Милош Ковић: Косовски завет је потврда Светосавског завета

Просечном лаику рат Срба са 19 земаља НАТО 1999. може да изгледа ирационално и безумно. Али, онај ко разуме српску историју, схватиће да су Срби чак и тада, често несвесни смисла свога подвига, испуњавали Косовски завет

Интервју проф. др Милоша Ковића, историчара, за „Православље“, новине Српске Патријаршије.

Изглед текста у штампаном издању „Православља“

Пред 630. Видовдан, СПЦ је на управо одржаном Сабору потврдила свој једногласни став о Косову и Метохији, који је утемељен кроз вековно опредељење за Видовданску етику. Колико ће чврст и непроменљив став Цркве утицати на останак преосталог српског народа који живи у већински албанским срединама?

Црква је, заиста, најважнији ослонац Срба на Косову и Метохији. Таква њена улога није нешто ново и необично. Почевши од пропасти средњовековних српских држава и обнове Пећке патријаршије до дана данашњег, тамо где српска држава не постоји или не може да заштити српски народ, Црква преузима такву улогу. Она, наравно, нема средства државне принуде и њени путеви су другачији. Њено није да присиљава, него да живи и страда са својим верним народом. Она брине о душама и спасењу, али и о народној целини. Она тако, у ствари, брине о себи, јер њу чини тај верни народ, он је Црква. Вековима Српска Црква негује култове и чува мошти српских Светих, памти историјске догађаје, у чијем средишту су Свети Сава, Свети Симеон и Свети кнез Лазар, све до данашњих наших Светих Новомученика. Ту је кључ виталности и трајности српске националне свести.

Црква већ две деценије остаје уз српски народ на окупираној територији, на Косову и Метохији, дели са њим и добро и зло, и охрабрује га да остане на својим огњиштима. Три поруке Светог архијерејског сабора о Косову и Метохији сасвим су јасне и недвосмислене. Главно искушење, међутим, представља чињеница да представници српске државе невероватним изјавама о потреби „разграничења“, чине управо супротно. Они тиме обесхрабрују Србе на Косову и Метохији, па су сада исељавање и продаја имовине бржи и интензивнији него икада. Срби на Косову и Метохији једноставно осећају да држава више не стоји иза њих.

Колико је историја целокупног Српства усмерена Косовском битком –јуче, данас, сутра?

Косовска битка је већ у свом времену схваћена као пресудан историјски догађај. Маричка битка није била мања ни по значају ни по броју учесника. Српске државе нису пале те 1389, него 1459. (Србија) 1463. (Босна) 1496. (Црна Гора). Осим историјских догађаја, међутим, историчари проучавају и оно што су људи из прошлости мислили и осећали. А они су Косовску битку разумели као суштински прелом. Већ савремени историјски извори, најближи догађају, сведоче о свесној жртви кнеза Лазара и његових војника, „великих и малих“, за Небеско Царство и о њиховој решености да испуне завет Светог Саве и Светог Симеона. Новозаветни мотив опредељења за Небеско Царство у старој српској књижевности помињао се особито поводом повлачења владара са престола и одласка у манастир. У Дечанској повељи се, на пример, каже да су Свети Сава и Свети Симеон земаљско царство заменили Небеским. Кнез Лазар је само испуњавао њихов Завет. У најстаријем култном спису о Косовској бици, најближем догађају, насталом између 1390. и 1393, Пролошком житију кнеза Лазара, каже се да су Лазар и његови витезови у бој кренули „као тврде јемце имајући“ „Симеона, новог мироточца и светитеља Саву“ и да су били „наоружани“ „молитвама преподобних и богоносних отаца наших, Симеона и светитеља Саве“. Зато се каже да је Косовски завет потврда Светосавског завета. То је од кнеза Лазара очекивала и Српска Црква, која га је изабрала међу свим осталим обласним господарима, коју је он измирио са Васељенском патријаршијом. Лазарев избор између два царства пронаћи ћете и у списима насталим у време Косовске битке и у народној песми Пропаст царства српскога коју је почетком 19. века игуману манастира Шишатовац Лукијану Мушицком у перо изговорила убога „слепица из Гргуреваца“. Ту све, како је приметио Бошко Бојовић, има новозаветну форму и суштину – кнежева вечера, последња причест, издаја, страдање Лазарево, страдање војске, као страдање апостола. У потоњим вековима Косовски завет ће бити различито тумачен и називан: Видовданска етика, Видовданска идеја, Косовско опредељење, Косовски подвиг. Али његова суштина остаће иста.

Косовски завет ће надахњивати српску уметност у дословно свим епохама. Он ће покретати Србе у пресудним историјским тренуцима. Просечном лаику рат Срба са 19 земаља НАТО 1999. године, због Косова и Метохије, може да изгледа ирационално и безумно. Али, онај ко разуме српску историју, схватиће да су Срби чак и тада, често несвесни смисла свога подвига, испуњавали Косовски завет.

Политика Србије спремна је да решавање проблема јужне српске покрајине буде брзо. Може ли званична политика српског народа, који је свој идентитет изградио на етосу Косовског мартирства, да се данас води без заснивања на вери, Уставу и поштовању Резолуције 1244 Савета безбедности УН, на које се позива Црква?

Засновати косовску политику на етосу Косовског мартирства и на вери, значи остати у Завету и имати неосвојива, тврда упоришта. То значи и разумети свет у коме живимо. На вери и митовима заснивају се политике и политички системи свих суверених држава. Њихово порекло није у математички дефинисаним законитостима, него у наслеђеном систему вредности и историјским традицијама. Узмите само америчке митове о изабраности, о броду Мејфлауер, о Очевима оснивачима, Дивљем Западу… У то ћете се лако уверити и ако истражите вредносну оријентацију и моралне вредности рецимо, припадника династија Буш и Клинтон. Загребите по либералној фразеологији и пронаћи ћете пусте митове и легенде, међу којима је најважнији онај о изабраности америчког народа.

Питање Косова и Метохије је, суштински, питање основног морала – како можете да преко 120.000 својих грађана предате на старање једном Рамушу Харадинају или Хашиму Тачију?

У спровођењу политике, чије је порекло у емоцији и предању, међутим, морате да будете трезвени, да одмерите сопствене снаге, да процените ко су вам противници, ко савезници. То прво значи поштовање закона, који спречавају да овај свет постане искључиво и само поље анархије и разобрученог насиља. То значи да се морају поштовати национално и међународно право, Устав наше земље и Резолуција 1244. Иза ове резолуције стоје Русија и Кина. Мислим да нам од њих јачи јамци нису потребни.

Изглед текста у штампаном издању „Православља“

Трезвена процена, заснована на непосредном искуству са разбијањем Југославије, лако ће нас уверити да ће „разграничење“ и предаја Косова бити само почетак разбијања Србије. Сви знамо где нам прете сецесионизми. Исти непријатељи који хоће да нам узму Косово, а то су НАТО, САД, најмоћније земље ЕУ, виде Републику Српску само као провизоријум у процесу унитаризације Босне и Херцеговине.

Свака разумна процена довешће нас до закључка да се економија једне земље не може заснивати на „страним инвестицијама“, док се одричемо рудних богатстава Косова.

Чак и да заборавимо на Завет, голи разум, реалполитика, историјско искуство – све нам указује да се Косова и Метохије не смемо одрећи.

Да ли је српски народ искрено и већински прихватио Косово као заветну земљу, да ли је то воља огромне већине нашег народа?

Судећи по анкетама, упркос деценијама службеног атеизма, српски народ види питање будућности Косова и Метохије као судбинско и суштинско. На том питању, после подметања пожара у Пећкој патријаршији, он се пробудио и усправио; рекох да је због Косова и Метохије ратовао са НАТО пактом 1999. године. Образована елита овог народа – српске владике, академици, универзитетски професори, научни радници, скоро 25.000 потписника Апела за одбрану Косова и Метохије, објављеног на Бадњи дан 2018, изјаснили су се против поделе и предаје Косова и Метохије. Иза Српске Цркве и њеног става о Косову и Метохији стоји, дакле, огромна већина нашег народа.

Видовдан је симбол жртве и Васкрса нашег народа. Опредељење подвижника Лазара Срби су кроз векове носили као своју животну философију. Данас нам српски званичници поручују да нам је Косово камен око врата и да је време да „мењамо свест“, да се одрекнемо синтагме „небеског народа“ и архаични идентитет саобразимо уценама светских моћника. Ко руководи нападима на српско историјско памћење и са којим циљем?

Није угрожено само српско историјско памћење. Цео свет захваћен је плимом материјализма, хедонизма и индивидуализма која долази из уморне, аутодеструктивне, посустале западне цивилизације. Што је у себе несигурнија, она је агресивнија. То су вредности које НАТО, САД и ЕУ намећу преко глобалних медија, индустрије забаве, популарне културе. Тамо где „мека моћ“ не продире, као код Срба који имају свој упорни и жилави „архаични идентитет“, користе се бомбе са осиромашеним уранијумом и касетне бомбе. САД, Британија, Француска, Немачка имају дуго колонизаторско искуство. У случају непослушности они су истребљивали целе људске популације. Хитлер је само наставио оно што су Енглези радили Индусима и староседеоцима на Америчком континенту. Књига Мајн кампф сведочи о томе колико им се дивио и колико се на њих угледао. Са тим злом ми смо се изнова суочили. Треба изнова читати оно што су Свети Владика Николај Жички и Охридски и Свети Јустин Ћелијски писали о „Западу“, о његовој „култури“ и „цивилизацији“. Да бисмо преживели, морамо да изгубимо последњу трунку илузија о Западу, да постанемо потпуно имуни на његове лажи.

Студенте историје Вашег факултета повели сте на екскурзију на КиМ. Какву поруку су им пренели Срби који остају и опстају?

Да је Косовски завет жив и да је јачи од сваког страха. Они су доказ. Они живе Косовски завет. Они су чувари наших светиња.

СПЦ у овој години прославља осам векова постојања не одустајући од есхатолошког плана историје и опредељења светог Кнеза Лазара „Земаљско је за малена царство, а Небеско увек и довека“. Да ли је Црква у овом времену притисака, снисходљива према власти, имајући у виду да одбија било какво „разграничење“ територије Србије?

Наша Црква има дуго историјско искуство. Оно је сложено и није једнозначно. Може се, међутим, рећи да у његовом главном току Српска Црква није била снисходљива према власти и држави. Напротив, векове је, са својим народом, преживела у туђим, шеријатским и римокатоличким царствима. Била је тек трпљена, често и гоњена. Патријарси, владике, монаси, свештеници, били су чак и вође народних устанака. Отворено су устајали чак и против својих држава, у време митрополита Михаила (1881-1889), Конкордатске кризе (1937), потписивања Тројног пакта (1941). Мислим да је и данас најопасније искушење за Цркву у сталној жељи наше, „добронамерне“ државе да је стави под своју контролу. Из те перспективе гледано, понекад чак изгледа да су за њу боље државе које је гоне, него оне које покушавају да је купе.

Црногорска Влада атакује на светиње СПЦ, а председник Мило Ђукановић најављује одбрану од „агресивног светосавља“. Који су разлози жестоког прогона СПЦ у државама којима смо окружени?

Они који стоје иза антисрпског, конвертитског режима у Црној Гори знају, понекад боље од нас, шта је СПЦ за српски народ. То су знали и зликовци и окупатори из 1914. и 1941, и зато су хтели да је униште. И тада је међу Србима било оних који су, на своју штету и срамоту, били спремни да им послуже. Упркос разарању Југославије, СПЦ нас и данас спаја, ма где живели. Она је тајни извор наше снаге и виталности.

На који начин Срби и Албанци могу поново да науче да живе једни поред других, како дочекујемо Видовдан и зашто нам је важна свевремена идеја водиља „Догодине у Призрену“?

Живети једни против других – то је лако, природно и разумно. У историји смо, међутим, пречесто бирали тежи, неприродан и неразуман пут. И та инерција траје до данас. Она ће одредити и нашу догледну будућност. Морамо се изнова учити разумевању и доброти, као што деца уче да ходају и говоре. Држава је ту да би заштитила свакога, без обзира на националност. Бити добар не значи прихватити безакоње и последице злочина као „реалност“. „Догодине у Призрену“ зато значи не само повратак на оно што је наше, него и пружање руке суседима, у име заједничке будућности.

Славица Лазић

(Православље, 15. 6. 2019)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , , , , ,

9 replies

  1. Crnogorski komunista Milovan Đilas o Kosovu

    ———–
    Istoricar ignorise istoriju. Nije logicno J*****.

    Свиђа ми се

  2. Ми смо, на жалост, једини народ на свету који кроз народну поезију опева
    сопствену пропаст – “ПРОПАСТ ЦАРСТВА СРПСКОГ“?!
    Историјски није тако, али је народни песник тако сагледао тај историјски
    тренутак, и КЛЕТВУ, бачену на издјанике, оне који не дођу у Бој на Косово,
    учинио основним садржајем Косовског завета“.
    Лепо звучи, али лоше значи!

    То бива по Христовим речима:
    “СВОЈИЈЕМ ЋЕТЕ СЕ РЕЧИМА ОПРАВДАТИ И СВОЈИЈЕМ ЋЕТЕ СЕ
    РЕЧИМА ОСУДИТИ” и: “НЕКА ВАМ БУДЕ ПО РЕЧИ ВАШОЈ”.

    А тако учи и народно умотворење:
    “НИ БЛАГОСЛОВИ НИСУ КАКО ТРЕБА А КАМОЛИ КЛЕТВЕ!“
    “КОЛАРИЋУ ПАНИЋУ ПЛЕТЕМО СЕ САМИЋУ!“

    Та песма, и клетва изречена у њој, генерацијама је била обавезно школско
    градиво , и ко зна колико милиона пута је изговорена, и тако, несвесно,
    “инсталирана“ у народно памђење као модел понашања у сличним историјским
    ситуацијама, и увек резултирала НЕСЛОГОМ – ПОДЕЛОМ НА “ОБИЛИЋЕ“
    – родољубе – и “БРАНКОВИЋЕ“ – издајнике.
    И док је Свети Сава са Неба благосиљао, дотле је Кнез Лазар са земље –
    прклињао?!
    Благослова Светога Саве, са Неба, не можемо се одрећи, а клетву Кнеза
    Лазара, са Земље, прпевати у Благослов Кнеза Лазара, са Неба и тако та
    два бласгослова објединити на добробит Православног рода србског –
    остварити благословено јединство НЕБЕСКЕ и ЗЕМАЉСКЕ СРБИЈЕ.
    Зато клетву треба препевати у благослов Кнеза Лазара, и објединити га
    са благословом Светог Саве изреченог у Светосавској химни.

    КНЕЗ ЛАЗАР:
    “Кад Лазару ситна књига дође,
    Књигу гледа, с мислима се бори.
    Да је коме стати па слушати
    Како кнеже Србе благосиља,
    Благосиља и у бој позива:
    „Ко је Србин и србскога рода,
    и од србске крви и колена,
    а дошао у бој на Косово,
    тај имао од срца порода,
    и мушкога и девојачкога!
    Од руке му све живо родило,
    и у пољу пшеница белица,
    и у брду винова лозица!
    Бог га гледо док му је колена!“

    СВЕТИ САВА:
    “С неба шаље благослов Свети отац Сава…
    ……………………………………………………“
    Препевом Лазареве клетве Бранковића /издајника/ у благослов Обилића
    /родољуба/ превазиђен је духовно-молитвени парадоск узношења молитве
    Светом Кнезу Лазару, под куполом храма, и појања Његове клетве, уз гусле,
    у порти тог истог храма, после Свете Литургије и молебана Светом Кнезу Лазару.
    Неспојиво је било:
    “Свети Кнеже Лзаре – моли Бога за нас!” – у храму, за време Богослужења,
    и: “Љуто куне србски Кнез Лазаре …“ , отпојано уз гусле у порти, дворишту тог
    истог храма, у размаку од пар сати!
    Сада су благослови обједињени – и Светог Саве и Светог Кнеза Лазара,
    отпослати из Небеске Србије – Земаљској Србији!

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

  3. @ Драган Славнић

    Ми смо, на срећу, једини народ који има Вас – препевача. После толико поколења, народних песника, гуслара, Светаца изнедрили смо једнога генија који ће да нас препева.

    Не није то био ни Свети Деспот, ни Николај Нови Златоусти, камоли Иво Андрић, Милош Ђурић, Жарко Видовић… Тог препева се није сетила ни професорка Сања Бошковић на 500 страна Косовског културолошког мита. Проблем Пропасти царства србског је решен – ево човека препевача.

    О времена, о људи.

    Свиђа ми се

  4. На рекама Вавилонским,
    тамо сеђасмо и плакасмо,
    када се опоменусмо Сиона.

    Пошто су Срби једини народ који пева о пропасти, онда је очито да су древни Јевреји били Срби.

    Како се тога раније нисам сетио!

    Свиђа ми се

  5. @Srđan M. Krunić

    Ако имаш шта да кажеш, аргументовано оспораваш, изволи, а немој се
    крити иза ауторитета других, јер њихово мишљење, по том питању,
    не знаш, већ само нагађаш!

    “Лазарев избор између два царства пронаћи ћете и у списима насталим у време
    Косовске битке и у народној песми Пропаст царства српскога коју је почетком
    19. века игуману манастира Шишатовац Лукијану Мушицком у перо изговорила
    убога „слепица из Гргуреваца“. “

    Видиш, казивање једне “убоге слепице“, прихватио је и записо игуман манстира,
    писмен човек, па зашто мислиш да “препев“ те песме не би прихватили горе
    поменути писмени људи, у твом коментару, од једног “убогог слепца“ из 21. века,
    већ се ти у њихово име изјашањаш као ДРВЕНИ АДВОКАТ ?!

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

  6. ttps://www.youtube.com/watch?v=u4btJpuk6h4

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

  7. @ Драган Славнић

    Ви сте потврдили да ником од ауторитета које сам поменуо није на памет пало да препевава песму Пропаст царства српскога. На моју велику жалост, Ви не само да се не питате за разлог, смисао те чињенице него сте још убеђени да би убога слепица из Гргуревца, игуман Лукијан Мушицки, Свети деспот Стефан Лазаревић, Свети владика Николај, Иво Андрић, Милош Ђурић, Жарко Видовић и кусур писмених и неписмених Срба кроз векове прихватили Ваш фалсификат за оригинал? Признајем, тешко ми је против таквог „бодила“ праћати се (в. Дап.9.5).

    Као овлашћени дрвени адвокат толиког облака сведока (уп. Јев.12,1) Лазаревог нетварног сијања, изјављујем да сви ови осведочени у вери (в. Јев. 11,39) нису вршили ревизију баштине Косовског завета само зато да бих ја могао да се сакријем иза њих без аргумената.

    Поштења ради не могу да прећутим, да до сада ревизије није било и што Косовске, Кнежеве клетве нема у песми Пропаст царства српскога. Е сад, ако Ви стих „Бог убио Вука Бранковића“ узмете као протоклетву Клетве, замолићу Вас да фалсификујете само тај стих како би за будућа поколења сачували што више аутентичне грађе.

    Парадигматичан је почетак Вашег првог коментара. Увод у ревизију заветне заоставштине је другосрбијански („ми смо, на жалост, једини народ на свету који кроз народну поезију опева
    сопствену пропаст“), а не православан поглед на свет. Све, најблаже речено, небулозе које даље кроз коментар следе („КЛЕТВУ … основним садржајем Косовског завета“, „и увек резултирала НЕСЛОГОМ – ПОДЕЛОМ“, „и тако … остварити благословено јединство НЕБЕСКЕ и ЗЕМАЉСКЕ СРБИЈЕ“, „превазиђен је духовно-молитвени парадоск“) су у директој духовној пропорцији, у симетрији са духом прве реченице.

    Што не пробате са лордом Бајроном?

    P.S. Пропаст царства српскога не само да је библијска, јеванђелска песма, но је и написана од неког умом окатог, од неког, нама незнаног а Богу знаног сазрцатеља Његове нетварне светлости из Раванице. Кнежеви исихасти су творци класичне форме Косовског завета коју ова непроценљиви бисер-песма износи у свет. Главу дајемо – песму не дајемо 🙂

    Свиђа ми се

  8. Има ли у Литургији игде помена од клетве?
    Нема!
    Ако је нема у литургијском тексту, како се онда клетва у епском изразу
    КОСОВСКОГ ЗАВЕТА може помирити са том чињеницом?
    Литургијски садржај КОСОВСКОГ ЗАВЕТА не може и нема у себи
    клетву, а Ви хоћете да измећу та два израза – ЛИТУРГИЈСКОГ и
    ЕПСКОГ – ставите знак једнако /“=“/, а то не бива ни на НЕБУ ни на ЗЕМЉИ.
    Чак да је Кнез Лазар клетву и изговорио /а не зна се да ли постоје докази
    за то/, свакако је то исповедио пре причеста, непосредно пред сам
    Бој!
    Дакле, будућим поколењима није оставио КЛЕТВУ у аманет зарад
    прихватања НЕБЕСКОГ ЦАРСТВА, како се то у песми говори и
    прихвата, већ спремност да се душа и тело положе за ближње
    своје, што је и учинио са Својом војском.

    Не разумем зашто помињете “другосрбијанце“, уплићете политику,
    када у мом коментару нема ни помена од свега тога?

    БЛАГОСЛОВ КНЕЗА ЛАЗАРА – СВАГДА!
    БЛАГОСЛОВ СВЕТОГА САВЕ – СВАГДА!
    СПАСЕЊЕ ЦАРСТВА СРБСКОГА – СВАГДА!

    ПРОПАСТ ЦАРСТВА СРБСКОГА – НИКАДА!
    Ко призива пропаст /било чију/ – призива
    и пропаст сосптвену!

    “Какве су ти мисли – такав ти је живот!“ – Старац Тадеј

    “Главу дајемо – песму не дајемо!“?!

    Ако сте толико храбри, зашто не рекосте то у првом лицу
    једнине, већ се кријете иза множине???

    Определивши се за НЕБЕСКО ЦАРСТВО, Кнез Лазар није
    призивао и желео ПРОПАСТ ЗЕМАЉСКОГ ЦАРСТВА!
    Јер, да је тако, Ви и моја маленкост не бисмо били у
    прилици да водимо ову “преписку“ – зар не?

    Свиђа ми се

  9. @Срђан М. Крунић

    Исидора Секулић /Стање ствари – “Ивица Тодоровић: Срби пред великом
    победом“/:

    „Пођимо, браћо и чеда“, обратио се кнез Лазар уочи битке војницима, како је
    записао непознати летописац у Повесном Слову о кнезу Лазару, „пођимо на
    подвиг који је пред нама, угледавши се на наградодавца Христа. Смрћу
    послужимо дужности, пролијмо крв нашу, искупимо живот смрћу и дајмо удове
    наших тела непоштедно за част и отачаство наше, а Бог ће се свакако смиловати
    на остатке наше и неће истребити до краја род и земљу нашу“.

    Нема клетве!
    Нема ПРОПАСТИ ЦАРСТВА СРБСКОГ !

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s