Погледајмо неутралце, који стоје између верних и безверних, између националиста и интернационалиста, између Христа и Антихриста. Јадници заборављају да Христос није изгубио ниједну битку
Свети владика Николај (Извор: Епархија зворничко-тузланска)
Ево нам опет Видовдана. Ево дана, који никада неће постати ноћ докле год Срби буду били хришћански народ, љубитељи Крста и слободе. Јер овај дан је показао цену Царства Небескога. И земаљско царство не добија се јефтино, а Турци га нису јефтино платили. Али је Небеско царство много скупље, и Лазар га је платио жртвовањем себе и целе србске војске.
Ево дана, када је један хришћански народ све изгубио и добио више од изгубљеног. Ево дана, који као страшни суд виси над народом истовремено благосиљајући и проклињући. Кога благосиља Видовдан? Оне, који вером Христовом живе и дишу, и за Христову веру страдају и гину. Кога проклиње? Проклиње неутралце. Потребно је ово нарочито истаћи, јер је корисно за наше дане. И сам Бог одбацио је као проклете оне, који су неутрални у пресудним борбама између Христа и антихриста. Сведочанство о томе налазимо у последњој књизи Светог Писма, где Христос заповеда еванђелисти Јовану, да напише цркви у Лаодикији и да каже: “Знам да нијеси ни студен ни врућ. О да си студен или врућ! Но, како нијеси ни студен ни врућ, избљуваћу те.“
Ни студен ни врућ у Лаодикији били су они, који су се називали хришћанима, али су у исто време узимали учешће у паганским светковинама и држали незнабожачке обичаје. Ни студени ни врући у време Косовске битке били су они Срби, који нису хтели на Косово из бојазни од мухамеданске силе. Доцније су се многи од тих неутралаца потурчили.
Господар Вук Бранковић био је типичан неутралац у то време. Ни студен ни врућ. Он је остао проклет не зато, што није дошао на Косово, нити зато што се борио уз Турке против Срба. Не! Него само зато што је остао неутралан у току битке, која је решила судбину Србије и Балкана за пола хиљаде година. Рачунао је, да ако Срби победе, он је ту с њима, као Србин и још Кнежев зет. Ако ли пак Турци победе, они ће му бити благонаклони, пошто се није борио против њих. Рачун погрешан. Ускоро после битке један турски паша рекао му је: “Када ти ниси веран своме цару, како ћеш бити веран моме цару?“ Проклет од Срба, презрен је био од Турака. Тако је неутрални Вук изгубио оба царства, и небеско и земаљско. И остао је проклет у народу србском. То су његови потомци горко осећали и често јадали, како их проклетство Вука ужасно погађа.
Свети владика Николај: Три издајника у српској историји – сва тројица са именом Вук
Ако сад примените косовску етику на наше покољење, видећете два супротна табора широм света. Један табор чине христоверни, а други безверни. Између њих рамљу на обе ноге маловерни или неутрални. О безверцима или безбожницима није потребно ни говорити. Свето писмо их назива лудацима, а србски народ непоменицима (као и демоне), јер одбацујући Бога, они су и несвесно постали слуге демонске.
Но погледајмо неутралце, који стоје између верних и безверних, између националиста и интернационалиста, између Христа и Антихриста. Они јадници заборављају, да Христос за деветнаест столећа није изгубио ниједну битку, нити ће и – једну изгубити до краја времена, до Страшног Суда. Не знају, да је он себе прогласио победиоцем света унапред, пре своје крсне смрти, а још јаче после свог славног Васкрсења, кад је рекао: “Даде ми се свака власт на небу и на земљи.“
Страх и рачун ствара од људи неутралце. Луд страх и погрешан рачун, као и Вуков. Лудим страхом за себе и своје сроднике и погрешним рачуном они навлаче проклетство Божје и народно на себе и на децу своју баш исто онако као неутрални Вук Бранковић. У једном времену као што је наше, када се води гиганстка светска борба између вере и безверје, и када организовани атеизам устаје свим снагама против Христа, против 10 Божијих заповести, против породице, душе и човекољубља и то не само у комунистичким државама већ и више или мање, у свим земљама – неутралност је издајство Христа.
Јер ко може да помогне истину против лажи а не помогне је, тај помаже лаж. И ко може да помогне правду против неправде, а не помогне је, тај помаже неправду. У борби истине и лажи, и правде, неутралност значи помагање зла. Христос је као оштрим мачем поделио људе у две групе рекавши: „Ко није са мном, против мене је.“ Они који нису ни врући ни хладни, дакле, неутрални, Њему су одвратни.
Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан није одлика србског народа. Вековима борећи се за истину вере, за слободу и за правду, србски народ постао је веома осетљив у погледу ове три неопходности за достојанствен живот појединаца и друштва, тј. вере, слободе и правде.
Ја се сећам из детињства оног правог рата између Јапана и Кине. Ратоборни Јапанци беху напали мирне Кинезе. И Срби су били на страни Кинеза. И ми као мали ђаци симпатисали смо Кинезе. И зар се сви ми живо не сећамо такорећи јучерашњега рата талијанских фашиста против Абисинаца? Сав Србски народ без изузетка, револтирао се против бруталних нападача и њиховог нечовечства над једним сељачким, хришћанским народом.
И тако Србин није могао бити неутралан ни у једној борби зла против добра, ни у једној борби мрака против светлости, ни најудаљенијим крајевима света, а камоли пред својом кућом и у својој кући. Најмање приличи Србину бити неутралан у садашњости. И заиста, врло је мален број неутралних Срба у свету. Но и тај мали број, нажалост, веома је штетан. Штетан је по Србство уопште, а штетан је и по Америку и по Хришћанство.
Можда је ово последњи Видовдан, који их опомиње, да се више не колебају, него да се сврстају с браћом својом, која се боре и раде за тријумф вере, слободе и правде у свету. А вас, браћо и сестре, који сте одавно изабрали свети пут предака својих, светаца, витезова и мученика наших, нека Господ Бог троструко благослови по молитви светога кнеза Лазара и свих косовских јунака! Амин!
Беседа изговорена у Чикагу на Видовдан 1948. године
Идеја: Коментатор Д. Шкорић
Наслов и опрема: Стање ствари
(Извор)
Categories: Гостинска соба
Да парафразирам чувеног Паула Коеља, на обали реке Мораве седео сам и плакао – илити: једном за свагда: мешате бабе и жабе када је реч о неутралности и „неутралним” бирачима у српском политичком галиматијасу!
Извукли сте однегде текст Светог владике Николаја Велимировића и славодобитно мислите да сте успели да матирате оне ваше читаоце, коментаторе и све друге који не деле ваше политичко мишљење – нарочито оне који нису до ушију заљубљени у Студентску листу. Јер, ево, и велики српски родољуб, мислилац, творац, поета, владика (ово је јако битно нагласити како би се још сликовитије направила разлика између ондашњих и данашњих црквених великодостојника) и, најпосле (а испред свега), Светитељ Цркве Христове, говорио је, размишљао и писао о „болести неутралности” и свему ономе што уз њу иде као негативна појава. Још кад се у све то умеша Христос, ето ти зачас лекције нама „неутралнима” о погубности неутралности у свим временима, па и овим данашњим. Пре свега нама, православним хришћанима који смо се дрзнули да у, по нас Србе, судбоносном часу заузмемо позицију опреза према Студентској листи.
Али шта заправо значи бити „заљубљен до ушију”?
У психолошком смислу, то значи да је особа максимално обузета емоцијама према предмету своје заљубљености, толико да потпуно губи фокус на све остало око себе. Овај израз се сликовито ослања на идеју да је емоција човека преплавила од пода па све до врха главе. Заљубљена особа је народски речено опчињена, „не види и не чује”, па самим тим не примећује никакве мане код онога у кога је заљубљена.
Када ту опчињеност пребацимо на терен актуелне политичке сцене у Србији и еуфорије око Студентске листе, та „заљубљеност до ушију” брзо добија обрисе политичког секташења и фанатизма.
Зашто је та еуфорија опасна? Зато што свака фаза заслепљености пре или касније прође, а након ње следи болно отрежњење. Проблем са политичком опчињеношћу је што људи у тој фази слепила, својим агресивним понашањем и олаким лепљењем етикета, заправо одбијају и дистанцирају умерене, рационалне људе. Многи од њих би можда и подржали исту ствар, али једноставно не желе да буду део јавне хистерије.
Политичка историја Србије је, нажалост, прави уџбеник из овог феномена. Наша сцена се већ деценијама креће у идентичним, затвореним циклусима: прво иде огромно незадовољство тренутним стањем у држави, затим појава „новог лица” или студентског/грађанског покрета који се учини спасоносним и који ће донети круцијалне промене у систему, одмах након тога нереална еуфорија („они су ти, они су безгрешни”), па потом агресивно етикетирање свих који сумњају… И на крају, небројено пута виђено, неизбежно разочарање и дубока апатија.
Да политичка култура у Србији пати од мањка демократског дијалога, а вишка месијанског синдрома, писали су поједини актери наше политичке сцене, чак и неки са чијим се мишљењем никада нисам слагао. Не бих да их набрајам овом приликом. Суштина је да ми, Срби, ретко подржавамо јасне програме; ми углавном тражимо „Спаситеља” (био то појединац, партија или, у овом случају, Студентска листа) који ће нас мојсијевски превести преко Црвеног мора у обећану земљу.
Када се појави опција која понуди наду, људи који се у њу заљубе до ушију несвесно шаљу поруку: „Ми верујемо безусловно, а заузврат добијамо осећај да смо морално бољи од осталих”. Најмањи је проблем што они у то желе да убеде себе. Проблем настаје када у то еуфорично, агресивно и са висине, покушавају да убеде све око себе. Управо то највише иритира људе који исказују здрав опрез и одбијају да деле тренутну фаму око студентског бунта.
Онај ко им у том тренутку каже: „Људи, дајте да анализирамо чињенице хладне главе”, не квари им само политички план — он им руши тај пријатан осећај моралне и интелектуалне надмоћи. Зато је реакција тако брутална, а етикете попут „бота”, „продане душе” или нешто треће, четврто, пето… служе као одбрамбени зид који њихову илузију штити од реалности која већ куца на врата.
И ту се враћамо на Видовданску беседу Светог владике Николаја Велимировића, изговорену у Чикагу 1948. године.
Прво и основно: та беседа је писана и изговорена у једном потпуно другачијем времену, које нема никакве додирне тачке са савременим изборним калкулацијама у Србији. Друго, ништа мање важно: Свети владика Николај се у беседи обраћа православним Србима, говорећи о духовној, метафизичкој димензији неутралности у односу на веру и љубав према Христу, у тренутку када је милитантни, државни атеизам газио и затирао све пред собом. Он дефинише избор између Бога и безбожја, између вечности и пропасти. Има ту и још понеких вредних духовних поука, које су свакако важне, али нису релевантне за актуелну тему којом се бавимо.
Покушај да се тај застрашујући, космички избор, преслика на гласање за једну секуларну, шаролику изборну листу јесте тежак логички промашај и класична злоупотреба Светитеља у сврху баналне политичке агитације. Студентска листа није Црква, нити су њени активисти непогрешиви косовски витезови.
Уосталом, о каквој доследности причамо? У том истом студентском покрету и међу његовим најватренијим симпатизерима налази се знатан број младих који нити су православни хришћани, нити деле наше традиционалне националне ставове. Како нам онда неко може држати лекције о „греху Лаодикије” и плашити нас проклетством Вука Бранковића, док истовремено од нас тражи да бланко подржимо покрет чији симпатизери неретко заузимају либералне ставове о питањима као што су Косово и Метохија, Сребреница или агресивна ЛГБТ пропаганда?
Да будем још конкретнији: заиста је лепо што је владика Јустин дозволио студентима из Новог Пазара да преспавају у гостинским конацима манастира Студенице. Ја, лично, то му нисам замерио. Напротив, мислим да је и тада – као и онда када је гласно и јасно замолио да се не иде насиљем на људе који протествују против режима – показао изузетну храброст, достојанство и хришћанску љубав и гостопримство. Које су му се на крају, искрено се надам само привремено, обиле о главу.
Ипак, ако бисмо истим тим пазарским студентима муслиманима, који су пешачили и били део студентских протеста, поставили питања да ли се у Сребреници десио геноцид над муслиманима од стране Срба, да ли сматрају да је Косово неотуђиви део Србије, какво је њихово мишљење о могућој сецесији Санџака, итд., какав бисмо одговор добили од њих?!
Зато за једног православног Србина опрез према таквом идеолошком синкретизму није кукавичлук нити издаја Христа. То је дужност, трезвеност и елементарна логика. То је одбијање да се зажмури на оба ока и уђе у нову секташку хистерију која може да се, као и све претходне, заврши тешким мамурлуком… Више је него очигледно да би разне Курте (=АВ, СНС и остали продавци политичке магле у Срба) требало коначно да сјашу са наше грбаче, али исто тако нове Мурте овога пута не бисмо могли да преживимо. Ни у ком облику.
Да закључим: док многи који су опчињени Студентском листом (па и многи који су стални посетиоци овог сајта) са своје замишљене висине проповедају сопствену непогрешивост, мени је ипак дража обала реке Мораве. Тамо седим и плачем, не због страха од њиховог суда, већ због вечите трагедије мог народа који у сваком изборном циклусу изнова тражи земаљског ”Спаситеља”, спреман да због те тренутне заљубљености погази и сопствени разум и сопствену браћу. Истог оног народа који у већини своју веру исповеда традиционално, а не живи је свакодневно – литургијски жртвено и са смирењем, као што у својој беседи проповеда Свети владика Николај Велимировић.
ПС: Увлачење Светог владике Николаја Велимировића као својеврсног судије данашњим „неутралним” Србима је у старту пропао покушај, јер се вечност не може сводити на дневну политику, нити се светитељске поуке о љубави према Христу могу користити као батина у локалним партијским обрачунима.
„У психолошком смислу, то значи да је особа максимално обузета емоцијама према предмету своје заљубљености, толико да потпуно губи фокус на све остало око себе.“
Да, има заљубљених у своју ‘неутралност’ и управо смо сазнали како.
Ако је ово зло какво јесте, једини начин да га смените у овом тренутку јесте заузимање за студентску листу. Нико не очекује да предате остатак свог живота, већ сутрадан можете јој бити опозиција – и можете је сменити неупоредиво лакше него Оскаров режим!
Зато, у оваквим ситуацијама, ОБЈЕКТИВНО (дакле, и без обзира на вашу жељу) не можете остати неутрални – ваш став ће се свакако измерити на изборима, тј. ићи ће у корист противника промена!
И ви то свакако знате (да се разумемо)!
Господ Бог наш, ће судити, а Свети Владика Николај ће одозго посматрати, сваком од нас за оно што смо учинили и изговорили.
Ја са тим немам проблем и зато кажем
СТУДЕНТИ ПОБЕЂУЈУ
ВАИСТИНУ ПОБЕЂУЈУ!!!!
А Господ нека мени првом ГРЕШНОМ суди!