Драгана Трифковић: Шта ризикује Русија на Балкану безрезервно подржавајући српске власти?

Русија због свог искључивог става да жели сарадњу само са актуелним властима, губи подршку чак и оних политичких опција које су проруски настројене у опозицији

Драгана Трифковић (Фото: ЦГС)

Политичка сарадња Русије са другим странама је по принципу везана за власт. Мислим да није увек паметно подржавати искључиво власт, без узимања у обзир о каквој се власти ради. Узмимо примере из прошлости као што су Порошенко или Сакашвили, који су по мом мишљењу нанели велике штете националним и државним интересима Украјине и Грузије.

Или актуелни пример Црне Горе чији председник је на силу увео ту земљу у НАТО. У том смислу они јесу легални представници власти, али не и легитимни, јер не поступају у складу са вољом већине грађана које заступају. Поред тога ради се о режимима који су везани за превелику корупцију, криминализацију друштва и многе друге негативне ствари. Подршка таквим режимима може да буде контрапродуктивна.

Ако ствари посматрамо из америчке визуре, њихова подршка је усмерена ка остваривању сопствених циљева који су у већини случајева у конфликту са националним и државним интересима друге земље. Међутим, они никада не подржавају само једну политичку опцију безрезервно, већ  сарађују са свима са којима могу, у оној мери која задовољава обезбеђивање њихових интереса.

САД имају развијен механизам ширења свог утицаја кроз сарадњу са многим политичким чиниоцима, институцијама и невладиним сектором других земаља. Они су на томе радили деценијама. Због тога имају далеко већи маневарски простор.

С друге стране чини се да Русија сама сужава свој простор, ограничавајући се искључиво на власт. То може да изазове конфликт у односима са другим политичким факторима неке државе али и са самим грађанима те државе када владајући режим постане непопуларан.

Да конкретизујем тиме да се опасност крије у могућности да Русија буде изиграна од стране режима који подржава, што би даље проузроковало негативан однос грађана. Он би био изазван чињеницом да велика сила као што је Русија није исправно проценила ситуацију и капацитет режима који подржава и да уз то није створила алтернативне могућности сарадње. Када постоји алтернатива, увек постоји и могућност да се осигурају нечији интереси у будућности. Због тога се САД увек труде да обезбеде своје интересе где год је то могуће, дотле да траже заједнички именилац и са политичким неистомишљеницима.

Русија због свог искључивог става да жели сарадњу само са актуелним властима, губи подршку чак и оних политичких опција које су проруски настројене у опозицији. Тиме практично не да осигурава могућност сарадње са будућим властима, већ је у великој мери отежава. Таква политика резултира претварањем пријатеља у непријатеље.

Ако говоримо конкретно о  руско-српским односима, мислим да не би смело да се дозволи да они буду злоупотребљени и да би то довело до дугорочног захлађења без обзира на нашу блискост. Такав развој ситуације би утицао и на ограничавање руског утицаја на Балкану с обзиром на то да Србија има највећих капацитета да буде стратешки партнер Русије на Балкану. Не мислим да она сада то јесте и сматрам да би сарадња између наше две земље морала да буде на много вишем нивоу.

Како то може да се одрази на став српског становништва у случају потписивања по Србију неповољног споразума са Приштином?

Решавање косовског питања је суштински везано за будућност српско-руских односа. Русија је уложила 20 година дипломатских и политичких напора да помогне Србији у очувању интегритета. Због тога грађани Србије имају велику захвалност према Русији која се принципијелно залаже за решавање косовског проблема у складу са међународним правом и важећом резолуцијом 1244. С друге стране, Русија даје подршку актуелном режиму у Београду који је потписао противуставни Бриселски споразум и који води политику константног уступања пред захтевима албанских сепаратиста. То је контрадикторно и збуњујуће за грађане Србије, али се они ослањају на мисао да таква косовска политика владајућег режима можда и није толико лоша, уколико има подршку принципијелне Русије. Већина грађана Србије и нема потпуну представу о томе шта се дешава у вези са Косововом и Метохијом, али гаји наду да ће српски режим урадити најбољу могућу ствар. Нажалост, политика актуелног режима је пузајуће признање косовске независности и до сада је на томе већ доста урађено. Ипак, независност Косова не може да буде заокружена без потписивања свеобухватног мировног споразума, којим би Србија признала право на насиље и злочин који су темељи ове независности. Уколико би српске власти потписале такав споразум, Србија би била вишеструко понижена.

Мислим да је грађанима Србије потпуно јасно да је немогуће градити такав мир у ситуацији када Албанци прете даљим присвајањем територија Централне Србије и да би такав потез само још убрзао дезинтеграцију Србије, или би она била приморана да се интегрише у НАТО, како би се „спасила“ даљих мука.

Мислим да би одговорност за губитак Косова, уколико буде потписан споразум са Приштином, а Русија пристане на измену Резолуције 1244, била сваљена на Русију. Српска јавност сматра да се чврста подршка Русије владајућем режиму у Србији заснива на гаранцијама да ће режим поштовати вољу својих грађана, Устав Србије и међународно право, пошто су то вредности које  Русија подржава. Нико неће морати да окриви Русију директно за губитак Косова, иако се у српским медијима пласирају такве идеје (на пример у емисији Ћирилица где је Русија често тема у негативном контексту. Као пример пласирају се идеје да је Русија крива за страдање Срба у Приштини јер им је давала лажну наду, а на крају се повукла са аеродрома Слатина и сл.). Утисак јавности ће бити такав да ће се осећати изневерено.

Нажалост, мислим да се креира у Србији једна атмосфера у којој се од Русије превише очекује у смислу заштите српских интереса и Косова. Лично сматрам да је Косово српска територија и да је Србија најодговорнија за све што се дешава. Такође, Русија не може да штити српски Устав више него што то ми чинимо. Русија није у позицији да нам помогне, ако се ми сами трудимо да изгубимо. Али креирање такве атмосфере где су превелика очекивања од Русије, може да доведе до још већег разочарења.

Ипак, кључна ствар за руску позицију је то да ли ће Русија до краја штитити међународно право и Резолуцију 1244. Јер чак и да српске власти потпишу свеобухватни мировни споразум са Косовом којим би се тражила измена Резолуције 1244, Русија може да остане при својим позицијама заштите међународног права. Кључ је у томе да статусно питање Косова не може да буде решено без Савета безбедности УН где Русија има право вета. Мислим да је право Русије да употреби вето чак и ако српске власти потпишу признање Косова, последња линија одбране руских интереса на Балкану. Ствар је у томе да би, уколико се у СБ УН не постигне договор о статусу Косова, свеобухватни мировни договор остао неважећи. У сваком другом случају би Русија изгубила своје позиције на Балкану, Косово би аутоматски било интегрисано у НАТО, а одмах затим и Србија и БиХ. Тиме би руски утицај на Балкану био неутралисан у једном дужем периоду.

Драгана Трифковић, директор Центра за геостратешке студије за EurAsia Daily

(Центар за геостратешке студије, 4. 7. 2019)



Категорије:Преносимо

Ознаке:, , ,

5 replies

  1. У овом чланку г-ђа Трифковић показује извесну разочараност у званичне односе Руске Федерације према Србији. Очекује да Русија стално процењује исправне и мање исправне кораке власти у Србији и према томе се односи. Та времена су одавно прошла. Још онда када је Тито рекао НЕ Стаљину. Од тада Југославија, а сада и новостворене државе, воде своју независну политику. Русија са своје стране води принципијелну политику немешања у унутрашње односе. Зато се не може од Русије очекивати да стане на страну опозиције садашњем режиму. Јер је власт легално изабрана на Изборима.
    У вези са решавањем питања Косова и Метохије, Русија стално износи свој принципијелни став. А то је у складу са Уставом Србије и Резолуцијом СБ УН бр. 1244. И у свим органима и службама УН подржава ставове Србије. Русија јасно види опредељеност и везаност власти Србије после 2000. године ка Западу. То је присутно и у овом времену. Још нисмо чули од нашег председника да жели да обавља преговоре о Космету уз присуство РФ. Стално се наводе САД и веће земље ЕУ, у првом реду Немачка и Француска. То Русију одвраћа од крупнијег утицаја на преговоре. Али Русији, као нама пријатељској земљи, остају други начини утицаја. Како другачије објаснити да Немачка и Француска, а и САД, немају одлучнији и оштрији став према преговарачима из Београда и Приштине? Како објаснити неуспех Берлинског сусрета и одлагање Париског сусрета преговарача? Приметно је све мање мешање САД у решавање питања Косова и Метохије. Повремено дође помоћник заменика Државног секретара, пренесе нашима нешто и на томе се заврши. Русија неће дозволити да се силом отета покрајина Србије претвори у независну државу. Свој утицај на ток преговора гради и спроводи на мање видљив начин. И стрпљиво чека да власт у Србији схвати да не треба да гледа на Запад при одлучивању о својој отетој покрајини. А треба рећи, као претпоставку, да власт у Србији не показује праве намере у односу на Косово и Метохију. Можда је, опет као претпоставка, и ово игра са Западом. Јер западне земље још увек гледају на Србију као на освојену државу. И овакав вазални, послушнички однос сматрају за нормалан и очекивани.

    Свиђа ми се

  2. Србија и СРБски народ се налазе између “ чекића и наковња“!
    Немци и Турци, сваки на свој начин, черече Србију и СРБски народ,
    а Русија на све то гледа овлаш, млако, анемично…, умрежена преко
    “Северног тока“ са Немцима и преко “Јужног тока“ са Турцима, искључиво
    из интереса.
    Срби и Србија му дођу као “колатерална штета“.
    Декларативна подршка му дође више као условни рефлекс, а не
    стварна намера да се Србима и Србији помогне.
    Као, бајаги, Русија ће помоћи уколико српско руководство затражи
    помоћ, а зна се и из приложеног види, да ово руководство никада
    неће затражити отворену помоћ од Русије.
    И уместо да се одликовања дају, адресују на име Државе Србије и
    СРБског Народа, она се дају и адресују на име властодржаца?!
    Како одликовати појдинце, из власти, који отворено заговарају
    и насилно, законски, спроводе хомосксуализацију друштва,
    посебно деце и омладине , а то је незамисливо у Русији?!
    Или: насилно и законски покушавају /и у томе успевају/ да
    наметну ГМО у људској исхрани, а то је, опет, у Русији незамисливо?!
    Даље: законски одобрено и увелико се спроводи, а и не покушава
    да спречи, насилно запрашивање ваздушног простора изнад Србије
    којекавим отровима, распршиваних као аеросоли из необележених
    авиона, као подлогу за електромагнетно манипулисње временом,
    временским приликама, а све у сврху сатирања биљака, животиња и
    људи…, а да је све то у Русији незамисливо, а камоли
    законски одобрено?!
    Руси/руско риководство се брани флоскулом: “Не могу Руси бити
    већи Срби од Руса“, а губи из вида ону чувену руску пословицу:
    “Нема породице без наказе, али те наказе не би требало да буду
    они који су лидери.”
    Одликовање “Св. Александра Невског“ је дато једном лидеру.
    Да ли ће Орден “Св. Ане“ бити, можда, додељен некој српској
    лидерки, ради – “родне равноправности“?

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

  3. Исправан став званичне политике било које земље мора бити принципијалан. Не ради се ту о подршци власти, него о нормалним међудржавним односима, некад мање или више топлим и пријатељским, у зависности од понашања и једних и других. Право потписа има председник државе, ако не ваља , треба га заменити, а не оптуживати друге фирме што нам не помажу кад је већ наш директор неспособан !

    Свиђа ми се

  4. @Драган: Кажете, између осталог и ово: “…Одликовање “Св. Александра Невског“ је дато једном лидеру.Да ли ће Орден “Св. Ане“ бити, можда, додељен некој српској
    лидерки, ради – “родне равноправности“?“ Грешите. Постсовјетија је у свом новом систему одликовања направила, као и у многим другим аспектима, једну – по сопственом укусу, мешавину одликовања СССР-а и “из мртвих“ (тј. до тада строго проскрибовних, прогоњених одликовања Руске Империје) увела и своје нове верзије само неких старих одликовања Руске Империје. Ради ваше оријентације у том њиховом систему, ево линка: https://ru.wikipedia.org/wiki/%D0%93%D0%BE%D1%81%D1%83%D0%B4%D0%B0%D1%80%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%B5%D0%BD%D0%BD%D1%8B%D0%B5_%D0%BD%D0%B0%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%B4%D1%8B_%D0%A0%D0%BE%D1%81%D1%81%D0%B8%D0%B9%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%B9_%D0%A4%D0%B5%D0%B4%D0%B5%D1%80%D0%B0%D1%86%D0%B8%D0%B8
    Ту НЕЋЕТЕ наћи Орден св. Ане који је постојао само у Руској Империји (али супротно Вашој уобразиљи уопште није био намењен женама). Ово Вам кажем ради правилне оријентације о тим одликовањима.

    Свиђа ми се

  5. @Иоанн Дубињин

    Познато ми је ово о чему говорите, и то није моја “уобрзиља“, већ алузија
    на погрешног примаоца додељеног одликовања, уместо НАРОДУ и СРБИЈИ
    додељено је погрешном човеку – “лидеру“!?
    А пошто ми имамо, ништа мање “заслужну лидерку“ – транасродне оријен –
    тације – додела одликовања би била потпуна ако би се истој “доделило“ и
    одликовање именице женског рода, горе већ поменуто, можда и “новој“ верзији,
    установљено за ову прилику – трансродне рвноправности.

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s