Саво Штрбац: Врдољаков „Генерал“

Холивудска  формула (црно – бело) за успех је позната: идеолошки острашћен режисер, светски познати глумци и много (државних) пара. Кога брига за истину

Саво Штрбац (Извор: Политика)

О филму Антуна Врдољака „Генерал“, који је премијерно приказан на отварању овогодишњег Пулског фестивала, у хрватским медијима развила се жестока полемика. Хрватска председница, која је била почасна гошћа на премијери, поручује: “Мислим да је од изнимне важности приказати рат онаквим каквим је био и самог генерала Анту Готовину, који је имао ту војничку част и који је бринуо о свему”.

С друге стране филмски критичар Јурица Павичић у својој колумни у “Јутарњем листу” пише: „Врдољаков је ‘Генерал’ – укратко – испунио само једну сврху. Та је сврха идеолошка. Циљ овог филма је био тај да буде идеолошки перформатив, да ритуално обликује службену верзију хрватске новије повијести кроз лик идеалног хагиографског репрезентанта. А као и сви филмови кроз које трбухозбори идеологија, и ‘Генерал’ је сув, сив и досадан”.

Портал „Индекс“ објављује коментар Хрвоја Марјановића који каже: „Без превише филозофије, филм је старомодан, на моменте неиздрживо патетичан, препун клишеја и унакажен више него неспретном монтажом.“ Међутим, у „Индексовом“ видео запису већина гледалаца хвали филм дајући му оцене „изврстан“, „одличан“, „најбољи о Домовинском рату”, „верно приказан лик генерала Готовине“…

Филм траје 2 сата и 43 минута, коштао је државу око 3 милијуна евра, генерала глуми хрватски глумац са завидним холивудским стажом Горан Вишњић, иначе режисеров зет, а бит ће приказана и серија у трајању од око 8 сати материјала.

Филм је посвећен хрватском генералу Анти Готовини, чија биографија је заиста филмична: Са 17 година из родне Далмације бродом бежи у Француску, где годину дана касније постаје легионар, под другим именом, и ратује по Африци наредних осам година. Затим одлази у Јужну Америку, где наредних десетак година, под трећим именом, бива инструктор. У Хрватску се враћа 1991. са чином наредника стеченог у Легији странаца, да би на крају рата, са чином генерала, командовао са операцијом “Олуја”. Након што га је 2001. Хашки трибунал  оптужио за ратне злочине почињене над Србима у „Олуји”, губи му се траг све до хапшења на Канарским острвима у децембру 2005. У првом степену осуђен је на 24 године затвора, да би га жалбено веће у новембру 2012. ослободило свих оптужби. По изласку из хашког затвора у хрватској је дочекан  као  национални херој са ореолом жртве, која је невина провела у затвору скоро седам година. Био је тешко рањен у Африци, женио се и у Јужној Америци и по повратку у Хрватску, више пута му је суђено у Француској за кривична дела оружане пљачке, изнуде и отмице. Сада се у родној Далмацији бави узгојем морских производа…

Фото: Веритас

Времешни режисер филма, Антун Врдољак (88), познати је  хрватски филмски и телевизијски глумац, режисер, продуцент и националистички политичар. Глумио је у двадесетак филмова и копродукцијских пројеката. За улогу ратне жртве у филму ”Рат” (1960Вељка Булајића награђен је Златном ареном на фестивалу у Пули. Његови најуспјешнији филмови су “Кад чујеш звона“ из 1969.  (награда публике “Јелен” у Пули) и у “У гори расте зелен бор” из 1971. (Велика сребрна арена и “Јелен” у Пули), оба са тематиком из НОБ-а.

Деведесетих је постао један од најближих пријатеља и сарадника Фрање Туђмана. Цео рат је био директор ХРТ-а, а његов мандат је обележен контраверзама везаним уз кориштење државне телевизије искључиво као пропагандно средство Туђмановог режима, чисткама српских и политичких неподобних кадрова, као и оптужбе да је за време рата промовисао говор мржње..

Ако је веровати онима који су филм одгледали, мало шта је у филму приказано из богатог авантуристичког генераловог живота ван Хрватске, укључујући и хашку епизоду. Филм се углавном бави ратним путем генерала у “домовинском рату”, предводећи голоруки народ против многоструко јачег “српског агресора” и у тој неравноправној борби успева да буде и остане “морална вертикала”, којој је на првом месту поштивање женевских конвенција. Баш онако како су га учили на легионарској обуци и како је он учио будуће легионаре по Јужној Америци (?!). Мудро је прескочити његову легионарску, криминалну и хашку фазу и приказати га као свеца, како би филм „што јаче одјекнуо у свету и гледаоцима пружио истину о рату деведесетих, не само о генералу већ генерално о Хрватској војсци”, чему се нада и хрватска председница К. Грабар-Китаровић.

Холивудска  формула (црно – бело) за успех је позната: идеолошки острашћен режисер, светски познати глумци и много (државних) пара. Кога брига за истину?,

Опрема: Стање ствари

(Политика 18. 7. 2019/Веритас)



Categories: Преносимо

Tags: , ,

4 replies

  1. Победник пулског фестивала је филм „Дневник Диане Будисављевић”, у режији Дане Будисављевић, посвећен херојском подвигу загребачке грађанке која је из ужаса усташких логора спашавала српску децу.

    Потресна филмска прича, састављена од документарних и играних делова, добила је Велику златну арену за најбољи филм, док је Златна арена за режију припала Дани Будисављевић :

    http://www.politika.rs/scc/clanak/434058/Dnevnik-Diane-Budisavljevic-pobednik-Pulskog-festivala

    Честитам Дани !
    И поздрављам жири и публику који су мимоишли мит и наградили истину, коликогод она некима била непријатна

  2. @ Деда Ђоле,

    На моју душу, чини ми се да си грдно “побркао лончиће”! Ако ти је за утеху, ниси једини. Срби су, иначе, познати што многе историјске догађаје и чињенице прихватају без преиспитивања, не сумњајући у њихов крајњи циљ, тако да многи “велики” визионари и хваљени “хуманитарци и добротвори”, на крају, “освану” у сасвим другом светлу и значењу. Да споменем само неке: Вук Караџић, полуписмена и фрустрирана вуцибатина још увек се слави као “реформатор” српског језика; Пупин, као добротвор и научник; Пашић, као мудри политичар; Ђинђић, као неостварени политички визионар; Вучић, као само Божије привиђење и спаситељ… иако историјске чињенице доказују све супротно и по Србе погубно. Једна од српских заблуда је и твоја описана хероина Диана Будисављевић, о којој је снимљена потресна филмска прича, награђена Великом златном ареном. Суштина је у следећем: све што Запад хвали и диже у облаке, све то треба узети с великом резервом.

    О Диани је реч, па да пођемо неким редом:
    Књигу “Дианина дјеца” написао је М.Милиновић у сарадњи са “Гласом Српске”, и издао ју је 2013. године. Друго, ТВ Ревија од 24-30.10.2015. године, у едицији “Сведочанства”, у чланку “Не заборавимо Диану Будисављевић”, аутора Љ.Петровић и њеног саговорника Б.Станковића (аутора емисије “Квадратура круга”, која је о Диани емитована 31.10.2015.године, у 18:30, на РТС-у 1) говори се о Диани као спасиоцу српских сирочића из канџи усташких логора. Не пада ми, ни на крај памети, да негирам или омаловажавам Дианин свеколики рад, али… али, ако си читао – а верујем да јеси, у клипу који прилажеш (http://www.politika.rs … Dnevnik Diane Budisavljević pobednik Pulskog festivala) има један кратки коментар (Синише Стојчића) који гласи: “Истина је нешто друго”. Како “друго”, шта зар “истина” може бити и “друга”?! Моја маленкост се придружује томе коментару, јер када се неке историјске чињенице мало сагледају и из других углова, па онда суоче једна с другом, када се “умрежају” – следи непријатно изненађење. Након свега, не би ме изненадило и да је СПЦ прогласи свецем: Св. Диана – спаситељка; десети травањ (април)…

    Да бих скратио причу, а да бих читаоце сајта и тебе, упознао са “другом страном приче”, изволи кликнути, ОВДЕ: https://pravoslavljepzv.wordpress.com/2015/11/10/razotkrivena1/ ! Или на интернету откуцај наслов: “Земунци разоткрили Диану Будисављевић у операцији Трећину покатоличити”.

    Деда Ђоле, у прилигу текста који прилажем, прочитај и коментаре. Поучни су. И на крају, не замери ми на критици, није злонамерна. Ако и ја, у коментарима, погрешим са захвалношћу ћу и уважавањем прихватити другчији поглед, поготово ако је документован. Али, извини, да славим ћопавог будалетину као српског великана и реформатора – одбијам и нећу!

  3. @Онуфрије Велики

    Хвала на одговору. Твој коментар је јасан, лепо написан и аргументован.

    Ти и ја се уопште не слажемо, у многим областима. Али, неслагање и критичко мишљење су СО и БИБЕР који дају укус и драж овом сајту. ИСТИНА је недокучива, али пут до ње је заносан. Поплочан сукобом мишљења, дебатом, контраверзом . . .

    Поводом првонаграђеног филма на пулском фестивалу, јавио се Драго Пилсел (у АУТОГРАФУ) са питањем :

    КАДА ЋЕ ХРВАТСКИ БИСКУПИ МОЛИТИ ЗА ОПРОСТ ЖРТВЕ УСТАШКОГ ТЕРОРА ?

    https://www.autograf.hr/kada-ce-hrvatski-biskupi-moliti-za-oprost-zrtve-ustaskog-terora/

    У изјави за портал Телеграм режисерка Дана Будисављевић је рекла :
    “Мој филм је споменик Диани Будисављевић и преживелој деци, он говори о најбољим људима у најгорим временима . . .

    Комунисти су јако погрешили када су затајили те људе приписавши себи све заслуге за хуманитарну акцију коју је иницирала Диана. Била је то вероватно највећа акција спашавања деце у Другом светском рату и свака нормална држава би то уградила у национални идентитет, а не би се срамотила усташама који су идеју о независности хрватског народа спроводили уништавањем других народа са којима вековима деле исти простор”.

    Онуфрије, усташки злочин је превелик злочин за тако мали народ.
    Треба помоћи свима у Хрватској који се боре да га истинито прикажу и осуде.
    Као што се боре Дана Будисављевић и Драго Пилсел

  4. У овом контексту цитирали бисмо чланак партизанског дисидента, инжењера Стеве Косановића – Јабучара, заменика комесара Групе кордунашких партизанских одреда у току Другог св. рата. Чланак је објављен под насловом “На конференцији са Бакарићем”, он најбоље одсликава све заблуде о хрватској усташкој хуманости, које извесни „Срби“ гаје према Павелићевој активисткињи Дијани Будисављевић и њеном супругу, тобожњем „Србину“ Јулију Будисављевићу, јер уносе пометњу у ово врло осетљиво питање. Међутим, у Косановићевом чланку, између осталог, стоји:

    “Половином јуна 1943, позва ме Владимир Бакарић на разговор. Он је тада био политички комесар за Хрватсаку а штаб му је био у Крбавици, Лика. У позиву је такођер стајало да предам дужност политичког комесара батаљона Кордунском одреду јер ће ми Главни штаб додијелити нову дужност…

    У односу на српски народ Бакарић је једини од хрватских комуниста који је јавно признао Србима њихов главни и најважнији удео у Н.О.Б., можда то није ни могао да избјегне, јер драма српског народа одигравала се пред његовим очима. Остали чланови Штаба и Централног комитета Хрватске омаловажавали су овај утјецај Срба ради тога јер су скоро сви били провејани клицом шовинизма. Бригаде, дивизије и корпуси носили су само хрватска имена, ма да су их, већину, сачињавали Срби. Крајем 1942, насловна страна Борбе пише: ‘Хрватска бригада ослободила српску дијецу’. Радило се о IV Кордунској бригади у којој је било поред 1200 Срба свега десетак Хрвата. Та сирота дијеца, о којој је Борба писала, одведена су са Козаре у један католички самостан у Јастребарско. Покојни Миле Мартиновић, комесар те бригаде, причао ми је: ‘Кад сам пребројао дијецу и постројио да се крећу у средини бригаде, како би што боље били заштићени, један дечкић од десетак година ухвати ме за руку и рече, ‘Чико, нисмо сви овдје који смо дошли са Козаре’, – Гдје су остали?’, запита Миле, уплашено дијете. ‘Ту доле, у врту, има пет закопаних које су ‘сестре’ убиле. Хоћете ли их чико, откопати? Ми ћемо, их носити јер су из нашег села. Мајке су нам рекле да се ни мртви не раздвајамо’…“ (Види: Стево Косановић, На конференцији са Бакарићем, „Наша реч“, Јануар 1974, бр. 251, London, Great Britain).

Оставите коментар

Discover more from Стање ствари

Subscribe now to keep reading and get access to the full archive.

Continue reading