Драгослав Пакић: Србија. Кад ми убијени Срби устанемо!

У Паковићевој представи о Србији, Србима и СПЦ, све је црно, осим свештеничких одора које су, за ову прилику, биле некако бледуњаво сиве како би се крв на костимима могла упадљивије назначити

Златко Паковић изводи перформанс (Фото: Дојче веле)

Право је чудо да је господин Паковић па још Златко за свој перформанс СРЕБРЕНИЦА. КАД МИ УБИЈЕНИ УСТАНЕМО, уз подршку најширег слоја невладиног сектора, Хелсиншког одбора за људска права не рачунајући обесправљене Србе, Швајцарске амбасаде, државе која је референдумом донела одлуку о забрани изградње џамија на целој територији земље чоколаде, сатова и туђих пара, Фондације за отворено весело друштванце за столом у ћошку, случајних Срба, независних медија и слободних новинара, такорећи уз подршку пола света, да не кажемо полусвета, пристао да за своје приказање одабере баш Коларчеву задужбину и то малу салу.

Уз оволику подршку, Паковић би имао пуно право да за своју представу изабере, ни мање ни више, него Храм Светог Саве тим пре што улогу главних негативаца сценоказа имају свештеници Српске, за ову прилику преименоване, Геноцидне Цркве у лепо скројеним и на општу радост и усхићење одабране публике, закрвављеним мантијама.

Уколико је аутор игроказа оваквог садржаја по слободном опредељењу верник ислама, не дај Боже случајни муслиман, и ако му је стало да осуди геноцид а не очајничку западно-хашку бофл пропагандну подметачину приписану свим Србима, могао је са текстом сценарија да оде у Истанбул и јавно, макар и у крвавим мантијама, каже неку реч о правом геноциду над Јерменима. То би му, као верујућем муслиману, морао бити први задатак.

Друга Србија се у то, наравно, не би мешала јер у трагедији Јермена злочинци би могли бити Турци, такође муслимани, а не Срби православни и, по Паковићу, неслободни људи, такорећи нељуди, будући да не признају „геноцид“ у Сребреници.

„Не признајући масовни злочин у Сребреници као геноцид, Србија поништава себе као републику“ образлаже аутор своје фундаменталне идеје, што је изазвало аплауз публике.

Либерална Србија тврди то исто и износи мишљење да би и о геноциду над Јерменима у Турској, Индијанцима у Америци, Индусима у помору једног од пет милиона изгладнелих за време окупације Енглеза, Јасеновцу над Јеврејима, Ромима и ко беше онај трећи… Требало отворити трибину на којој би се јавно осудио српски геноцидни народ и њен главни подстрекач – Српска Геноцидна Црква.

Против оних малобројних којима се оваква представа о Србима и СПЦ није свидела, а ради се, по мишљењу организатора, о дивљим Србима, десничарима и националистима, устао је одважни, напредни и сасвим случајни младић који је потом свој храбри став објаснио речима: „ изнервирао ме њихов фашистички, народњачки и антихришћански однос према хришћанству“!? Опа, бато!

У Паковићевој представи о Србији, Србима и СПЦ, све је црно, осим свештеничких одора које су, за ову прилику, биле некако бледуњаво сиве како би се крв на костимима могла упадљивије назначити.

 

Пошто је Република Србија, не признавајући „геноцид“ у Сребреници, поништила саму себе, Паковић тражи да се у Србији укину и позоришта јер је у једном од њих забрањена Ковачевићева представа „Свети Сава“ која је и значила најаву злочина који ће се у његово име потом дешавати. Доказ за такву тврдњу је и чињеница што Ковачевић данас по трговима, тунелима, јавним чесмама и улицама Београда запомаже и богоради упућујући најтеже клетве овој власти.

Они који су били (а има их и данас) против скидања те представе дефинитивно су скинули маске откривајући своја антисрпска лица.

У свему овоме ни „Стање ствари“ не би требало оставити без „одговорности“ јер је, да би се показала пуна огавност и бљутавост самог штива, објавило један део Ковачевићевог текста о Светом Сави где се могло прочитати да је Немањићка Србија била обична јавна кућа у којој се дешавало само оно што такве куће и карактерише, односно, управо онако како Паковић и Друга Србија виде и данашњу државу.

Било је и оних из Одбора за људска права који сматрају да и дан-данас „у Србији и даље доминирају инспиратори злочина из Удружења књижевника Србије и других културних институција“ па би, вероватно, и њих требало укинути.

Са укидањем би требало почети од СПЦ. То мисле и на Космету где се тражи оснивање Косовске Православне Цркве, али без православних верника; у Црној Гори, где би се цркве и манастири СПЦ превели у државно, читај ничије, власништво па затим, у духу европских кретања, извршила приватизација по принципу ти мени, ја теби, а цркве и манастири распоповима.. Македонија такође тражи своју цркву позивајући се при том на НАТО ставове који су идентични са македонским. НАТО, наиме, сматра да је црква главни расадник руског малигног утицаја у Србији па би је, због тога, требало расформирати, или, у најмању руку, свештенство исецкати на секте где би свако ишао на своју страну, а Србија у п.. материну.

Спас Србије би могао бити једино да ми УБИЈЕНИ СРБИ и у нама самима и у ближој околини и даљој историји УСТАНЕМО.

Као што Доситеј рече: ВОСТАНИ СЕРБИЈЕ!

Advertisements


Категорије:Судбина као политика

Ознаке:, , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s