Небојша Малић: Пораз је дошао после

Шта је било Куманово? Прво и пре свега, није било капитулација. Макар и овлашно поређење са ултиматумом из Рамбујеа, и званичним ратним циљем НАТО (да га наметне) то показује

Девети јуни није годишњица које се често или радо сећамо, али је датум вредан памћења. Тог дана је, наиме, потписан војно-технички споразум (ВТС) између Војске Југославије и НАТО у Куманову, којим је формално окончана операција „Савезничка сила“, односно 78-дневна агресија алијансе на тадашњу СР Југославију.

Двадесет година касније, упорно нас убеђују што Империја што њени плаћеници и култисти да је Косово тада „изгубљено“ и да треба што пре „признати реалност“ и прихватити то као непромењиву чињеницу. Па ако је тада изгубљено, да парафразирам песника, зашто вам је онда потребно наше признање?

Шта је онда било Куманово? Прво и пре свега, није било капитулација. Макар и овлашно поређење са ултиматумом из Рамбујеа, и званичним ратним циљем НАТО (да га наметне) то показује. СРЈ је предала Косово на управљање УН а не НАТО, без икакве приче о референдуму о независности за три године, и без права НАТО да се шетка где хоће као окупациона војска (Анекс Б).

Кад је војска кренула да се повлачи са Косова и Метохије, НАТО и његови новинари-пропагандисти остали су у шоку, бројећи возила и оружје за које су мислили да је уништено. Упркос 78 дана бесомучног бомбардовања највећег војног савеза на свету, једна мала и од свих напуштена земља успела је да се одбрани. Тај објективни успех биће преиначен у пораз и предају тек после, комбинацијом пропаганде и политичког преврата, којим је Империја испунила своје ратне циљеве годину 16 месеци касније.

Ако сте учествовали у „догађањима народа“ која су кулминирала Жутим октобром, сигурно се сећате оптужби против Милошевића да је „издао Косово.“ Аутори тих оптужби су, по доласку на власт, чинили „све што су могли“ (омиљена крилатица Бориса Тадића) управо на томе, мада за последњи корак нису имали што снаге, што храбрости. И хвала драгом Богу што нису.

Захваљујући њима, кад је НАТО почео да Куманово тумачи као безусловну капитулацију, није било никога да се на то пожали. Захваљујући њима, свака нова узурпација, превара, подвала, обмана и непочинство успевали су да прођу, је нико није хтео да им се супротстави. Захваљујући њима, свака прилика да се ма колико промени став Империје према Косову и Србима је пропуштена. А кад су потрошени до максимума, доведени су некадашњи родољуби у међувремену „пресвучени“, преумљени, издресирани, уштројени и укалупљени, да они заврше посао.

Ко је искрен, признаће гледајући на протеклих 20 година да је далеко више штете од рата направила „демократија“. Јер рат убије само тело, а ова тиранија хаоса и срачунатог безнађа убија душу, док сами себи не дођемо главе – на овај или онај начин – да би мучење престало. И то није нимало случајно.

Док не будемо почели да о 9. јуну говоримо као о часном датуму који је потврдио вредност успешног отпора далеко моћнијем непријатељу, а о 5. октобру као срамотном посрнућу пред истим, тешко да ћемо изборити било какву будућност у којој и даље постојимо. Од мене, толико.

Опрема: Стање ствари

(Сиви соко, 9.6.2019)

 



Категорије:Сиви соко

Ознаке:, , , , ,

4 replies

  1. Да се не лажемо: ми смо 90-тих водили прокси-рат за рачун руске „дубоке државе“. Процена Милошевића и сарадника је била: или ћемо да спасемо Русе, или да нас нема – ни једних, ни других. Него смо се жртвовали као мостобран, у нади да ће главница да се пресабере и врати да нас ослободи. Или макар освети!

    Друга опција је била да венемо као Македонија или Бугарска: Србија би већ одавно била без Војводине, Санџака и свега што се даде откинути; избеглице би куљале пут Београда, а затим преко океана, или ка ЕУ.

    Свиђа ми се

  2. “Пораз је дошао после” – каже Небојша Малић
    Не бих се сложио.

    Има Срба који су луцидно запазили да је НАТО ионако ушао у Србију, додуше само на Косово и Метохију, и да су отпор, погибељ и страшно разарање били бесмислени и непотребни.

    Тим поводом, ево “приче о Хитрилу” коју сам нашао у књизи ГУСКЕ У МАГЛИ (Дневник 24 март – 15 јун 1999) Љубомира Симовића, Београдска књига, 2005 :

    Хитрила су, наиме, сматрали најмудријим човеком у селу. Када је неки во завукао главу у земљани лонац, да поједе оно што је било у лонцу, и кад потом своју рогату главу, која се у лонцу заглавила, није могао да извуче напоље, мештани су у помоћ позвали мудрог Хитрила. Он је гледао оног вола са главом у лонцу, гледао и мислио, и кад је на крају смислио, рекао је да волу одсеку главу. Сељаци тако и ураде. Али је глава и после тога остала у лонцу. Шта да урадимо сад ? – питали су сељаци. – Разбијте лонац ! – посаветовао их је мудри Хитрило. И тако село, захваљујући памети свог мудраца, остаде и без вола, и без лонца.

    Свиђа ми се

  3. Далеко више штете од рата направила је демократија…

    Сећам се, за сузама у очима, избегличке колоне која је у лето 2002. године из Ниша кренула ка средишњој Србији у Београд.

    “Надам се да ћемо се ускоро поново видети“, рекао је том приликом председник Југославије Војислав Коштуница америчком државном секретару Колину Пауелу.

    Свиђа ми се

  4. Rat, odavno nije sukob vojski.Zapravo, oruzani sukob je dovrsenje rata.Kao sto Rusi danas ne primecuju da su u ratu, tako i mi nismo primetili da se „Kumanovskim sporazumom“ rat ne zavrsava.Zapad je znao sta ce posle, a da li je Milosevic znao?’95-e sam se kladio sa profesorom geografije da ce nas bombardovati zbog KiM.On je rekao da ce Rusija i Kina staviti veto, ja da ih nece ni pitati.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s