза доживела је епске размере. Кризи еврозоне здушно су помагали и амерички експерти и економски стручњаци инсистирајући на тезама да је евро готов, да Грчка мора да изађе из еврозоне и врати драхму итд. Сви добро знају да је евро више геополитички него економски пројекат и може се рећи да је пре свега Меркелова однела велику победу у тој борби тиме што је сачувала еврозону неокрњеном. Штавише она се од тада проширила не седам нових чланица.

Како је време пролазило, немачка канцеларка је све више почињала да и фактички преузима ингеренције органа Европске уније. То се видело у две велике кризе које су се десиле половином ове деценије. Украјинска дешавања, након мајданског пуча, који су очигледно организовали радикални кругови америчке администрације, претила су да поново запале Европу. Након руске анексије Крима и почетка рата између проруских побуњеника отцепљених у нове републике и украјинске пучистичке администрације, очекивао се рат широких размера. Чланице ЕУ почеле су да се деле у ставовима према овим дешавањима и пројекту заједничке европске спољне и безбедносне политике претио је крах. Опет је сама Меркелова преузела посредовање и иницирање такозваног процеса у Минску, којим су заустављена ратна дејства и спречена ескалација конфликта. На нивоу Брисела, као концесија америчком партнеру уведене су санкције Русији, од којих пати читава европска привреда, а посебно немачка. У сваком случају избегнута је много већа штета, а недавна одлука парламентарне скупштине Савета Европе о повратку руских посланика најављује вероватни скорашњи почетак ублажавања међусобних санкција.

Током своје владавине Меркелова је опет упркос страховитом експлицитном противљењу САД, али и Пољске и још једног броја чланица ЕУ, реализовала замашан инфраструктурни пројекат „Северни ток”, којим је немачкој и европској индустрији обезбеђен стални доток руског гаса. То је највећи подводни гасовод на свету и тренутно се ради на његовом проширењу. Истовремено, то је био и важан симболички знак у постепеној еманципацији Немачке од оквира америчког протектората и враћања класичном магистралном току немачке спољне политике који рачуна на блиско савезништво са Русијом. У сличном контексту треба посматрати и врло вешто изведен избор Јункерове комисије који је иницирао брегзит и отворио простор британском напуштању ЕУ.

Мигрант у Немачкој са постером Ангеле Меркел (Извор: Слобода)

Највећи изазов Меркелова је имала са имигрантском кризом. Под притиском немачке привредне коморе, атлантских партнера и владајуће идеологије, Немачка је отворила границе за милионе имиграната, посебно током 2015. године. Немачки народ се озбиљно побунио против такве политике и њених последица, а 2017. у Бундестаг је ушла прва радикално десна партија, враћајући тамо стварну политичку и идеолошку борбу. Опет је сама Меркелова уместо Могеринијеве преузела иницијативу, и отишла код „кључара” Ердогана са пакетом вредним шест милијарди евра. Масован доток имиграната је заустављен, а Немачка је тихо почела са репатријацијом блискоисточних дошљака. Уместо њих, радна снага се довлачи са простора бившег комунистичког света, а ту је од посебног значаја отварање тржишта рада за Украјинце.

Ангела Меркел је у веома тешком периоду успела да одржи европски пројекат и да на пажљив и одмерен начин постави Немачку у његову средину. Истовремено је потврдила колико тога увек зависи од појединца, односно паметног лидерства. Највећи страхови у Европи данас су повезани са питањем хоће ли бити квалитетне замене.

Аутор је научни саветник Института за европске студије

Опрема: Стање ствари

(Политика, 6. 8. 2019)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s