Политичко и морално негодовање мора бити у другом плану у односу на геополитичке прорачуне: Београд је важнији за Европу него што бисмо желели да признамо

Фото: Снимак екрана

(Фокус, 25. 9. 2026)

Ратко Младић, ратни злочинац осуђен у Хагу и који је умро у холандској болници, командант војске босанских Срба током босанског рата, сахрањен је у Београду уз све војне почасти и у присуству српских политичара. Ово је изазвало негодовање ЕУ у Бриселу и бројним европским земљама и поново покренуло питање да ли би Србији требало дозволити да постане чланица Европске уније. Коначно, европски пројекат је заснован на заједничким вредностима, које су погажене часним сахрањивањем човека одговорног за масакр у Сребреници и четворогодишњу опсаду Сарајева са хиљадама мртвих цивила.

Михаел Мартенс: Тачи није Младић

Питање је више него оправдано, а неки посланици Европског парламента су већ одговорили на њега захтевом за хитним прекидом преговора о приступању са Србијом. Лидери ЕУ, председница Комисије фон дер Лајен и председник Европског савета Антонио Кошта, заузимају опрезнији приступ: оштро су осудили сахрану ратног злочинца Младића, али нису најавили никакве санкције против Србије. Не желе да залупе врата ЕУ пред Србијом.

Зашто да не, заиста? Србија ће бити нето прималац средстава Уније деценијама које долазе, а прихватање такве државе био би додатни изазов с обзиром на већ преоптерећен буџет Брисела. Штавише, Србија је вероватно најближи пријатељ Русије у Европи, па зашто би им било дозвољено да се придруже? На путу ка Првом светском рату, „кључној катастрофи 20. века“, како је названа, Србија је одиграла судбоносну улогу јер су утицајне групе у Београду биле незадовољне постојећим границама и, како би се данас рекло, подржавале су терористичке групе у суседној Аустроугарској, које су потом биле одговорне и за атентат на аустријског престолонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву. Чињеница да су се усудили да покрену овај тајни напад на Дунавску монархију била је последица руске подршке, која је такође одиграла улогу на путу до објаве рата.

Александар Вучић: Знамо да је Србин, Гаврило Принцип, изазвао Први светски рат (2014)

Политичко руководство Србије под председником Александром Вучићем дуго је водило ревизионистичку политику и доводи у питање независност Косова и територијалне границе Босне и Херцеговине, што би, чим Србија то учини, довело до још једног балканског рата. Националистички кругови у Београду би се поново ослонили на руску подршку, а сигурно би је и добили – не само зато што руководство у Кремљу има снажан интерес да тестира способности ЕУ и европског огранка НАТО-а. Из перспективе Кремља, Балкан би био одличан полигон за тестирање. Оно што је до сада одвраћало београдске националисте од таквих авантура јесте перспектива приступања ЕУ. Ако су одавања почасти Младићу последња кап која прелије чашу у затварању врата ЕУ за Београд, онда би ове групе имале карт бланш. Била би велика грешка сада им играти на руку.

Случај Србије је одличан пример колико је европска интеграција вишеслојна и сложена и да аргументи политичког морала могу бити само један аспект у процесу балансирања. Ово је очигледно тешко за све оне који ЕУ виде првенствено као заједницу вредности засновану на заједничком тржишту. То је некада била ЕУ, када је трансатлантски Запад још постојао, а Европа била под америчким безбедносним кишобраном, као што је био случај, на пример, током југословенских ратова 1990-их. То већ неко време није случај и мораћемо да се припремимо на чињеницу да се то више неће десити. Европљани морају да стоје на сопственим ногама у својој безбедносној политици. Али, какве то везе има са Србијом?

Вили Вимер: Србија трајно искључена из европског развоја (2014)

У фундаменталном је интересу Европе да спречи владу на власти у Београду да интензивира своје везе са Путиновом Русијом и, чак и ако не буде даљег балканског рата, да спречи Кремљ да има прилику да пребаци руске војне снаге и тамо стационира ракете средњег домета. За ову сврху биле би погодне ракете „Искандер“ способне за ношење нуклеарног оружја, домета 500 километара, које су већ стациониране у Калињинградској енклави. За Русију би тада Србија постала други Калињинград са геостратешке перспективе, чинећи Европу још политички рањивијом на уцене него што већ јесте. Перспектива могућег приступања ЕУ тренутно то спречава. И претпоставља се да очекивање да би проевропске снаге могле доћи на власт у Србији на предстојећим изборима такође игра улогу у Бриселу.

Режим председника Вучића је под знатним домаћим притиском јер га оптужују за корупцију, посебно од стране млађих људи у земљи, за шта постоји мноштво доказа. Затварање врата у таквој ситуацији могло би довести до најгорег описаног сценарија. Шанса за смиривање озлоглашено проблематичне Србије кроз могућност трансфера богатства тада би нестала. Геополитички прорачуни морају превладати над моралним негодовањем у Бриселу, колико год то било оправдано.

Фокус је немачки недељник који се издаје у Минхену.

Фото: Reiner Zensen

Херфрид Минклер (Herfried Münkler, 75), предавао је политичку теорију на Хумболтовом универзитету у Берлину. Аутор многих важних публицистичких књига.

За Стање ствари приредио: Златомир Лазић

Categories: Гостинска соба

Tags: Златомир Лазић, Немачка, Срби, Србија, Херфрид Минклер