Господин предсједник владе Црне Горе не зна да је то епископ пећки. И да су сви црногорски епископи пећки. Он не може знати, а ипак говори о Цркви
Својим кораком дотакао је сваки стјеновити кук са црквицом првога позива широм црногорске Илиније. А саградио је до јуче и двије велике градске саборне. На Светога Димитрија 1992. године, у којој је служио? У Светога Димитрија у Домркама у Гатачкој Површи и када се света служба довршавала, учинило му се, као и епископу Атанасију, можда, да грми од Вележи. Али није грмјело по Пророку, него је започета артиљеријска припрема муслиманско-хрватске офанзиве на Невесиње.
Па каквога епископа хоће Црна Гора? Који не уставља бујицу и који не свједочи Устав? Шта је себи, међу нама, ускратио и суспрегнуо крај силнога Позива, да нас загрли и поучи? Каквога епископа хоће Црна Гора? Главу Цркве Христове која не познаје њезин историјски корак? Да почне од револуције? Каквога епископа? Без гласа? Из кабинета? Епископа који није посједовао инструмент за мјерење дубоке напрслине, дубоке као Јадран, у души јеванђелског народа?
Епископ је непрекидно служио Богу гледајући лице свога народа у ужасавајућој бризи за вјечни збор лица, за беспочетни и бескрајни хоризонт сусретања, лицем у лице, под окриљем и погледом Творца. Он се зато загледао у наша лица и журио да разгрне сјене између себе и нас, да загледа у сва лица, свакога насеља, свакога доброгледа, да докучи лице земље. Да позна лице земље пјевано Петром Другим који је могао пјевати земљом, њихати земљу најдубљом могућом људском ријечитошћу под окриљем и погледом Творца. Није мањи страх у епископа него је у Петра. Да ли је Петар писао из чистог снажног књижевног порива, или је вијенцем плео фреску Горе саображене лику Христоса? Је ли тако молио, исповиједао и праштао?
Епископ је загледао лица под окриљем и погледом Творца. Епископ је на највећим бијелим хоризонтима сликао фреску од хиљаду лица.
Епископ обалских градова и гора сљедује непребројној поворци балканских епископа земље која је ка Италији износила свете мошти рукама римских легионара тек приспјелих да познају нову науку. Он је баштиник укупне Христове историје Балкана.
Каквога епископа хоће Црна Гора? Који не узвикује о варварима на вратима Града? Народу који једини на Земљи на крсне споменике над гробом усијеца: „Овдје леже србске кости“ или: „Овдје леже кости православне Српкиње или Србина“.
Епископ је загледао лица под окриљем и погледом Творца. Ваљда је нешто и до нас. Хајде да му помогнемо да подигне и најсвијетскију цркву од свих цркава које је подигао.
Др Горан Ж. Комар
Господин предсједник владе Црне Горе не зна да је то епископ пећки. И да су сви црногорски епископи пећки. Он не може знати, а ипак говори о Цркви. Не зна о ријечи црногорског митрополита Висариона (Бориловића) који је у 17. вијеку писао да је Пећка патријаршија свијетло сунце које сија и расипа луче по свој земљи српској. Ово што сада гледамо је револуционарни захват који наставља дјело југословенских и црногорских комуниста који Црну Гору раставља од Пећке Матице Цркве. То је искључиво унутрашња акција, иманентна покрету и идеји југословенских и црногорских комуниста који су са Ловћена свукли гробну цркву митрополита Петра.
Веома гријеши наш свијет који у данашњој акцији види пориве и тежње вањских чинилаца. Шкодљиво је и за одбрану Цркве трошити снагу и пуцати у празно. Било је у прошлости настојања на Унији и Рим јесте након Тридентинума и касније кроз 17. вијек снажно притискао Цркву Срба. Било и у модерним временима непримјерених искорака. О Другом свијетском рату да не говорим. Али сада ваља разумјети да је овдје у Црној Гори у питању аутохтоно заснована акција. Казивање о инструираности политичког естаблишмента Црне Горе представља у неку руку и његово аболирање.
Ипак, увјерен сам да овдје у Црној Гори још увијек постоји простор за разговор. Све га је, сваким даном, све мање. Власт може учинити корак назад и одређене нивелације у јавном простору и приступити демократизацији црногорског друштва. Све јој је у рукама.
Пећ у којој су се на платформи Светог Саве Немањића сабирали Свети Кнез Лазар и Балшић, ако ништа друго, у избору исихастичког патријарха, нашем народу јест инструмент сабрања. Тај се инструмент у Црној Гори разара и чини ништавним. Не само као дјелатно оруђе, већ се брише као историјска категорија.
Лаичком ставу који данас заговара политички естаблишмент налази се лако једна историјска аналогија. Када је надбискуп Задра и глава римокатоличке цркве у Далмацији Вицко Змајевић упирао ка сенату Млетачке републике да прогна митрополита Стефана (Љубибратића) током 1719-1722. године, он је рушио темељно демократско начело да у државно-политичком опсегу Републике могу живјети и дјеловати традиционалне Цркве чија су сједишта лежала ван територије Републике.
Епископ. Када се у Партији чуло да би могао бити изабран, настала је узбуна. Негодовање и казано је: То не смије бити. Партија је жељела отклон од историјске линије црногорских митрополита, линије која је зачета Светим Савом Српским и уздржана свим архијерејима свете Пећке патријаршије. Њезиној потреби одговарала је статична салонска личност која ће боравити у раскошним резиденцијама и гледати рушевину Цркве.
Categories: Српске земље
Оставите коментар