Суштина није само у речнику, суштина је у томе што ове, као жилет оштре „борке“, кад им у полемици крене лоше – позивају на јавно линчовање опонента
Владимир Димитријевић (Извор: Снимак екрана)
Комадање Орфеја
Случај Зорана Ћирјаковића парадигматичан је; он је, у карикатуралном виду, понављање митског обрасца о прапеснику, Еурдикином мужу, кога су, зато што је одбио да им се придружи, растргле менаде, обесне Дионисове пратиље, спремне на свако оргијастичко понашање, па и комадање Орфеја (чувени наслов Ихаба Хасана, сећате ли се?). Наше „родне равноправке“, „Фемине феминисткиње“ су, сасвим постмодерно, решиле да Ћирјаковића, који је, изненада, критиком Мајке Латинке (Перовић), пре скоро деценију и по, запевао песму сасвим другачију од другосрбијанске, баце ad leones, јер, како су говорили римски пагани раним хришћанима: Non licet vos esse („Није вам дозвољено да постојите“). Не могу да победе у полемици (чича се не да, на сваку им одговара, и још је почео да им долази на трибине!): зато ће га сложно хајкати и трајно острактизовати из јавног простора (а претходно га, ако је могуће, избацити с посла, уз малу помоћ постмодернистичког декана Факултета за медије и комуникацију, сасвим „политкоректно“ глајхшалтованог, Мишка др Шуваковића).
Наравно, дотичне „борке“ ништа нису казале о свом речнику, тако фином и учтивом (ко не верује у ту финоћу и учтивост, нека чита њихово новије[1], и њихово раније[2] писмено обрачунавање са „Абу Ћирјаком“). Али, суштина није само у речнику („борке неуморке“ га баш користе, онако баш, баш, са пуно љубави & толеранције и без трунке говора мржње према опоненту); суштина је у томе што ове, као жилет оштре „борке“, кад им у полемици крене лоше – позивају на јавно линчовање опонента, коме бар један од њихових истомишљеника прети ломљењем прстију.[3]
Извор: Твитер
Глас Чедомира Антића
Није случајно да је професор др Чедомир Антић тим поводом записао:
“Позивам јавност у Србији, а посебно државне установе и политичке странке, да пажљиво прочитају и анализирају преписку на друштвеним мрежама због које група активисткиња оштро напада Зорана Ћирјаковића и захтева његову моралну егзекуцију и судски прогон. Недопустиво је да у једној демократској и модерној држави многи јавно осуђују Ћирјаковића само на основу писма протеста које је потписало неколико особа. Модел је већ одавно уходан, показала га је Јелена Милић у емисији у којој смо недавно учествовали заједно са Предрагом Ј. Марковићем и Зораном Ћирјаковићем. Када је Ћирјаковић, критикујући критеријуме на које у наше време додељују Нобелову награду за мир, рекао да је уместо за заустављање рата додељују за одбрану права жена или допринос заштити природе, Јелена Милић је почела да тврди како он негира права жена, те како је женомрзац, сексиста, шовиниста и сл. Пажљива анализа писања Ћирјаковића и његових прогонитељки на друштвеним мрежама показује да је у суштини он крив пре свега зато што износи другачије мишљење и увек стрпљиво и доследно одговара на њихове увреде. Те увреде и прогон су – за разлику од бесмислених и из контекста извађених навода у писму чији је стварни циљ да Ћирјаковић буде отпуштен са посла, морално дисквалификован и, ако је могуће, затворен – СТВАРНИ. Прогон Зорана Ћирјаковића је започео још 2006. године, када је у НИН-у објавио биографију Латинке Перовић. Тада су га особе из круга његових данашњих прогонитељки нападале чак и зато што је наводни „психијатријски болесник“. Посебно осуђујем одлуку декана Факултета за медије и комуникацију Мишка Шуваковића да предавача, који ради на факултету на чијем је он челу, осуди само на основу навода писма које је против њега упућено. Такво академски недостојно и грађански неморално држање нисмо видели још од седамдесетих година прошлог века и Брозовог прогона професора Београдског универзитета. Збуњен сам и мобингашком, неукусном и неинтелигентном подршком линчу Ћирјаковића која је стигла из Странке слободних грађана и Партије слободе и правде. Захтевам хитан прекид лова на вештице, заустављање кампање клевета и подметања уперене против Зорана Ћирјаковића и напуштање праксе злоупотребе права и пола од стране особа које се ни не труде да буду политички коректне“.[4]
А зашто би се и трудиле, господине Антићу?
Оне, пошто су „борке“ Друге Србије, имају право на све.
Извор: ИН4С
Шуваковић позива органе
Ипак, највећа срамота је писмо већ поменутог постмодернистичког мислиоца, Шуваковића, који је, у стилу Стаљиновог тужиоца Вишинског, мртвачким језиком јавке и одзива из доба Дебелог Мртваца Гроза и прогона професора Михаила Ђурића, позвао „надлежне органе“ да се баве случајем Зорана Ћирјаковића, предавача на факултету на коме је Шуваковић декан.[5] Шуваковић је, у страху са великим очима, поступио као они пролетери, читаоци „Правде“, који су, у доба КГБ-овских кампања усмерених против Солжењицина, изјављивали како нису ни прелистали књиге дотичног, али га оштро осуђују због „антисовјетизма“ исказаног у тим књигама. Наравно, деканов страх је, у неку руку, разумљив, јер наше феминистичке менаде плешу у пратњи свемоћног глобалистичког бога, распомамљеног Диониса неолибералног капитализма. Доследне мрзитељке сваког андроцентричног патриотизма, оне и у Вучићевој, као и у Тадићевој Србији, имају реалну моћ, а г. Шуваковић би радије да се не суочава са таквом моћи. Уз то, Ћирјаковић је душу дао за шутирање: иза њега нема никакве политичке моћи, он је слободни стрелац, и могу га подржати само интелектуалци којима је стало до слободе изражавања, људи такође лишени стварне моћи.
Унук тврдоглавог деде
Наравно, Зоран Ћирјаковић је омрзнут не само зато што је критичар другосрбијанштине, него што је „пребег“ из њихових редова, човек са „левим“ педигреом. Унук је чувеног комунисте из села Вирова у Драгачеву, Милојка Ћирјаковића, који је и пре рата био активан у револуцији[6], а затим се обрео у партизанима, у чијим редовима је Родољуб Чолаковић запазио извесну Милојкову „тврдоглавост“[7]; касније је завршио на Голом отоку. Од тада до сада бандоглави Ћирјаковићи налећу на препреке!
Зоран Ћирјаковић
После свега што је рекао о другосрбијанским јуришницима непокорни унук несавитљивог деде, довитљиве „борке“ схватиле су да је прави тренутак да Ћирјаковићу „поломе прстиће“, пропустивши га кроз „топлог зеца“ на виртуелно – интернетском Голом отоку. И кренуло је отворено писмо јавности – срам га било, вређа даме, тако нежне и тако немоћне и тако дијалогичне и тако толерантне! А г. Шуваковић им се у томе придружује, позивајући „надлежне органе“ да се позабаве дотичним. Могла би улога његова бити постмодерна верзија улоге Јова Капичића, во времја оно, при чему се све збива на виртуелном Голом отоку интернетског мора.
Јован Деретић брани Николу Милошевића
Не, не, није било овога ни за време комунизма. Ево шта пише Коста Чавошки у својој књизи о Николи Милошевићу:
Једно од издања књиге „Марксизам и језуитизам“ Н. Милошевића
„После младалачког скојевског и потоњег партијског искушења, као учен и изнад свега частан човек, Никола Милошевић је брзо […] раскрстио с комунизмом. Већ 1966. године, у време када је то могло бити опасно, […] он је на велика звона огласио своје иступање из Савеза комуниста. Но, Никола Милошевић не би био оно што јесте да се није подухватио много озбиљнијег задатка да марксизам и на њему засновану идеологију оспори на […] теоријском плану. То је учинио у неколиким врсним радовима, али је био најдалекосежнији у својој књизи Марксизам и језуитизам. Такви радови су га учинили родоначелником политичког антибољшевизма, толико заслужним за рушење лењинистичке и уопште марксистичке идеологије. Jеднога тренутка тадашњи први човек Совјетског Савеза, Јуриј Андропов, лично je затражио од тадашњих српских и југословенских власти да га уклоне с универзитета и потом ухапсе. Када је потом на састанку Председништва ЦК СКЈ генерал Никола Љубичић затражио да се одмах изађе у сусрет оправданим захтевима друга Андропова, Јован Деретић, декан Филолошког факултета, рекао је да док је он на том положају нико не може Николу Милошевића са посла истерати.“[8] Да не заборавимо: у то доба, Јован Деретић је био члан ЦК СК Србије и декан Филолошког факултета Универзитета у Београду! И одолео је неодољивим генералу Љубичићу!
Шта би било нормално?
Да је ово нормална земља, у њој би било логично ово о чему пише професор Александар Фатић:
„Оног тренутка када изгубимо толеранцију према увредама изреченим у жару идеолошке или политичке, па и филозофске расправе, клизимо у Гулаг: у друштво интелектуалне и вредносне полиције, друштво у коме се глава губи за вербални деликт, друштво у коме се тужилаштво злоупотребљава за хајке на људе до те мере да и политичке странке, и то опозиционе, позивају на саслушавање, малтене хапшење интелектуалаца, и солидаришу се са оваквим саопштењима. Држава треба да заштити Зорана Ћирјаковића, као што треба да заштити и сваког другог од злонамерног прогона. А овај прогон је злонамеран. То не значи да је Ћирјаковић у праву, или да није у праву. То уопште не значи да је његов речник прихватљив. Не, то значи да постоји једно свето подручје слободе изражавања у коме цивилизована земља не прогони људе због израженог става, чак и ако је тај став увредљив.“[9]
Никад у животу нисам срео господина Ћирјаковића. Читао сам, пажљиво, његове текстове. Нисам се, наравно, у свему слагао с њим. Али, устајем, свим срцем и разумом, у одбрану права на слободу изражавања, не само Ћирјаковићевог. У истински демократском друштву, то право је неприкосновено.
УПУТНИЦЕ (Интернету приступљено 12. јула 2019. године ):
[1] https://nepismenidjavoljiadvokat.blogspot.com/2019/07/prilog-kulturi-secanja-i-lazi-jedna.html
[2] https://nepismenidjavoljiadvokat.blogspot.com/2018/11/sucavanje-sa-realnoscu-nikada-nije.html
[3] https://nepismenidjavoljiadvokat.blogspot.com/2019/07/inrervju-autosovinisticka-elita-u.html
[4] https://www.in4s.net/cedomir-antic-prekinite-linc-zorana-cirjakovica/
[5] https://www.danas.rs/drustvo/dekan-fmk-se-ogradjuje-od-cirjakovica-nadlezni-da-se-bave-ovim-ponasanjem/
[6] http://www.pogledi.rs/forum/Thread-osvetljavanje-istine-dokumenta-za-politicku-i-vojnu-istoriju-cacka-1938-1941
[7] https://dobaheroja.page.tl/U-%26%23268%3BA%26%23268%3BANSKOM-ODREDU.htm
[8] https://catenamundi.rs/shop/kosta-cavoski-nikola-milosevic-karakter-kao-sudbina/
[9] https://www.linkedin.com/pulse/o-toleraniciji-koja-čini-intelektualca-aleksandar-fatic/?published=t
Categories: В. Д. читач
Dobar tekst! Svi mrze kritičare posebno ove tvrdoglave.