Тим Харфорд: Како су Сједињене Државе светску економију претвориле у оружје

Доналд Трамп воли да користи трговину као средство принуде, али ова тактика би могла да му се обије о главу

Доналд Трамп (Фото: Alex Brandon/AP)

(The Financial Times, 14. 6. 2019)

Озбиљни људи су 2002. године били забринути због могуће размене нуклеарних напада између Индије и Пакистана. Милиони су могли да страдају – и ствари су изгледале довољно озбиљне да су и Сједињене Државе и Уједињено Краљевство саветовали своје грађане да избегавају овај регион. Како је, онда, ова криза превазиђена? Томас Фридман (Thomas Friedman), аутор књиге Свет је раван (The World Is Flat), склон је да исприча причу како су америчке компаније (пре свих Дел) рекле својим индијским снабдевачима (посебно Випроу) да смире ситуацију или ће бити искључени из игре. И ствари су се заиста умириле, па је можда забринутост око Деловог ланца снабдевања спречила катастрофу. Можда.

Господин Фридман је у складу с тим осмислио израз „Делова теорија спречавања сукоба“: ниједне две државе неће ући у рат уколико су део истог глобалног ланца снабдевања (supply chain). Он никада није био потпуно озбиљан у вези са овим, али се сада намеће питање: да ли ствари заправо обратне? Уместо да је линија одбране против непријатељског деловања, може ли глобални ланац снабдевања бити правац напада?

Један пример је недавно извршно наређење којим се забрањује америчким компанијама да сарађују са Хуавејем, што ефектно онемогућава кинеској телекомуникационој компанији да користи Квалкомове чипове (Qualcomm) и Гуглов оперативни систем Андроид. Други је био груба и краткотрајна претња господина Трампа да ће да звекне тарифе Мексику уколико му не изађу у сусрет у вези са имигрантском политиком.

Привлачно је сагледавати ове акције као карактеристично трамповске. Да ли би иједан други председник претио санкцијама против једног од његових највећих трговинских партнера, путем Твитера, уз десетодневни рок, баш у тренутку када овај представља нови трговински споразум који је Трамп испословао пред мексичким сенатом?

Иако би други председник можда деловао са више такта, не делује да ће Сједињене Државе одустати од агресивног напрезања нерава и тетива испод коже светске привреде. Хенри Фарел (Henry Farrell) и Абрахам Њуман (Abraham Newman) – политиколози редом са универзитета Џорџ Вашингтон и Џорџтаун – популаризовали су термин „међузавизност која је претворена у оружје“ (weaponised interdependence), што је наслов чланка који треба да буде објављен у часопису „Интернешенел Секјурити“ (International Security).

Господа Фарел и Њуман су указали да снабдевачки ланци и дигиталне мреже могу да се користи и као „паноптикони[1]“ (panopticon)  уз помоћ којих се осматра све што се дешава и као уска грла (chokepoint), која онемогућавају приступ некој виталној услузи. Оба приступа изискују известан бирократски апарат – нешто што је, када једном почне да делује, тешко распустити. Овде се ипак дешава нешто више од каприца „Царинског човека“ (Tariff Man).

Тим Харфорд (Фото: Emily Qualey)

Размотримо Свифт (Swift), систем за међународну финансијску комуникацију. Иако се Свифт не бави непосредно трансфером новца између банака, он обезбеђује безбедносни сервис који омогућава те трансфере. Свифт је приватна компанија са седиштем у Бриселу, али је још прошлог лета добила захтев од  САД да прекине везу са иранским банкама. Европска унија је, заузврат, тражила од компаније да се не повинује. Принуђена да оборе страну у овом надвлачењу конопца, компанија је прошле године одабрала Сједињене Државе.

Ово је показатељ колико моћи САД могу да пројектују када одлуче да то учине. А искушење је веома снажно: далеко је безбедније напасти иранске интересе путем оштрих дописа сервису за комуникацију у Бриселу него уз помоћ ударне групе носача авиона.

Само ово искушење, наравно, носи ризик од пренапрегнутости. Сједињене Државе нису прва глобална суперсила која разматра употребу финансијске и комуникационе мреже као средства за вођење рата. Почетком 20. века, модерна економија је постајала све више и више подупрта комплексним финансирањем. Британија је видела средишњу улогу лондонског Ситија у светском банкарству, телеграфији и систему поморског осигурања као потенцијално одлучујуће оружје када се сједини са моћи Краљевске морнарице. Уколико би избио рат са Немачком, ове мреже могле би да се употребе да одрже британску економију док би скршиле немачку привреду. Идеја је изгледала веродостојно, али излишно је рећи, ови планови за постизање економског шока и страхопоштовања нису успели да одврате од избијања Првог светског рата нити да ограниче његово трајање и бруталност.

Намећу се два питања: хоће ли САД бити мудре да користе полуге своје економске моћи обазривије? И да ли би друге нације требало да граде алтернативне мреже изван хегемоновог видокруга и досега?

Олако би било рећи да би Сједињене Државе требало да се уздржавају због сопственог просветљеног личног интереса. Успостављањем средишњег положаја у финансијама путем Волстрита и моћног долара, и у дигиталним мрежама захваљујући Силицијумској долини и улози Пентагона у установљењу раног интернета, америчко преимућство може да претраје многе злоупотребе.

Ипак, што више САД настоје да принуђују друге помоћу привилегованог положаја у банкарству и интернету, све већи ће бити подстицај да се развију алтернативе које ће избацити САД из игре – на пример, кинески оперативни систем за паметне телефоне или Инстекс (Instex), предузеће са посебном наменом (special purpose vehicle) које су основале Француска, Немачка и Велика Британија како би омогућиле компанијама да послују са Ираном изван домета америчких казнених мера.

Волфганг Минхау (Wolfgang Munchau) је описао Инстекс као „дисфункционалну осигуравајући фирму за меле трговце теписима“; испоставља се да споменуте алтернативе нису јефтине нити их је лако развити. У уобичајеним условима, мало ко би се уопште замарао да то и покуша. Али ако Сједињене Државе исувише болно надраже нервни систем глобалне економије, њихови ривали па чак и савезници потражиће неко олакшање.

Тим Харфорд (Timothy Douglas Harford) пише колумну „Undercover Economist“ и претходно је био главни аутор у области економије за Фајненшел тајмс. Придружио се Фајненшел тајмсу 2003. године. Харфорд је аутор популарних књига „The Undercover Economist“ и „Fifty Things That Made the Modern Economy“.

Са енглеског посрбио: Милош Милојевић


Упутнице:

[1] Прим. ММ: Израз потиче од британског филозофа Џеремије Бантама. Он је развио замисао о затворској институцији у којој би затворенике могао да надгледа један чувар али да они не знају да ли су у том тренутку надгледани или не.


Прочитајте још

Advertisements


Категорије:Посрбљено

Ознаке:, , , , ,

1 reply

  1. Una salus victis: nullam sperare salutem! Једини спас за побеђене, то је: не надати се никаквом спасу!

    Идолатриске, окултне, езотериске, ритуалистичке, религиозне и политичке структуре чаробњака интернационалне масонерије, као представника изопаченог империјалистичког европског и америчког естаблишмента , дају замах револуционарним и терористичким структурама у извесним деловима света, са крајњим циљем остварења једног једнојезичког, једнопартијског и једноверског друштва, потчињеног тзв. Светској федералној влади са седиштем у Њујорку, мултикорпорацијама, тзв. „Великим изабраницима и кадровима“ и највећим финансијерима у свету.

    Неможемо, а да при свему томе не мислимо и на једну значајну изјаву др Божидара Пурића, председника Краљевске југословенске владе у избеглиштву, која гласи:
    „Ја не бих имао ништа против српских масона када би им глава била у Београду а не у Лондону и Паризу…“ – Др Божидар Пурић

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s