Михаило Алић: Кад феминисткиње мраче по Србији

Широм Србије по школама и факултетима организују се конференције и трибине као синхронизована активност феминистичких НВО, на којима се право на абортус представља као репродуктивно право жене, на кога ни држава, ни очеви не могу да утичу

Михаило Алић

(Коментар извештаја у сенци „Тамни облаци над Србијом“ за Четврти‑ периодични извештај Републике Србије, током 72. сесије Комитета CEDAW, јануар 2019. [1])

Овај Извештај је поднет у име следећих организација: Аутономни женски центар (АЖЦ), АСТРА – Акција против трговине људима и Жене у црном. CEDAW је скраћеница за УН Конвенцију за елиминацију свих облика дискриминације над женама (Convention on the Elimination of All Forms of Discrimination against Women), а њеном комитету земље потписнице редовно (обично на 4 године) шаљу извештаје. Србија је написала први октобра 2006 (144 стране, што је ваљда доказ колико су српске жене дискриминисане и за шта све треба да нам шаљу паре да би их еманциповали и ослободили од рада, одговорности, и рађања) који је прочитан на 38. сесији, између 14 маја до 1 јуна 2007. Извештај ове три феминистичке организације само је један у низу који су припремљени у току 2018, да би се више таквих инкорпорирало у званични извештај за 72. сесију Комитета CEDAW крајем маја 2019, па стога он носи ознаку „у сенци“.

Извештај има 54 странице, а на првој и последњој су тмурни облаци који интензивирају позив за помоћ, тј. још финансирања, пошто је према ауторкама дискримаинација над женама овде и даље јака, и њихов посао никад неће бити завршен пошто ће ископирати најновије феминистичке кампање са Запада, или их добити као материјал за примену уз финансирање. Па да видимо на шта се оне то жале:

КОНТЕКСТ: „Народна скупштина не спроводи ефикасан надзор над извршном влашћу. Транспарентност, инклузивност и квалитет доношења закона престали су да постоје, првенствено приликом доношења закона по хитном поступку. … Однос између владе и организација цивилног друштва обележавају фрагментарна сарадња и селективан приступ појединачним организацијама. Доношење закона по хитном поступку ограничава демократску расправу и делотворно укључивање цивилног друштва у процес. Уз негативне изјаве владиних званичника и одјеке у медијима о цивилном друштву уопште и о финансирању одређених удружења, борци за људска права предмет су оштре критике таблоидних новина. Случајеви претњи, застрашивање и насиље над новинарима и даље изазивају забринутост. Постоје бројни веродостојни извештаји о вербалним, физичким и нападима на имовину новинара. … У погледу нормализације односа са Косовом, Србија и даље учествује у дијалогу. Међутим, треба да учини додатне значајне напоре у спровођењу досадашњих споразума и да допринесе стварању околности које омогућавају свеобухватну нормализацију односа с Косовом, које треба дефинисати у правно обавезујућем споразуму“. Мој коментар: Незадовољни су што не могу увек, и колико брзо желе, да прогурају нове законе за прогон хетеросексуалних мушкараца. Жале се на нападе на своје активисте и поткупљене новинаре, а отворено воде антисрпску политику, придикујући да Србија „треба да учини додатне значајне напоре, и да допринесе стварању околности које омогућавају свеобухватну нормализацију односа с Косовом“.

РЕЗИМЕ: „Србија није поступила у складу са Препорукама Комитета бр. 11 (б) у вези са увођењем концепта вишеструке дискриминације у своје законодавство. Није било јавне расправе о Закону о изменама и допунама Закона о дискриминацији, те је немогуће закључити да ли он садржи побољшања у вези са забраном свих врста дискриминације према женама, укључујући интерсекцијску. Нацрт Закона о родној равноправности преферира родно неутралне дефиниције насиља, искључује дефиницију ‘насиља над женама’ и умањује достигнути ниво права у вези са сексуалним и репродуктивним правима и здрављем жена, супротно Препоруци Комитета бр. 33 (д)“. Значи ако не препознајемо „интерсекцијску“ дискриминацију, онда смо потпуно заостали, то ме подсећа када су те исте на факултетима окупљале девојке и „едуковале“ их шта је сексуално узнемиравање[2], као да оне нису већ преко 20 година провеле са мушкарцима. Посебно је проблематично што се стално додају нове дефиниције и нове дискриминације, па је Ромкиња лезбејка троструко дискриминисана: и као жена, и као лезбејка, и као Ромкиња, ваљда би је одмах требало у двадесетим годинама дати националну пензију да не мора да се на послу сусреће са дискриминацијом белих хетеросексуалних мушкараца?

„Изразито је велики број одбачених притужби због дискриминације и обустављених поступака, а Повереница за заштиту равноправности донесе мишљење за мање од 10% поднетих притужби. Жене доследно подносе мањи број притужби за дискриминацију од мушкараца, најчешће у вези са личним својствима пол и брачни и породични статус и у сфери запошљавања и рада. Питање је да ли запажају вишеструку дискриминацију“. И сами констатују да су жене мање дискриминисане од мушкараца, сем на раду, када желе да прикажу да је отпуштање последица „пола, брачног и породичног статуса“, а не недостатка резултата, и претераног одсуствовања са посла. А и повереница није превише ефикасна, када не може више од 10% тих жена да врати на посао.

„Примена стратешких мера и функционисање родних механизама и даље значајно зависе од страних донација. Нису основани механизми за родну равноправност у свим јединицама локалне самоуправе, нити су довољно дефинисане њихове надлежности и обезбеђени утицаји на локалну политику и одлуке. Аутономне женске организације су циљано маргинализоване и искључиване, а изразито се фаворизују „подобне“ или новоосноване (партијске/владине) организације. Изостају финансијска и друге врсте подршке женским организацијама, посебно локалним и независним, што угрожава њихово функционисање. Учестали су напади на бранитељке људских права“. У преводу ово значи да не добијају колико очекују из буџета, а да су маргинализоване се не може рећи, пошто представнице АЖЦ-а седе на свим саветима за измену закона, и успешно раде на заоштравању рата међу половима мењањем дефиниција кривичних дела, и укидањем претпоставке невиности, уводећи да је оптужени тај који мора да сакупља доказе за своју невиност, а често је то и немогуће сем ако нема снимљен цео филм догађаја у питању. Што се локалних организација тиче, видели су људи из провинције какве сукобе уносе феминистичке активност у Београду, Новом Саду, па не журе да организују параде поноса и да им кваре ћерке и штроје синове док то не постане апсолутно немогуће одбити. Но, те организације буше баш по унутрашњости, па имају јаке експозитуре у Врању, Нишу, Бујановцу и Новом Пазару. Сада су и ту почеле да дају бесплатне радионице женама „да науче технике самоодбране, али и како да препознају да трпе насиље“[3], што ће двоструко утицати на повећање броја пријава насиља: прво што ће схватити да је насиље и када им муж не даје да своју плату троше као џепарац, када је љубоморан ако их ујутро пита где су биле (конкретан пример из Шведске), као и када на њих виче и прети, а посебно ако га при томе оне нападну користећи вештине овог курса „самоодбране“.

„Извештај о примени Акционог плана за Стратегију превенције и заштите од дискриминације (2013–2018) не може поуздано да одговори које су активности и колико је финансијских средстава планирано и реализовано за циљну групу жене. Нема редовних годишњих извештаја о примени Акционог плана (2016–2018) за Националну стратегију за родну равноправност. Националној стратегији за спречавање насиља против жена истекло је важење (2015), док нови документ није усвојен и не зна се када ће бити“. Значи општо расуло, огромне паре су узете из буџета, али се резултати, нити где су нестале не зна. Лепо су то признале, па онда дајте им и следеће године!

„Медијски текстови нису родно сензитивни, а жене су ређе присутне, посебно у текстовима у политици (14%), док су заступљеније у „типично женским“ професијама и улогама. Штампани медији су често пуни предрасуда и стереотипног приказивања жена жртава насиља, што крши Кодекс етике новинара. Стереотипна слика жене, предрасуде, сексистички и мизогини коментари високих државних функционера, факултетских професора, и других јавних личности често се испољавају у јавном простору, уз мале или никакве последице. Стереотипни и неодговарајући слогани и поруке у државним кампањама изазивају бурне реакције јавност“. Жале се на малу заступљеност жена „у текстовима у политици“ (мало рогобатна, и вероватно неправилна конструкција), али жене чине максимум од 10-15% чланства политичких странака, па је претерано што су путем квота дошли до 36% посланичких места и бројних министарских, чак и премијерске позицији, али то им изгледа не смета, па не помињу. Такође их боли што државни функционери и професори не губе позиције због неке изјаве која им се не допада, али наћиће они њима већ нешто друго, као #МеТоо кампању.

„Кривични законик је само делимично измењен, остављајући дефиниције заштићених особа – чланова породице – и дефиницију силовања непромењенима“. Извештај је писан 2018, о траженим променама дефиниције силовања, које ће вероватно изгурати до 2020. прочитајте овде [4].

„Садашње стратешке мере и закони нису делотворни, свеобухватни и координирани у заштити жена од свих видова насиља. Недовољна су опредељена финансијска средства и људски ресурси ангажовани на спровођењу интегрисаних политика и мера“. Дакле није довољно да жене чине само 1 / 4 насилних смрти, да је 40.000 мушкараца 2018. пријављено за „насиље“ у породици, (при чему се мушке пријаве не примају, и пола буде одмах одбачено, а остале су типа „узнемиравао ме је слањем СМС-ова и звањем јер нисам хтела да му дам да виђа дете по разлазу“). Наравно средства су увек недовољна, јер треба запослити и последњу психолошкињу са бироа, да би радила са „насилницима“ како би они признали да су погрешили што су повисили глас на жену.

„Национални СОС телефон не испуњава стандарде и поверен је пружаоцу који нема лиценцу, који се никада пре тога се није бавио пружањем ове услуге“.Велика туга АЖЦ-а што им Министарство за рад и социјална питања није дало ову лукративну активност, за коју су се одавно залагали, очекујући да ће баш њима запасти.

„Медијске кампање и извештавање против бранитељки људских права стварају окружење којим се отежава или онемогућава слободан рад невладиних организација и група које се баве питањима женских људских права, суочавања са прошлошћу и другим питањима којима се указује на неиспуњавање обавеза државе у погледу поштовања људских права. Отворено непријатељство према бранитељкама људских права у виду искривљавања чињеница, сензационализма, као и недвосмислено коришћење говора мржње у појединим случајевима, настављено је у претходном извештајном периоду“ Јадне бранитељке, и страшни фашисти и екстремни десничари, а оне тако брижне о људским правима, анђели.

„Државна политика у области образовања, иако забрањује (сваку) дискриминацију и (свако) насиље, ретко експлицира родни карактер ових појава, а и тада углавном декларативно, неконзистентно и недовољно. Досадашњи напори да се ове теме систематски уведу у школске програме били су неуспешни, заступљени у школама углавном кроз периодичне, изоловане (пројектне) активности“. У преводу, феминизам још није постао државна идеологија, и о измишљеној дискриминацији жена и припадника ЛГБТ популације (феминисткиње су потпуно интегрисане са њима) се не говори у школским програмима. Реч „свака“ је врло заводљива, и потпуно идеалистичка, сутра ће устати сви радни људи и почети да се жале да је за њих насиље да навијају будилник да би се пробудили за одлазак на посао. Насиље, у блажем облику је део свачијег живота, рецимо када имате тврду столицу, или када вас мама нервира. Заштити жене или било коју категорију од „(сваке) дискриминације и (сваког) насиља“ значило би их уздићи на божански ниво ослобађања од сваке одговорности, рада, и рађања, што је наводни циљ феминизма, а заправо завера против жена. Јер када сломе мушкарце, феминисткиње, које су махом лезбејке, ће преузети жене, и третирати их ништа милосрдније од мушкараца.

„Држава Србија у извештају не помиње сексуално и репродуктивно здравље и права жена … Модерна контрацептивна средства нису лако доступна …  Прекид трудноће из немедицинских разлога не спада у здравствену услугу која се обезбеђује у обавезном здравственом осигурању“. Све, све, али да очекују да за туђу неодговорност (абортус) плаћа држава, то је већ превише.

„Нацртом Закона о родној равноправности предложено је смањење достигнутих права, тако што је искључена обавеза систематског образовања и услуге саветовања, а сексуална и репродуктивна права сведена су на информисање о рађању у оквирима брачног и породичног живота. То је резултат синхронизоване јавне кампање за забрану/озбиљно ограничавање права жена на абортус, која се интензивира кроз популациону политику и активности у којима учествују „врх“ државних функционера, Српска православна црква и бројне конзервативне, религиозно и десно оријентисане организације, групе и појединци“. Па нека су и нас поменули, да нисмо џаба радили. Наравно да нема никакве „синхронизоване јавне кампање за забрану/озбиљно ограничавање абортуса“, али ето морају да мраче у свакој области. Такође им смета да је сексуално образовање „сведено на информисање о рађању у оквирима брачног и породичног живота“, а нису укључене истополне заједнице, родитељ1 и родитељ2 уместо мама и тата, 75 родова[5], родно неутрално одрастање[6] и остале Западне накарадности.

„Као што је наведено, нацрт Закона о родној равноправности није дефинисао индиректну и вишеструку дискриминацију (само је увео забрану), нити је експлицитно забранио дискриминацију против лезбејки, бисексуалних и трансродних жена/особа и интерсексуалних особа. Иако држава у додатним одговорима (параграф 3) наводи да је преузела дефиницију „род“ из Конвенције Савета Европе о спречавању и борби против насиља над женама и насиља у породици (тзв. Истанбулска конвенција), нису преузети појмови „родно засновано насиље над женама“ и „насиље над женама“. У нацрту Закона је појам „родно засновано насиље“ родно неутралан, појам „насиље над женама“ изостављен је из финалног нацрта и замењен другим родно неутралним појмом „насиље на основу пола“. Оно што оне овде говоре је да законодавац не издваја специфично жене, већ даје и могућност да се насиље врши и над мушкарцима. У основи, сви ови нови закони су јасно феминистички, јер желе да одвоје жене као божанска бића, нешто као Свету краву у Индији, и да сваки прекшај над њима постане тешко кажњиво насиље, исто и за „лезбејке, бисексуалне и трансродне жене/особе и интерсексуалне особе“, а за мушкарце кога брига. Та судска пракса већ од победе социјалистичке револуције постоји – да се жена осуђује на краћу и лакшу казну него мушкарац за исто дело, њој се увек нађе да је претходно била жртва, или да је чедоморство учинила у пост-порођајној депресији, чак и када је од порођаја прошло више месеци. Феминисткиње сата траже да се тај коефицијент са 2 повећа на 4 и више, не би ли уштројили мушкарце да им жене могу радити шта год им пало на памет, а да ови не смеју да реагују, бар не наглас.

„Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања усвојило је предлоге конзервативних појединаца, оганизација и политичких покрета усмерених против „родне идеологије“. Пре тога, 2016. године, женске организације су успеле да спрече усвајање предлога конзервативних измена и допуна Закона, али су, због измењених политичких околности, велики изгледи да то актуелно неће успети“. Опед жалопојке због „лезбејки, бисексуалних и трансродних жена/особа и интерсексуалних особа“. Успут, зашто су морале да напишу „трансродних жена/особа“, као да није било довољно „особа“, сем ако није поновно фаворизација жена.

„Имајући у виду да је Социјално-економски савет дао позитивно мишљење на нацрте измена и допуна Закона о забрани дискриминације, Закона о родној равноправности и Закона о социјалној заштити (на истој седници) – за које организације цивилног друштва за људска права, укључујући женске организације, нису дале позитивно мишљење, или нису укључене у јавне расправе – стиче се утисак да је Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална права нашло „савезника“ за измене које умањују већ остварени ниво права грађана, посебно жена“. Ја бих хтео да знам у шта то АЖЦ није укључен, па они су мирођија у свакој чорби, њима и полиција и судство морају редовно да подносе извештаје о напредовању примене Закона о спречавању насиља у породици, и да их консултују у недоумицама, пошто су исти (пре)писале по обрасцу са Запада.

„Заменица заштитника грађана за равноправност полова припремила је већи број посебних извештаја о положају жена: О примени Општег и посебних протокола за заштиту жена од насиља у породици и партнерским односима, …“ Па добро докле више те заштите равноправности: имамо канцеларију Поверенице за заштиту равноправности, сада и Заменицу заштитника грађана за равноправност, да не причамо о Координационом телу за родну равноправност (када та Зорана Михајловић уопште стиже да се бави осталим својим функцијама подпредседнице владе, министарке грађевинарства, и подпредседнице СНС-а?), и Женској парламентарној мрежи.

„Нова Повереница за заштиту равноправности изабрана је 2016. године. До краја 2017. у стручним службама Повереника запослено је 36 особа, од предвиђених 60“. Сада видите колико то све кошта, а то је само врх леденог брега.

„Као што је наведено у државном извештају, Координационо тело за родну равноправност, на чијем челу је потпредседница Владе, формирано је 2014. године. Нови Сектор за антидискриминациону политику и унапређење родне равноправности при Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања успостављен је јуна 2017. Истовремено, иницирано је и формирање Савета за родну равноправност Владе, али није јасно какав је однос између Савета и Координационог тела. Нагомилавање националних механизама не води бољем стању у области (збуњујуће је ко има надлежност за примену и праћење којих закона и стратешких докумената). Компетиција (уместо кооперације) испољила се у изради предлога за измене и допуне антидискриминационих закона“. Добро је да су непријатељи феминизма основали више канцеларија које су у међусобној „компетицији“, па се свако отима за парче славе.

„У посебном извештају Заштитника грађана Заступљеност жена на местима одлучивања и позиција и активности локалних механизама за родну равноправност у јединицама локалне самоуправе у Србији (2018) утврђује се да је у локалним органима власти мало жена (степен заступљености пада са порастом позиције у доношењу одлука), затим, квоте (најмање 30% представника другог пола) не примењују се ако нису законом прописане, недостају локалне родне политике и нису основани механизми за родну равноправност у свим јединицама. Нису дефинисане надлежности, овлашћења и састав родних механизама, обавезност њиховог учешћа у доношењу одлука, те је мала могућност њиховог утицаја на локалну политику“. Једном речју, феминизам у провинцији није заживео као државна политика, и они се нерадо одричу свог патријархата.

„Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, које је од јула 2017. преузело надлежност за израду антирдискриминационих закона и стратегија, покушало је да наметне женским организацијама, чланицама Мреже „Жене против насиља“, коруптивни однос. Када у томе није успело, уследило је циљано маргинализовање и искључивање (игнорисање предлога упућених у јавним расправама или искључивање из консултација). На овакве облике понашања не може да утиче Канцеларија за сарадњу са цивилним сектором, задужена за промоцију дијалога“. Ех тај министар Зоран Ђорђевић, који је баш Дучића одабрао да женама честити 8. март 2018. за шта је жестоко критикован, да је потом морао и да се јавно извини.

„Изразит је тренд „производње“ владиних/партијских организација цивилног друштва, којима се додељују буџетска средства за пројектне активности (најупечатљивији пример је конкурс из 2014. за финансирање програма/пројеката у области социјалне заштите, када је донета одлука да се 1,8 милиона ЕУР додели организацијама од којих је половина основана у истој години, а 70% није имало искуства у поменутој области,44 што је акцијом цивилних организација оспорено, а министар је средства усмерио за друге сврхе, супротно закону“. Зоране, Зоране, стално те помињу 🙂

„Крајем 2015. године истекло је важење Националне стратегије и Акционог плана за спречавање и сузбијање насиља према женама у породици и партнерским односима (2010–2015). Извршена је екстерна евалуација ове стратегије, али нема јавно доступног извештаја. Пошто је Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања преузело надлежности у вези са антидискриминационом политиком, Влада је маја 2017. одбила да усвоји Закључак о изради нове Стратегије. Нема информација о томе када ће нова Стратегија бити израђена и усвојена, а такође ни да ли ће укључити све облике насиља против жена обухваћене Конвенцијом Савета Европе (СЕ) о спречавању и борби против насиља над женама и насиља у породици“. Па шта ћете ви јадне сада без стратегије и акционог плана, нема шифре за тражење нових средстава из буџета? Озбиљно сам забринут „да ли ће укључити све облике насиља против жена“, јер и ако један облик пропусте, а сигуран сам да је СЕ био веома маштовит када их је „све“ дефинисао (успут реч „све“ је болдована, што се и очекује када се пише извештај за CEDAW).

„У Србији је 2014. године успостављена методологија за израчунавање индекса родне равноправности, који је износио 40,6 поена (просек за земље чланице ЕУ у 2012. био је 52,9). Највећи успех Србија постиже у домену „моћи“ (2014. износи 43 поена, а просек у ЕУ 39,7), што је директни резултат „квота“ у изборном законодавству. Најслабији резултат постиже се у домену „рада“ (у 2014. години 38,2 у односу на просек ЕУ од 61,9) и домену „новца“ (у 2014. години 39,2 у односу на просек у ЕУ од 67,8). Индекс родне равноправности израђен је и у 2016. години, када се региструје повећање за 3,4 поена“. Први индекс каже да су жене у Србији моћне јер смо их квотама уздигли до невиђених висина, где су међу посланицама чине 36%, иако су 3 пута мање заступљене у чланству политичких партија одакле се посланици регрутују. Овај други индекс каже да је Србија заостала у радном ангажовању жена, пошто још увек има пуно мужева који хоће да их издржавају, па не морају да се запошљавају. Трећи је повезан са другим, и каже да жене не располажу количином новца колико мушкарци, што је свакако последица (добровољне) мање радне ангажованости, студирања лакших факултета, и мањег броја радних часова, а не раду на киши, викендом, празником, и ноћу.

„Прилози о женама су ретки у свим тематским областима извештавања, чинећи само 8% свих вести. Питање родне равноправности је сасвим маргинално и директно се поставља као тема у тек 3% написа. Извештавање није родно осетљиво и мање од 1% вести директно се супротставља родним стереотипима“. Тако је, родном стереотипу да је мајка потребнији родитељ детету после све учесталијих развода се супротставља мање од 1% медија. О равноправности полова у родитељству се говори само док су партнери у браку, када жена одлучи да оде, добиће аутоматски и старатељство над децом, имовину и алиментацију, а неретко и социјалну помоћ „самохраној мајци“. Па која се онда не би развела? Све задржи, само се мужа ослободи.

„Иако су значајно мање заступљене у политици/влади, жене су често видљивије у вестима о „популарним личностима, уметности и медијима, и спорту“, где су 44% свих тема ових вести особе женског пола. Жене ће пре бити посматране кроз свој породични статус него мушкарци. Релативна невидљивост жена у традиционалним медијима прешла је на дигиталне платформе које испоручују вести: жене чине 20% свих особа у вестима на интернету и твитовима“. Вести прате додгађаје, а њих стварају углавном мушкарци. Није истина да су жене „значајно мање заступљене у политици/влади“, по њиховом појављивању у медијима се стиче утисак да их је бар пола.

„Комисија Савета за штампу донела је одлуке по жалбама Аутономног женског центра (7) и Мреже „Жене против насиља“ (3)“. Ту се мало хвале својим прогоном медија који нису схватили родну равноправност озбиљно, чак и стављају листу тих 10 чланака и линкове ка одлукама Савета за штампу. Са жаљењем констатују да Савет за штампу није успео да усагласи одлуку о томе да ли је Политика, текстом „Медејина освета“ (Зорана Миливојевића)  прекршио одредбе Кодекса новинара Србије, па се ето Зоран овај пут провукао некажњен за свој критички текст о чедоморству.

„Стереотипна слика жене, предрасуде, сексистички и мизогини коментари високих државних функционера, факултетских професора, новинара и других јавних личности често су испољавани. Јавност, већином жене, реагује, али то не доводи до озбиљних последица за актере. Неколико маркантних примера представљају: Зоран Ђорђевић, министар за социјална питања, бивши министар одбране Братислав Гашић, Државни секретар Дарко Станић, професори на правним факултетима у Србији, посебно Бранислав Ристивојевић из Новог Сада, професор криминологије на Правном факултету у Крагујевцу Милан Шкулић. Шкулић је „написао у својој књизи да су жртве силовања криве за своје непромишљено понашање – јер су носиле кратке сукње или су ноћу шетале саме. Он је такође навео списак мотива код жена за лажно пријављивање – љубомору, прељубу, новчану корист. Чак и пошто је Повереница за заштиту равноправности објавила Мишљење да то представља кршење Закона о забрани дискриминације и препоручила уклањање тих делова из књиге из које цењени професор подучава студенте, он је одбио да поступи у складу са препорукама“. Иначе, све ће то да ускоро падне у воду, пошто се и за силовање, као и за „насиље“ у породици, више неће тражити докази, биће довољан само исказ „жртве“.

„Закони у Републици Србији још не познају дефиницију „насиља над женама“ и „родно заснованог насиља над женама“. Сва законска одређења насиља родно су неутрална“. Тако је, још увек феминизам није државна идеологија као што је 50 година био марксизам, и жене нису заштићене као свете краве у Индији. Осим та два набројана, наведимо да од 40.000 пријава насиља у породици мање од 4.000 чине оне за физичко насиље, а уз оптимистичке пројекције да се само 1 од 5 силовања пријави, вероватноћа да жена у Србији буде силована је 1 према 10.000. Ово се разликује од феминистичких „статистика“, према којима је 1 од 5 била жртва сексуалног узнемиравања (само се не каже да ли је то те године, или током целог живота)[7]. Мислим да сваки мушкарац може да потврди да је гледањем сексуално узнемиравао девојке које су га својим провокативним облачењем сексуално узнемиравале, и ту не треба тражити само женске „жртве“, а још мање у то улагати паре и мењати законе.

„Није могуће добити свеобухватан скуп података о опредељеним и утрошеним средствима за превенцију и заштиту жена од насиља. Нема јавно доступних података о људским ресурсима ангажованим на спровођењу интегрисаних политика и мера, али је њихов број недовољан, што потврђује и најновији збирни извештај Заштитника грађана“. Опредељена и утрошена средства су превелика, а полицајци се не баве правим криминалом јер морају да долазе на сваки позив када муж повиси глас на жену, или приводе јаднике који узнемиравају жене које им спречавају да виђају децу по разводу.

„Државна политика која забрањује дискриминацију по основу рода и родно засновано насиље није у довољној мери промовисана и примењивана у процесу образовања младих на свим нивоима, иако је родно засновано насиље међу младима врло распрострањено. Иако се у континуитету реализују обуке за стручњаке, главни проблем представља сагледање обима и ефеката реализације обука за стручњаке у свим системима, јер подаци нису обједињени и лако доступни, ретко су анализирани и не постоје јавно доступни извештаји, ни о броју обука и учесника, нити о ефектима обуке на праксу. Закон о спречавању насиља у породици (2016) увео је обавезну специјализовану обуку надлежних полицијских службеника, јавних тужилаца и судија који примењују овај закон, али не и других професионалаца (из система социјалне и здравствене заштите и образовног система)“ АЖЦ-у никад довољно обуке, већина њиховог финансирања долази из тога да наметну неки закон, а онда се за њега прогласе врхунским стручњацима, кроз чије обуке морају сви да прођу. Нарочито их нервира што немају добар контак са Министарством образовања, па и да тамо шире своје феминистичке идеје. А посебно да ухвате младе „на свим нивоима“, то би било спојити лепо са корисним: индоктринација + финансије.

„Прогањање и сексуално (полно) узнемиравање постала су нова кривична дела и казне за њих се примењују, упркос предрасудама које су изражавале стручна и општа јавност“. Не интересује АЖЦ „стручна и општа јавност“, они гурају по свом, уз своје моћне заштитнике УН и СЕ.

„Кривични законик Србије дефинише кривично дело силовања само ако је извршено употребом силе или претњом да ће се сила употребити, што наводи на закључак да жртва мора да се физички опире, иако се судска пракса од овог строгог помера ка мало флексибилнијој дефиницији силовања. Додатно, за кривично дело силовања или за друге облике присилних сексуалних радњи – теорија и судска пракса захтевају пенетрацију мушким полним органом. Сви остали облици пенетрације руком или страним предметима или присиљавање некога на оралну сексуалну радњу не сматрају се силовањем или присиљавањем на сексуални однос, већ недозвољеним полним радњама, за које је и даље прописана новчана казна“. АЖЦ је предано радио на „флексибилнијој“ дефиницији, па ће сада све „недозвољене полне радње“ за које од пунолетне особе која није попила ниједну чашицу алкохолног пића не добијете изричиту сагласност бити третиране и кажњаване као силовање, чак и у браку[4].

„Слични подаци, представљени у Државном извештају експертској групи GREWIO о проценту одбачених кривичних пријава, показали су да је за четири године оно што је некад био проценат случајева у којима је покренут кривични поступак – постао проценат случајева у којима је дошло до одбачаја“. Ово је већ масна АЖЦ лаж, посебно јер је извештај писан крајем 2018, а пореде се пријаве из 2012 и 2016, пре почетка примене Закона о спречавању насиља у породици. „У 2012. години било је 37,9% одбачених пријава, а 2016. тај број повећао на 64,4%“ кажу феминисткиње из званичних статистика, али не кажу да је број подигнутих оптужница 2012. био 2190 а пријава 3624, а 2016. године био 2533 а пријава 7244, јер су пред примену Закона о спречавању насиља у породици који је усвојен крајем 2016. агитовале да се свашта пријављује, да би се број пријава повећао, па да не скочи нагло са 4.000 са почетка 2015. на 40.000 крајем 2017.  Из овога, а и праћењем ових података од 2004. године, може се утврдити да је насиља у породици мање више било константно између 1800 и 2300 случајева / подигнутих оптужница, а то је стварни број насиља у породици и данас – 1 у 1000 жена га доживи годишње. То је истина која би активности и финансирање АЖЦ-а довела до наглог заустављања, а и њихов легитимитет, када би се сазнало да је цела ствар бар 10 пута преувеличана.

И подаци за 2018. говоре да се број правог насиља над женама није много повећао. Од 40.000 пријава донето је просечно 670 удаљења из стана месечно, и 810 забрани приласка без удаљења (ту се ради о бившим партнерима који више не живе заједно, па је насиље углавном телефонско, и преко порука, а углавном испровоцирано да би се добиле привилегије и бржи развод брака, отимачина имовине и деце). Ако узмемо да је то око 1.500 случајева месечно, т.ј. 18.000 годишње, па и уз знатно проширење дефиниције насиља, и даље је преко 50% пријава насиља одбачено. А физичког насиља има не више од пола од свих приведених, а остали су само потенцијални насилници јер су викали или претили, па је то 3.000 – 4.000 годишње (можда јер су се жене више „одважиле“ да пријављују насиље него пре 5 или 10 година). Дакле и даље остаје приближно 1-2 жртве на 1.000 жена.

АЖЦ даље у Извештају има подужу листу „разлога за огроман број одбачених кривичних пријава“, међу којима ниједан није „јер насиља и није било“, али јесте „жртвама се често прети кривичним пријавама за лажно пријављивање у случајевима повлачења или промене исказа“. Министарство правде је забило последњи ексер у ковчег оних који су покушали да се одбране од лажних пријава[8]. Суштина је да се овде ради о закону који тобоже спречава насиље, према томе пријаве су углавном за насиље које се није ни десило, а оптужени су они који су викали, претили, јурили жену по кући. Ствар је процене полицајца кога је тренирао АЖЦ да процени да ли је боље да изгуби посао уколико се насиље касније деси, или да каже да је на бази страха жене утврдио да постоји опасност да се насиље деси, и „удаљи“ „насилника“ из куће. Онда му тужилац по задржавању у станици одреди меру забране приласка од 48 сати, а потом у 95% случајева судија продужи на месец дана, без да је саслушао оптуженог. Тамни Кафкијански вилајет после кога је развод неумитан, што је и циљ овог феминистичког закона.

„Законик о кривичном поступку (ЗКП) и даље не садржи појам и дефиницију жртве, већ само појам оштећене. Права оштећених (члан 50) далеко су од стандарда о заштити жртава“. Извештај је пун речи „жртва“, скоро се има утисак да је то свака друга реч колико одзвања када се чита. Намера је да жена на коју је муж само викао буде изједначена са оном коју је пребио, па ће бити феминисткињама захвална што су је обезбедиле да се лако и берићетно разведе, независно да ли је физичког насиља било или не. Реч „жртва“ је ту и да демонизује мушкарце, и представи нас као једну насилну, примитивну нацију, што је далеко од истине, и стога веома ауто-шовинистички. После се феминисткиње као чуде да их (вербално) нападају а оне заправо активно раде против националних интереса, за рачун окупатора који жели да разбије породицу, смањи рађање и очисти локацију за нове миграције људима којима ће без националног идентитата (јер ће бити помешани са свих страна) много лакше управљати.

„Почетком 2016. године донет је нови Закон о јавном реду и миру, којим се, први пут, поред одавања проституцији и уступања просторија зарад проституције, прекршајно кажњава и коришћење услуга проституције“. Феминисткињама је срце пуно када могу да напакосте и осујете мушкарце, па су изгурале да се они као најчешћи корисници проституције почињу кажњавати, налик на остале феминистичке земље: Шведску, Норвешку, Француску, Канаду, Исланд. У најновијим вестима на ту тему, које нису ушле у овај Извештај, Комитет УН против дискриминације жена који има своје пипке у Србији је препоручио и да се укине члан 16. Закона о јавном реду и миру и да се обезбеди женама које се баве проституцијом да не буду криминализоване законима[9]. Како се мушкарци тренутно само прекршајно кажњавају, следећи корак након декриминализације проститутки ће бити криминализација корисника услуга. Феминизам 21. века је чиста мизандрија.

„Медијска присутност Жена у црном, као и њихова медијска слика, тесно су повезане са делокругом њиховог активистичког деловања, чији је првенствени фокус на суочавању с прошлошћу, односно на одговорности државе и друштва у Србији за ратове и злочине током 1990-их година на територији бивше Југославије“. Овај део извештаја су писале Жене у црном, друга грана анти-српског феминизма. Јер док АЖЦ инсистира на женама као жртвама, а српским мушкарцима као редовним насилницима, што изнурује државу и материјално, и морално, урушава породице и смањује наталитет, Жене у црном својим уличним перформансима изазивају згражање и гађење поштених грађана, и увек морају бити под јаком полицијском заштитом. Оне заправо провоцирају насиље према себи да би оптужили друштво да ослобађа фашисте, екстремисте и ултранационалисте који се одазову на ту провокацију. И поред свих напора, листа таквих екцеса за протекле 4 године је прилично кратка, а ником од њихових активиста није „зафалила длака са главе“.

„Србија је поднела извештај Савету за људска права у оквиру трећег циклуса Универзалног периодичног прегледа (јануар 2018), а закључци и препоруке у вези са заштитом права бранитеља и бранитељки људских права и новинара и новинарки садрже осам препорука које се тичу заштите, окончања некажњивости оних који крше њихова права, …“ Од тих бранитељки људских права нам се држава распада, спочитавање кршења људски права је стари метод који су земље Западне демократије користиле против својих противника, односно оних који нису у блоку са њима, значи само изговор за мешање у унутрашње ствари суверених држава, мада за Србију после НАТО агресије и одузимања дела територије од стране агресора не можемо тврдити да је суверена.

„Више националних докумената, као и закони у области родне равноправности и забране дискриминације, садрже захтеве да теме родне равноправности, забране родне дискриминације и родно заснованог насиља буду саставни део предшколског, основног, средњег и високог образовања, као и трајног учења. То подразумева да се ови садржаји нађу у наставним плановима и програмима, приликом утврђивања стандарда уџбинака, наставних метода, норматива школског простора и опреме, сталног стручног усавршавања наставника“. Значи више није довољно раздвајати жене и мушкарце, прогонити и затварати мушкарце, сада је потребно и индоктринирати од предшколског нивоа децу и наставнике! Ужас, и нешто против чега се најоштрије морамо борити. Индоктринација да више не постоје мама и тата, већ родитељ1 и родитељ2, да деца могу сама да бирају свој род, и иницирају хормонску и хирушку промену пола, да је ОК ако неко има двоје тата или две маме уместо маме и тате, да је ОК ако си небинарног пола, већ си за тај дан изабрао један од 75 родова, или си флуидни као 76. род[5].

„Истраживање родно заснованог насиља у школама у Србији (2015) недвосмислено је потврдило да у основним и средњим школама у Србији оно постоји и да је широко распрострањено (69% испитаних ученица и ученика основних школа и 74% у средњим школама доживело је бар један од 14 облика насиља дефинисаних у истраживању)“. Кључна реч је „облика насиља дефинисаних у истраживању“. Ако желите да добијете што већи проценат, проширивањем дефиниције насиља ви можете доћи и до 99% сагласности од стране било кога. Ево ја лично сматрам да је звоњење аларма за буђење ради одласка на посао право насиље, дакле суочавам се са насиљем сваког дана свог живота, или улазак или излазак из пуног аутобуса при одласку или повратку са посла, … Свако може наћи насиље у сваком обичном животу, и људској интеракцији, па и школској. Да ли због тога треба да пуштамо феминисткиње и њихове психолошкиње да ведре и облаче по нашим школама, штроје дечаке и „оснажују“ девојчице правећи их дрчним, повећавајући насиље и сукобе, а све у циљу познатог и јединог циља њиховог рада – депопулације и краха националних држава, и њиховог уклапање у глобалистички, потрошачки рај Новог светског поретка?

„Истраживање говори о томе да одређени број наставника, и у основним и у средњим школама, чешће мушкарци него жене, имају стереотипна мишљења о родним темама и показује слагање са ставовима који их изражавају“. Наравно, школе треба родно очистити од мушкараца, а женама ће већ лакше руководити, јер ипак то је феминизам, зар не. Дакле мушке наставнике напоље, да не утичу на ученике, и матријархат је иза угла, пропаст такође. Родно чишћење школства није почело јуче, упоредите са подацима за 2016 (од свих наставника у основним школама 73% чине жене, у средњим 65%) што је 10% промене за 25 година:

„У Србији су, у више наврата, чињени покушаји да се обука о родној равноправности и родно заснованом насиљу укључи у образовни систем. Иако је већина програма имала службену подршку (реализовани су у партнерству или су настали у оквиру надлежног министарства), ови су напори остали само пројектна активност“. Има изгледа памети, али је у сенци, и недовољно јака за окупацијске изазове.

„Нежељено зачеће се претежно остварује традиционалним методама, због чега су честе непланиране трудноће и индуковани абортус“. Каква језичка акробација. Које су то традиционалне, а које остале методе којима се остварује нежељено зачеће? Нисам образован као феминисткиње, али сматрам да је хетеросексуални однос жене и мушкарца једина метода за то. Такође „индуковани“ абортус је еуфемизам за насилни прекид трудноће, за разлику од спонтаног побачаја, који и не би требао да се назива абортусом јер то уноси забуну у праћење статистика из те области.

„Исти државни документ наводи да истраживања показују како велики број младих нема елементарна сазнања о анатомији и физиологији репродукције, а да је њихово познавање контрацепције и полно преносивих инфекција оскудно и оптерећено низом предрасуда. Није системски решена едукација млади о овим темама“. Делује добронамерно, али феминисткиње то никада нису, заправо се заговара увођење сексуалног образовања у које ће угурати и ЛГБТ теме, као и репродуктивна „права“ жена као абортус, без одобрења другог учесника у тој трудноћи.

„Није предвиђен посебан основ осигурања за жртве силовања, осим општих правила осигурања. Два средства за хитну контрацепцију (која се примењује у одређеним роковима након незаштићеног односа ради спречавања нежељене трудноће) издају се без рецепта, а плаћају се у пуном износу“. Овде феминисткиње намерно бркају лончиће – једно је силовање, а друго нежељена трудноћа. Годишње се у Србији, зависно од године, за дело силовања осуде 50 – 70 починилаца. Све и да се пријави само 1 у 5 силовања, опет испада да је могућност да жена буде силована мања од 1 на 10.000. Могућност да остане трудна је онда још 10 пута мања, па вероватно да таквих трудноћа није више од 10 – 20. Карактеристично за феминисткиње је да би направиле проблем ствари преувеличају од 10 до 100 пута, али у овом случају су стварно претерале.

„Прекид трудноће из немедицинских разлога не спада у здравствену услугу која се обезбеђује у обавезном здравственом осигурању, што значи жена која има здравствено осигурање плаћа ову услугу из својих средстава, по ценама које уређује давалац здравствене услуге, чиме није испуњен предлог из Препоруке Комитета, бр. 33 (д). На питање Аутономног женског центра (АЖЦ) у вези са приговором савести лекара који у здравственим установама обављају абортус није добијен потпун одговор од Министарства здравља, осим упућивања на члан закона“. Дакле већ се спремају да траже да за абортус као личну неодговорност плаћају порески обвезници који тој трудноћи нису допринели, а АЖЦ жели и да прогони гинекологе који на бази приговора савести одбијају да изврше абортус. Тамни облаци се стварно надвијају над Србијом.

„Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања након јавне расправе усвојило је предлоге конзервативних појединаца, група и организација и политичких партија. Уместо формулације: „… имају право на приступ лако доступним информацијама, образовању и услугама које се односе на сексуално образовање, контрацепцију и планирање рађања…“, усвојена је формулација; „… имају право на приступ лако доступним информацијама, које се односе на полност, рађање, брачни и породични живот…““. Феминисткињама је нерађање циљ, па то крију под формулацијом „контрацепција и планирање рађања“, а снебивају се и гаде термина „полност, рађање, брачни и породични живот“.

„Неколико последњих година интензивира се јавна кампања за забрану/озбиљно ограничавање права жена на абортус, у којој учествују „врх“ државних функционера, Српска православна црква и бројне конзервативне, религиозно и десно оријентисане организације, групе и појединци. Ове су активности синхронизоване са популационом политиком државе и повезане са политичко-безбедносним питањем односа Србије са Косовом“. За те своје широке наводе имају само пар жртвених јараца: председника Србије поводом његовог апела у вези са повећањем наталитета, Министарку задужена за демографију и полулациону политику која је ионако на њиховој страни, и неке спорадичне покушаја СПЦ.

„Широм Србије организују се конференције и трибине које доводе у везу популациону политику и право на абортус, као синхронизована активност различитих конзервативних, десних, религијских и политичких организација. Министарка задужена за демографију и популациону политику учествује на некима од таквих скупова“. Истина је заправо обрнута: широм Србије по школама и факултетима организују се конференције и трибине као синхронизована активност феминистичких НВО, на којима се право на абортус представља као репродуктивно право жене, на кога ни држава, ни очеви не могу да утичу.

Михаило Алић је аналитичар родне политике, активиста за породична и мушка права (www.ultrahome.in.rs)


Упутнице:
[1] https://www.womenngo.org.rs/images/CEDAW/CEDAW_Tamni_oblaci_nad_Srbijom.pdf
[2] http://xn--j1aat.xn--90a3ac/2018/11/29/seksualno-uznemiravanje-na-fakultetima-u-srbiji-kampanja-azc-a/
[3] https://www.juznevesti.com/Drushtvo/U-Nisu-obuka-za-zene-da-prepoznaju-nasilje-i-odbrane-se-od-napada.sr.html
[4] http://xn--j1aat.xn--90a3ac/2019/01/04/seks-je-silovanje-u-odsustvu-pristanka/
[5] http://xn--j1aat.xn--90a3ac/2019/03/05/zasto-se-uvodi-neutralni-pol/
[6] http://xn--j1aat.xn--90a3ac/2018/11/21/rodno-neutralno-odrastanje/
[7] http://xn--j1aat.xn--90a3ac/2018/10/21/zahtevam-da-budem-zasticena-od-seksualnog-uznemiravanja/
[8] http://xn--j1aat.xn--90a3ac/2018/09/25/koliko-nasilja-ima-u-44-728-prijava-nasilja-u-porodici/
[9] http://www.politika.rs/scc/clanak/425485/Krivicni-zakonik-ne-pomaze-uvek-zenama


Ставови изнети у рубрици „Разномислије“ не одражавају нужно и становиште „Стања ствари“



Категорије:Разномислије

Ознаке:, , ,

17 replies

  1. Auu šta će ovo biti!? Nije mi rođendan a Tatica Mihailo ovoliko uništava laži „rodnoravnopravnih“ 🙂 Uskoro ću se priključiti komentarima jer nisam odavno gađao „rodnoravnopravne“ komuniste municijom pravnih i vanpravnih argumenata. Samo da znate dobri ljudi iz redakcije, zbog ovog i teksta koji ste preneli udruženja „Da se zna“ vam opraštam sve što je bilo i sve što će biti u slučajevima kada ne odobrite moje komentare 🙂

    Свиђа ми се

  2. Има једна правда у свему овоме. Феминистичке лезбо кокошке по природи ствари ће да одумру. Врсту продужавају они који имају нормалан однос према животу. Лезбаче не могу купити сву децу која се роде, да би их самоубилачки васпитале. Једноставно, порив за животом је јачи од идиотизма.

    Свиђа ми се

  3. Нажалост, Црвен бан греши. Оне не морају украсти и купити децу, оне своје следбенике и следбенице стичу индоктринацијом (васпитањем) кроз школе, факултете, либералне медије и културу, репресивне законе, запошљавање у њиховим НВО. За најкасније 100 година, хетеросексуална популација ће бити мањина, а глобална популација барем преполовљена у односу на данашњи број људи.

    Свиђа ми се

  4. Idemo redom po tekstu:
    1. Autonomni ženski centar je nasilna i komunistička organizacija koja podržava tzv. Nacrt zakona o „rodnoj“ ravnopravnosti. Time žele da, pored opšteg napada na porodicu, decu, Srbe i Pravoslavlje(Hrišćanstvo uopšte), i da: krše pravo na rad građana; uvode prinudni rad privatnim poslodavcima (i to prekršajnim gonjenjem ukoliko ne rade posao države prikupljanja podataka o „rodnoj“ ravnopravnosti); prisilom nameću obavezu onima koji zaista diskriminišu da iznose dokaze protiv sebe (za šta se može reći da je teško krivično delo iznuđivanja iskaza – i to učinjeno prema mnogo ljudi na nacionalnom nivou); uništavaju tržište rada i sve dobrobiti koje nosi, a naročito veće javne prihode i sticanje većih znanja i sposobnosti tržišnim podsticanjem rada na sebi i profesionalnog usavršavanja; ponižavaju žene govoreći im da su manje vredne pa je zato potrebno pravnim nasiljem zaposliti ih;
    2. Žene u crnom su otvoreno komunistička organizacija koja u našem društvu propagira laži da su zločini počinjeni u naše ime, kao i laži o kolektivnoj krivici Srba odnosno građana Srbije. Građani ni na jedan način, nikada, nikako, nipošto (ne dolazi u obzir i nadam se da nećemo nikada i nikako i nipošto…), nisu ovlastili svoje predstavnike da čine zločine u naše ime nego da predstavljaju državu Srbiju. Kolektivna krivica (ili kolektivna „odgovornost“ – što je samo besmisleno terminološko pravdanje zla), ne postoji ni u pravnom, ni u filozofskom, etičkom, političkom ili bilo kakvom drugom smislu. Ona je logički nemoguća. Kada ljudi razmišljaju svojom glavom umesto glavama da kažemo indoktriniranih autora to uvek uvide. Još uvek u Srbiji traju prve dve faze ideološke subverzije – demoralizacija i destabilizacija. Potom, prema oprobanom receptu KGB-a ide kriza i potom građanski rat ili okupacija. To je način uništenja slobode komunističkim ideologijama. Dokle god je Srba Hrišćana, a naročito Pravoslavnih (koji su na svojoj koži najviše osetili zlo komunizma), komunizam i slične ideologije zla – neće uspeti da potpuno savladaju naše društvo;
    3. Kontekst, rezime i nove „diskriminacije“. Ništa novo. Samo besmislena čorba od međusobno logički nepovezivih tvrdnji. Nove „diskriminacije“ su prirodan sled događaja kada um košnice prevlada u društvu. To je nastavak politika „identiteta“ umesto ispravnih politika zaštite ljudskih prava. Takvi antinaučni stavovi su na Zapadu već prešli sve granice. Jedan od novijih primera je tzv non-binary identitet. To mu dođu valjda oni koji se nekada osećaju kao muško a nekada kao žensko. To se sprema i Srbiji vremenom. Postavljanje društvenih pravila prema nečijim subjektivnim osećajima, za koje bi mnogi rekli da su u stvari mentalne bolesti. Promovisanjem i uvođenjem ovakvih komunističkih ideologija se nastavlja uvođenje protivpravnih ideja u pravni i društveni sistem Srbije. Ljudska prava svi ljudi imaju samom činjenicom što su tu, što postoje, a ne zbog bilo kojih ličnih svojstava ili opredeljenja. Pogledajte strašnu zamenu teza koja je u osnovi ideologija komunista. Umesto borbe za ljudska prava (tj. sve više se treba vraćati pojmu građanskih prava u inat komunističkim UN i sličnima ;)), poturaju se tzv ženska prava, prava ovih i onih… Pravo nam omogućava slobode i vrednosti među kojima su zaštita života, zdravlja, dostojanstva, telesnog integriteta, sloboda kretanja itd. Ne postoje ženska prava, kao što ne postoje ni muška prava. Ne postoje prava invalida kao što ne postoje prava ljudi bez invaliditeta. Ne postoje prava ove ili one nacije, vere i slično već samo ljudska prava. Bilo kakvo razlikovanje grupa ljudi prema bilo kojim ličnim svojstvima ili opredeljenjima je u osnovi protivpravno i u osnovi diskriminišuće. Pravo je već dostiglo ideal. Već voli sve ljude. Pravo ne diskriminiše. Samo ekstremi to rade.

    Свиђа ми се

  5. Kada se primera radi, postavi pitanje da li postoje prava invalida u kolicima koja uključuju recimo izgranju prilaznih rampi za različite zgrade u Srbiji – ne govorimo o pravu invalida! Govorimo opet i samo o ljudskim pravima. Ljudsko pravo je pravo na slobodu kretanja. Invalidi ostvaruju to pravo na poseban način, koji javna vlast treba da im omogući. Različit način korišćenja nekog prava u odnosu na većinu građana nije novo pravo. To je samo izuzetak od opšteg pravila prava na slobodu kretanja koje imaju svi građani. Znači, radi se o pravu na slobodu kretanja koje je kao takvo imenovano u raznim domaćim i međunarodnim propisima.
    Slični primeri se mogu navesti za brojna druga „prava“ koja zastupaju ekstremi. Ne postoji npr. pravo na abortus, već pravo dozvoljava prekid trudnoće radi primera radi, zaštite zdravlja žene. Tu se radi o pravu na zdravstvenu zaštitu, ne o novom pravu na abortus.
    Dakle pre svega drugog, u osnovi zločinačke, komunističke ideologije je veliki problem. Kategorisanje ljudi u grupe u smislu postavljanja društvenih pravila je protivpravno i diskriminišuće u osnovi. Bilo kog javnog službenika, kada odlučuje o ljudskim (građanskim) pravima, treba da zanima samo – da li se radi o fizičkom ili pravnom licu, domaćem ili stranom, propisno legitimisanom odnosno registrovanom u pravnom sistemu ili ne. Bilo kakva lična svojstva ili opredeljenja ostaju izvan interesovanja prava uopšte. Javni službenik primenjuje propise prema licima, dakle neutralno. Pitanja društvenih politika treba da se prethodno bave pitanjima ko je građanin u smislu pooštravanja propisa o državljanstvu, migracijama i sl. a radi spasa Srbije…;
    4. Razni „poverenici i zaštitnici“ su samo novostvorene batine komunističkog terora prema porodici, deci, Srbima i Pravoslavlju. Taj teror se najbolje ogleda u podršci koju te lažne institucije daju „rodnoj“ ideologiji i, sada već čuvenom – Nacrtu zakona o „rodnoj“ ravnopravnosti. Aleksandar Vučić, Rodoljub Šabić i Saša Janković (tzv. Modelima tog zakona što je praktično isti teror), podržavali su taj „zakon“ i tu su na istom zadatku. Ovde možete videti čime se komunisti hvale… http://www.rodnaravnopravnost.gov.rs/sr/press/vesti/koordinaciono-telo-100-organizacija-i-400000-ludi-podrzalo-zakon-o-rodnoj Taj „zakon“ je samo kruna višegodišnjeg rada komunističkih i nasilnih tzv. nevladinih organizacija na teškim, stalnim, sistemskim i masovnim kršenjima ljudskih prava svih građana Srbije! Taj rad obuhvata: 1) Propagiranje antinaučnih ideologija „roda“ i „identiteta“ umesto naučne činjenice pola i ljudskih prava; 2) Nasilno uvođenje takvih ideologija u javni život, obrazovni sistem i medije gde će mladi biti prinuđeni od strane komunističke tiranije da uče o takvim stvarima što je jedan od najdubljih stepena indoktrinacije; 3) Teške zloupotrebe vlasti od strane sadašnje „vlasti“ i „opozicije“ da bi se protivustavno omogućilo tzv. nevladinim organizacijama odnosno njihovim „ekspertima“ da učestvuju u radu organa javnih vlasti i u donošenju propisa. Reč je o nasilnoj promeni ustavnog uređenja i teškim kršenjima ljudskih prava.

    Свиђа ми се

  6. 4) Donošenje propisa o „rodno odgovornom budžetiranju“ i drugih kojima se omogućava javno finansiranje tzv. nevladinih organizacija novcem građana bez ikakvog izjašnjavanja građana o tome, a radi ličnog bogaćenja pojedinaca iz tih organizacija; 5) Uvođenje i nastavljanje prinudnog rada za privatne poslodavce u vidu njihovog primoravanja da prikupljaju statističke i druge podatke za državu i nasilne tzv. nevladine organizacije – pod pretnjom prekršajnog gonjenja i zatvora!
    6) Iznude i iznuđivanja iskaza pravilima o prebacivanju tereta dokazivanja na tuženog iz Zakona o zabrani diskriminacije http://www.pravno-informacioni-sistem.rs/SlGlasnikPortal/eli/rep/sgrs/skupstina/zakon/2009/22/1/reg i Zakona o ravnopravnosti polova http://www.pravno-informacioni-sistem.rs/SlGlasnikPortal/eli/rep/sgrs/skupstina/zakon/2009/104/23/reg; 7) Pretpostavke krivice, tj. zabrane dokazivanja za tužene da su radnje „diskriminacije“ iz ta dva zakona učinjene bez krivice tuženog – što je oblik objektivne odgovornosti i stravično kršenje ljudskih prava! 8) Postavljanje širokih i protivpravnih definicija tzv. govora mržnje, nasilja i „diskriminacije“ u brojnim zakonima što naravno tumače vladajući komunistički ideolozi a što je protivno ideji individualne slobode i predstavlja teror države nad pojedincem; 9) Propisivanje krivičnih dela i prekršaja prema širokim i protivpravnim definicijama i to i za privatnike (prekršaji), što je svojevrstan teror države nad građanima; 10) Propisivanje tzv. mera „pozitivne diskriminacije“, što je logički i pravno nemoguć pojam. Zasniva se upravo na diskriminatornom svrstavanju građana u kategorije u smislu pravnog položaja (žena, invalida, manjina itd.) – umesto održavanja jedino smislenih pravnih kategorija fizičkih i pravnih lica, domaćih ili stranih.
    11) Zahvaljujući takvim zloupotrebama – promovisanje (sve više prisilno), laži komunista o razlici u platama muškaraca i žena za isti posao na društvenom nivou, tzv. patrijarhalnosti, antinaučnih „identiteta“ i drugih. 12) Promovisanje antiekonomskih, lažnih ideologija o razlici u platama muškaraca i žena koja bi bila posledica diskriminacije na društvenom nivou kao i potrebi za državnom intervencijom radi ostvarivanja „rodne“ ravnopravnosti u onome što su suštinski ekonomski izbori. Što se tiče javnih organizacija (države), tu su zarade određene propisima i nema razlike između muškaraca i žena. Što se tiče privatnog sektora nema nikakvih dokaza za razliku u platama između polova koja bi bila posledica diskriminacije po osnovu pola na društvenom nivou. 12) Stravična kršenja prava na slobodu govora a u vezi sa navedenim širokim i protivpravnim definicijama. Tim „zakonom“ se definiše i „rodno osetljiv jezik“. To je između ostalog: „… sredstvo kojim se utiče na svest onih koji se tim jezikom služe u pravcu ostvarenja ravnopravnosti, uključujući promene mišljenja, stavova i ponašanja u okviru jezika kojim se služe u ličnom i profesionalnom životu.“ Ekstremi žele da vi u vašoj privatnosti koristite jezik za koji oni kažu da je opravdan.
    13) To će biti i batina prema medijima i građanima jer nasilne, komunističke organizacije imaju pravo da prema postojećim protivustavnim propisima parniče protiv medija i građana povodom „rodne“ ravnopravnosti (a opet je to u vezi sa širokim i protivpravnim definicijama „govora mržnje, nasilja i diskriminacije“. 14) Možda najvažnije – najsramniji deo ovakvih predloga je upravo ponižavanje žena. Time zagovornici tog nasilja govore ženama da su manje vredne pa je potrebno pravnim nasiljem zaposliti ih. Drage zemljakinje, oni pretpostavljaju vaše vrednosti… Kakva sramota. Razumljiva bi bila potreba žena koje su u teškoj situaciji da dobiju i takve poslove ali – kakva sramota…

    Свиђа ми се

  7. 5. Dovoljno ste krali drugovi i drugarice i na nivou lokalne samouprave i na nivou Republike. To je legalizovana pljačka građana da bi se sprovodila teška kršenja ljudskih prava, a potpuno saglasno komunističkoj umobolnosti;
    6. Kvote su pre svega ponižavanje žena. To je najsramniji deo „rodnoravnopavne ideologije“ izuzimajući otvoren kriminal;
    7. Tzv. „rodno“ senzitivan jezik nema nikakve veze sa ravnopravnošću građana. Komunističke i nasilne organizacije i pojedinci insistiraju na njegovom uvođenju u društvo da bi što šire definisali tzv. govor mržnje, „rodno“ zasnovanu diskriminaciju i nasilje prema ženama. To rade zato što komunističke i nasilne tzv. nevladine organizacije imaju pravo da parniče protiv medija i građana prema važećim protivustavnim pravilima Zakona o javnom informisanju i medijima, Zakona o zabrani diskriminacije i Zakona o ravnopravnosti polova. Zato žele da sve svoje antinaučne, nakazne i nasilne ideologije i politike „identiteta“ uvedu što šire i protivpravnije u pravni sistem da bi to bila batina prema medijima i građanima koji se zalažu za slobodu govora i tržišta i sve druge najbolje vrednosti demokratije i slobode. Istovremeno su uveli tzv. krivično delo polnog uznemiravanja čije postojanje cene prema „subjektivnom osećaju žrtve“ što je teško kršenje ljudskih prava i stvaranje sistemskih kršenja principa pravne sigurnosti. Tzv. nevladine organizacije nisu nikada i nikako ovlašćene da predstavljaju građane;

    Свиђа ми се

  8. 8. Pitanje abortusa – što se tiče Srbije:
    1) Uopšte, čisto terminološki – ne postoji pravo na abortus već pravo dozvoljava prekid trudnoće radi recimo, zaštite zdravlja i telesnog integriteta žene odnosno radi navodnog prava na odlučivanje o sopstvenom telu. Radi se dakle o pravu na zaštitu zdravlja kada je to neophodno i navodnom pravu na telesni integritet.;
    2) Prvo, oni koji se upuštaju u seksualne odnose unapred znaju da nema stoprocentne zaštite od trudnoće i time pristaju i na takvu posledicu pa to nije zapravo neželjena trudnoća. Dakle, kada se jednom desi trudnoća ona se nije desila bez volje muškarca i žene. Stupanjem u seksualni odnos se pristaje i na takvu posledicu.;
    3) Abortus je ubistvo. Što reče sjajni Ben Šapiro (Ben Shapiro): „Da ste vanzemaljac i da pretražujete Zemlju – prepoznali biste to kao oblik života“ :);
    4) Pitanje ekonomskog stanja ili udobnosti života nije opravdanje za ubistvo. Argument da će neke žene raditi abortuse čak i ako budu nezakoniti – nije argument. To je isti argument kao kada bismo rekli zašto da zabranimo ubistvo jer će biti ljudi koji ubijaju. Zabranom se učini ono što je moguće – spase se život najvećem broju beba i to je najviše što može društvo da učini uz gonjenje kriminalaca.;
    5) Čak je i pitanje da li dozvoliti ubistvo deteta i u slučaju silovanja jer da li se može jedan zločin pravdati drugim koji je učinjen prema počiniocu? Inače se argument trudnoće usled silovanja koristi iako se zaista dešava u veoma malom broju slučajeva, kao opravdanje za najveći broj abortusa, tj. onih gde je trudnoća nastala kao posledica saglasnog seksa. Mislim da ni tada ne treba dozvoliti jer je opet u pitanju ubistvo;
    6) Jedino kada treba omogućiti abortus je u slučaju ozbiljne ugroženosti zdravlja majke. Deca iz incesta ne treba da budu ubijena. Deca sa ozbiljnim deformitetima ne treba da budu ubijena, kao ni deca koja te deformitete steknu ako su plod incesta.;

    Pitanja su dakle dokle ide sloboda pojedinca i pravo na život? Život počinje začećem. Abortus je ubistvo. Najgora ubistva se vrše u zemljama gde je dozvoljen u kasnoj trudnoći. Lome bebama glave da bi ih izvukli iz majki znate… Oni koji omogućavaju legalizaciju abortusa i čine to lakim kao da je u pitanju običan odlazak u samoposlugu su najgore ubice u istoriji. Njihove žrtve su isključivo deca…

    Свиђа ми се

  9. Abortus je bez sumnje najstrašnji zločin koji je zločinačka ideologija donela svetu. Ništa drugo se ne može sa tim zločinom porediti – što čini broj žrtava komunizma širom sveta znatno većim čak i od broja žrtava islama tokom 14. vekova istorije. Nije ni čudo da postoji zločinački savez Dve Kule – komunizma i islamizma…

    Свиђа ми се

  10. Evo još zanimljivih izjava… Potrebna je široka i odgovorna rasprava u našoj javnosti povodom abortusa.
    „Igrajmo jednu igru sa levičarima. Igra se zove: „U kom trenutku treba da budete u mogućnosti da ubijete ovu bebu?“… Dakle, kada je u redu ubiti to? Da li je u redu u 14. nedelji kada srce pumpa nekoliko litara krvi kroz telo svaki dan? Ili u 15. kada beba ima receptore ukusa kao i odrasli? U 4. mesecu kada koštana srž počinje da se formira? Ili oko 9. i 10. nedelje kada bebini zubi počinju da se formiraju kao i nokti, govorimo o bebi staroj 2 meseca? Beba tada može da okrene glavu i da se namršti. Može da štuca. Je li tada u redu ubiti? Da li je u redu ubiti u 4. nedelji? Do kraja 4. nedelje dete je već 10000 puta veća od oplođene jajne ćelije. Već se mogu videti začeci očiju, nogu i ruku. Već postoje moždani talasi koji se mogu detektovati. Usta i usne su tu. Nokti na rukama se formiraju. Da li je u redu ubiti u 3. nedelji? Detetova kičma i nervni sistem se formiraju. Jetra, bubrezi i creva počinju da dobijaju oblik. Da li je u redu ubiti u 22. danu? Srce deteta već kuca sa detetovom krvlju koja može biti i drugačije krvne grupe od majke. Dakle, kada mislite da je u redu ubiti to dete zato što imate problem sa ličnom udobnošću?… Mnogo stvari je u ljudskoj istoriji bilo zakonito a koje su bile zlo… Govorimo o stvaranju unikatnog ljudskog života i možete ga videti. Možete videti rast. Neko reče – pa moždani talasi tek počinju u 20. nedelji. Pa, da li mislite da su ljudi koji vegetiraju živi? Da li biste ubili takvu osobu znajući da ako sačekate nekoliko nedelja osoba će biti živa i funkcionalna? (moj prevod nekih izjava Bena Šapira (Ben Shapiro), američkog konzervativnog komentatora i pisca povodom pitanja abortusa. Objavljeno na kanalu Jutjub kanalu The Daily Wire 6. oktobra 2016. godine)

    „Ono što si okončala je bio jedinstveni genetski kod koji je imao boju očiju, boju kose, koliko bi bio visok, težak, njegovu ličnost, sklonost ka mentalnoj bolesti, kakvu bio kosu imao i kako bi gubio kosu – kada si izvršila abortus eliminisala si sve to. To je naučna činjenica.“ (Stiven Krauder ženi koja je razgovarala sa njim u emisiji I’m Pro-Life (3rd Edition) | Change My Mind. Objavljeno na njegovom Jutjub kanalu 05.03.2019.)

    Još – Време чувања
    Семене ћелије, јајне ћелије и рани ембриони чувају се у периоду за који су супружници, односно ванбрачни партнери који су укључени у поступак БМПО дали писмену сагласност, у складу са овим законом, али не дуже од пет година од дана њиховог давања.
    По истеку рока из става. 1. овог члана семене ћелије и јајне ћелије се уништавају, а рани ембриони се спонтано разграђују и уништавају. (član 51, stavovi 1 i 4 važećeg Zakona o biomedicinski potpomognutoj oplodnji)“
    „Ембрион се од почетка свога постојања разликује од било које мајчине или очеве станице и расте следећи властити пут развоја, усмерен записом ДНК, према сопственом преживљавању и властитој зрелости. Ембрион је људски јер има генетски конституцију која је карактеристична за људска бића. Потпуно је програмиран и активно предиспониран, да се развије до зрелости у људско биће што ће и постићи, ако не буде ометан болешћу или спољним деловањем. (o ljudskom embrionu iz W.)“.
    Da li primećujete dobri ljudi da semene i jajne ćelije drugovi uništavaju, a rane embrione „spontano razgrađuju i uništavaju“. To je istovremeno primer komunističke umobolnosti i zla ali i primer traga savesti! Sami sebe demantuju! Zašto embrione ne uništite drugovi? Pa to nije ljudsko biće je li tako…?
    Komunizam je pre svega mentalna bolest… Mentalna bolest i čisto zlo.
    Sve što uništava začeto ljudsko biće je ubistvo…

    Свиђа ми се

  11. 9. Jooj da! Istraživanje o „rodno“ zasnovanom nasilju u školama…
    „Nekada je opravdano da dečko svojoj devojci lupi šamar.“
    Izjava koju sam naveo je iz tzv. Istraživanja o rodno zasnovanom nasilju u školama, koje je urađeno (prikupljanje podataka) u decembru 2013. godine a štampano 2015. godine čiji izdavač je Fakultet političkih nauka, Centar za studije roda i politike, a suizdavač je UNICEF Beograd? Naravno… „stavovi koji su izneti u tom istraživanju pripadaju isključivo autorkama i ne predstavljaju nužno stavove agencija Ujedinjenih nacija ili bilo koje druge organizacije pod okriljem Ujedinjenih nacija.“ Samo, eto tako… slučajno to pomažu…
    http://www.mpn.gov.rs/wp-content/uploads/2015/08/Istrazivanje_rodno_zasnovanog_nasilja_u_skolama_u_Srbiji.pdf
    To pitanje je postavljeno u okviru upitnika koji su đaci popunjavali. Šta je tu problem? Kada učenici odgovore da se slažu sa tom izjavom to će komunistički (feministički) ideolozi predstaviti kao nešto strašno. Međutim, šta to zapravo znači? Pitanje je nejasno. To nije pitanje da li se slažem da ženu treba udariti/ošamariti iz čista mira, već kada pažljivo pročitamo može da se zaključi da udaranje/šamaranje u nekim situacijama ili nije nasilje koje treba osuditi ili jeste ali čak i tada može da se zaključi da nije takvo i toliko kao što komunistički ideolozi žele da predstave. Može u razgovoru da se tako intonira da zvuči kao da se misli da je to udaranje iz čista mira ali – nema intonacije u upitniku! 🙂 Primera radi, da li je opravdano da muškarac udari ženu u odbrani? Kada me neko napadne, bio to muškarac ili žena gledaću da se odbranim kako god mogu.
    Dakle, tu imamo primer namerne manipulacije i površnosti u nečemu što bi trebalo da bude naučno istraživanje. To se radi zbog uvođenja zločinačke, komunističke ideologije u celo naše društvo, a naročito u obrazovanje a i radi zloupotreba novca građana.
    Dalje, šta je sa psihičkim nasiljem koje pojedine žene čine prema svojim partnerima/muževima? Šta kada psuje, vređa, gađa stvarima pa muškarac ode u drugu prostoriju a ona ga prati i nastavlja? Da li je tada opravdan šamar? To su ona retka nasilja odraslih prema drugima o kojima se tako malo govori…
    Treba tek da vidite šta su uradili sa definicijama nasilja u tom „istraživanju“…

    Свиђа ми се

  12. „Некада је оправдано да дечко својој девојци лупи шамар“ – добро, и да се сложимо да је легитимно питање за истраживање о „родно заснованом насиљу у школама“, зар никоме не пада у очи да није постављено симетрично питање: „Некада је оправдано да девојка свом дечку лупи шамар“? Такође, зар нико не препознаје презиме ауторке овог „истраживања“ Даше Духачек, чија ћерка Нађа, ко-аутор овог „истраживања“, је осмог марта 2019. качила љубичасте кецеље Патријарху Павлу, Николи Тесли и осталим великанима? Може ли ово „истраживање“ бити уопште меродавно када га је смислио и спровео идеолошки прочишћен феминистички тим? Све то смеће нам долази из ЕУ и УН, у циљу да нас уруши као нацију. Да ли смо од женске породице Духачек очекивали да ће бити заштитнице Српства, па им дозволили ове субверзивне делатности на највишем нивоу? Колико знам млађана Нађа није одговарала што је Патријарха обукла у кецељу са натписом „абортус је женско право“.

    Свиђа ми се

  13. „Јr“ u svojim komentarima često izjednačava feministkinje sa komunistima, ali to mnogima može biti nejasno. Medjutim postoji značajni dokazi da je feminizam direktan prepis Marksove teorije o klasnom sukobu, samo su termini zamenjeni: klasa postaje pol, izrabljeni radnici postaju žene, izrabljivači kapitaliste su muškarci, a kapitalizam je preveden u Patrijarhat. Od te tačke sve je isto, a završava se diktaturom (proletarijata) u ime žena, period koji nam se približio na puškomet, ili koji već živimo. Teror i progon heteroseksualnih muškaraca je počeo primenom novih zakona koji ukidaju pretpostavku nevinosti, postoje ideološka suđenja bez dokaza, nema mogućnosti kontratužbe za lazne optužbe, muškarac gubi sve, a žena sve dobija po razvodu po kratkom postupku. Neke žene zbog toga gube živote, a i ubice se potom samoubijaju, jer su već sve izgubili. „Žrtva nije kriva“ i „muškarac je monstrum“ je jedino objašnjenje koje se sme dati, i koje ne pomaže da se to ne desi ponovo, već samo podržava da se sistem ne menja da bi se to nastavilo događati. što će biti izgovor za još veću represiju nad muškarcima.

    Свиђа ми се

  14. @Mihailo Alić Pre svega hvala na komentarima i na Vašoj borbi za istinu. Zaista postajete uzor ljudima u smislu kakav javni govor nam je potreban. Veoma se radujem što u Srbiji sve više jača potpuno nova scena alternativnih mislilaca i slobodnih ljudi koji govore bez ustezanja. Vi i svega još nekoliko javnih ličnosti zaista ozbiljno pristupaju javnom govoru i borbi za mnoge prave vrednosti.
    Rekao bih da se zamena termina radi zbog boljeg maskiranja. Svakako ste u pravu da može biti nejasno jer je tema toliko velika i složena da je za knjige a komentarima možemo predstaviti samo glavne probleme cele priče.
    Evo još… „Nuklearna porodica mora biti uništena i ljudi moraju naći bolje načine zajedničkog življenja. Razbijanje porodica je, šta god bilo konačno značenje toga, objektivno revolucionaran proces…“ (Linda Gordon, poznata feministkinja i spisateljica, „Funkcije porodice, Žena: Žurnal slobode“, 1969). „Ne možemo uništiti nejednakosti između žena i muškaraca dok ne uništimo brak“ (Robin Morgan, američka feministička i politička teoretičarka i aktivistkinja, „Sestrinstvo je moćno“ 1970). „Da bismo podizali decu u jednakosti, mora da ih uzmemo od porodica i da ih podižemo u komunama“ (dr Meri Džo Bejn, američka politička teoretičarka i profesorka na Školi vlade pri Harvard Univerzitetu) „Kraj institucije braka je neophodan uslov za oslobađanje žena. Zato je važno za nas da ohrabrimo žene da napuste svoje muževe i da ne žive sa pojedinačnim muškarcima“ (Nensi Leman i Helen Salinger, Deklaracija feminizma 1971). “ Bog će se promeniti. Mi žene… ćemo toliko promeniti svet da se On tu više neće uklapati“ (Naomi Goldenberg, profesorka studija religije na Univerzitetu Otava, „Promena Bogova: Feminizam i kraj tradicionalnih religija“) Naravno… nema u Srbiji referenduma po pitanjima „rodne“ ravnopravnosti i zakona koji regulišu bračne i porodične odnose? Tzv. nevladinim organizacijama je protivustavno dozvoljeno da utiču na donošenje propisa i u radu organa javnih vlasti…

    Свиђа ми се

  15. Odakle takva razmišljanja dolaze ako ne odavde tj. mentalnog sklopa koji podrži umobolnu ideologiju komunizma:
    „Država je odgovorna za podizanje dece

    Međutim čak i kako kućni rad nestaje, reći ćete, tu su i dalje deca koju treba paziti. Ali i ovde će, radnička država zameniti porodicu, društvo će postepeno preuzeti na sebe sve zadatke koji su pre revolucije padali na teret pojedinačnih roditelja. Čak i pre revolucije, podizanje deteta je prestala da bude dužnost roditelja. Kada bi dete dostiglo školski uzrast, roditelji su mogli da dišu slobodnije, zato što nisu više bili odgovorni za intelektualni razvoj svog potomka….
    Kao što kućni poslovi nestaju, tako i obaveze roditelja prema deci postepeno nestaju do preuzimanja potpune odgovornosti od strane društva. Pod kapitalizmom deca su često, prečesto bila težak i nepodnošljiv teret radničke porodice. Komunističko društvo će pomoći roditeljima… Sve ovo pokazuje da odgovornost za dete prelazi sa porodice na zajednicu.

    Komunističko društvo smatra društveno obrazovanje dolazeće generacije jednim od osnovnih aspekata novog života. Stara porodica, uska i sitničarska, gde se roditelji svađaju i gde su jedino zainteresovani za svog potomka, nije sposobna za obrazovanje „nove osobe“. Igrališta, bašte, domovi i druge pogodnosti gde će dete provoditi veći deo dana pod nadzorom kvalifikovanih edukatora će, sa druge strane, ponuditi sredinu u kojoj dete može odrasti kao svesni komunista koji prepoznaje potrebu za solidarnošću, drugarstvom, uzajamnom pomoći i odanosti zajednici. Koje odgovornosti ostaju roditeljima, kada više ne mora da brinu o podizanju i obrazovanju deteta?…

    Radna žena ne treba da se uznemiri; komunisti ne nameravaju da oduzimaju decu porodicama ili da odvoje dete od majčinih grudi, i ne planiraju da preduzmu, nasilne mere da unište porodicu. Ništa od toga! Ciljevi komunističkog društva su sasvim različiti. Komunističko društvo vidi da se stari tip porodice raspada, i da se stari stubovi koji su podržavali porodicu kao društvenu jedinicu sklanjaju: domaća ekonomija umire, a roditelji u radničkoj klasi ne mogu da brinu o svojoj deci ili da im obezbede izdržavanje i obrazovanje. Roditelji i deca jednako pate u takvoj situaciji. Komunističko društvo ima sledeće da kaže radnoj ženi i radnom muškarcu: „Mladi ste, volite se. Svi imaju pravo na sreću. Zato živite svoj život. Ne bežite od sreće. Ne plašite se braka, iako je u kapitalizmu bio zaista lanac tuge. Ne plašite se dobijanja dece. Društvu treba još radnika i društvo se raduje rođenju svakog deteta. Ne treba da brinete o budućnosti svog deteta; vaše dete neće znati ni za glad ni za hladnoću“. Komunističko društvo brine o svakom detetu i garantuje detetu i majci moralnu i materijalnu podršku. Društvo će hraniti, podizati i obrazovati dete. Istovremeno, oni roditelji koji žele da učestvuju u obrazovanju svog deteta neće biti sprečeni u tome. Komunističko društvo će preuzeti na sebe sve dužnosti obrazovanja deteta, ali radosti roditeljstva neće biti oduzete od onih koji budu znali da ih cene…

    Žena koja preuzima na sebe borbu za oslobođenje radničke klase mora naučiti da razume, da više nema mesta starom svojinskom stavu koji kaže: „Ovo su moja deca, dugujem im svu svoju brigu i pažnju; to su tvoja deca, nisu moja briga i ne zanima me da li su gladna i da li im je hladno – nemam vremena za drugu decu.“ Radna žena mora naučiti da ne razlikuje između moje i tvoje; mora zapamtiti da postoje samo naša deca, deca ruskih komunističkih radnika…

    (Aleksandra Mihajlovna Kolontaj, 1872-1952, komunistička revolucionarka u Rusiji, prvo kao članica Menjševika a zatim od 1915 članica Boljševika; 1923 je postavljena za sovjetsku ambasadorku u Norveškoj (izvor: Wikipedia). Navedeni su delovi teksta „Komunizam i porodica“ iz 1920. godine.)

    Свиђа ми се

  16. A onda ono što je potpuno zastrašujuće….
    „Šta bi nam danas, na 8. mart, rekla Klara Cetkin? Šta bi nam rekla Aleksandra Kolontaj? Šta bi nam rekle svaka od 15.000 žena koji su pre 108 godina štrajkovale u Njujorku tražeći kraće radno vreme, bolje plate, trudničko odustvo i zabranu dečjeg rada?

    Verujem da bi nas Klara pitala, izvinite drugarice, jesam li se zbog Vas borila u Kopenhagenu da uvedem ovaj praznik. Aleksandra bi nas pitala, drage moje, jesam li ja zbog Vas ubedila Lenjina da u boljševičkoj Rusiji ustanovi 8. mart? Krojačice iz Njujorka pitale bi da li su zbog nas ostale bez 140 svojih drugarica koje su 8. marta 1911. izgorele u požaru fabrike tražeći veća prava?“

    (Potpredsednica Vlade Srbije i Ministarka građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, tekst u Večernjim novostima 08.03.2016 pod naslovom Zorana Mihajlović: Zar su cvet i poklon jedino što je ostalo od 8. marta?)

    Свиђа ми се

  17. Јr, Zorani Mihajlović je odgovorio Bajaga:
    „Šta bi reko Davis Miles,
    šta bi rekao Coltrain,
    u kafani sviraš bas
    with a bi-bop in your vein“.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s