Некада је на нашим заставама стајало „са вером у Бога“, па тек онда „за Краља и Отаџбину“. То је поредак који је исправан. Док смо то разумевали, наши напори су давали резултате
Карађорђева и глава Кнеза Лазара и данас сијају и мера су спрам које се морамо равнати. Цена коју морамо платити да бисмо били своји и слободни. Колико смо их достојни… то је посебно питање. Лично мислим да нисмо.
Милош Црњански је својеврсни узор нашег удружења. Он је узоран културни делатник, чији уметнички значај нико не може да оспори, па ни они који имају проблем са његовим јасним националним, српским, идејама. Црњански је типични представник истинске српске елите, стваралац који је туђе књижевне утицаје вешто преображавао стварајући национални авангардни стил из којег проговара национални геније. Његови националистички, политички списи и данас су актуелни и пружају обиље материјала за разраду националистичке доктрине, пре свега на пољу стила, културолошког израза, али и уопштених политичких усмерења, каже у разговору за наш портал jереј Миљан Лапчевић, члан Културног клуба „Црњански“, удружења које је од самог почетка подржало нашу акцију „Петрових 800“.
Скупа са пуковником проф. др Бориславом Гроздићем, Отац Миљан, један од покретача иницијативе за подизање споменика Краљу Петру у Сремској Митровици, говориће у суботу осмог јуна у Српском дому у Сремској Митровици о односу православља и рата. Управо то је био повод разговору о овој и темама везаним за Краља Петра.
Културни клуб „Црњански“ подржао је нашу акцију подизања споменика Краљу Петру Првом у Сремској Митровици. Шта је разлог томе, како Ви лично гледате на Краља Петра?
Љубав народа према Краљу Петру тешко да се може мерити са симпатијама које Срби гаје према било ком другом владару. Муке кроз које је Чика Пера прошао са српским народом током Првог светског рата, али и пре, њега и данас га високо позиционирају у хијерархији српских монарха. Егзодус кроз који су Срби заједно са својим Краљем прошли у многоме подсећа на библијски егзодус јеврејског народа, на Излазак из египатског ропства, а фигура самог Краља у значајној мери сећи на Мојсија. Због тога, он заслужује споменик, али не само у Сремској Митровици. Сваки српски град треба да има споменик таквом Краљу, да генерације које долазе, када крај њега прођу, одају почаст народном Монарху, народу и војсци којих више нема.
Обично се каже да „Срби пречани“ нису толико везани за Први светски рат, да их се он „мање тиче“, па се отуда поставља и питање потребе подизања споменика Краљу Петру у једном „пречанском граду“.
Добро се зна да су ти исти „Срби пречани“ били активан чинилац свих национално-ослободилачких напора. Једни су као добровољци учествовали у борбама, други су куповали оружје, трећи скривали устанике, четврти дизали буне и у својим крајевима. Ти исти „Срби пречани“ били су дуго времена центар српске духовности и државности. То нарочито важи за Срем и у њему Деспотовину и Митрополију. Такође, не треба заборавити да су добар део комита-добровољаца у одреду Воје Танкосића чинили управо „пречани“, махом из Босне, који су добро знали шта значи робовање Бечу. Београд је чувао и Сремски добровољачки одред, у Срему је кренула и Тицанова буна… Краљ Петар је све то ујединио под својом круном и ту се нема шта додати.
Такође може се чути и то да је Краљ Петар био „зла коб“ Србије, да је он кривац за промену политичког курса, па чак и за доношење „погрешне“ одлуке о повлачењу кроз Албанију… То се и нама током акције често натура као разлог због којег је нисмо требали ни започињати.
Ја нисам историчар, још мање познајем војну историју и не могу да судим о конкретним потезима. Истина је да је и у оно време било појединаца, и то врло истакнутих, који су ценили да је повлачење погрешан корак, да се треба склањати у планине и ту чекати Швабу и Бугарина…
Оно што Краља Петра ослобађа оваквих оптужби јесте чињеница да се он у своју Србију вратио. То пропаст која напокон није спорна, чини привременом, не трајном. Да се војска, народ и Краљ нису вратили у Београд, историјски суд о њему би свакако био другачији. Овако, он се вратио као Ослободилац и то је титула која најбоље описује његово дело. Чак би могли рећи да Краљ може бити свако, али не може свако бити Краљ Ослободилац.
Какав је ваш лични однос према Обреновићима и Карађорђевићима?
Као и већина Срба, верујем барем да је тако, наклоњенији сам Карађорђевићима. Ставови које о њима имам резултат су више емотивног осећаја, а знатно мање рационалног промишљања. Нисам неко ко симпатише тајна друштва, масонерију, либералну демократију… ближи сам руском схватању Самодржавља као јединог правог монархистичког израза. Међутим, Карађорђе и Краљ Петар су, ван сваке сумње, две најупечатљивије фигуре савремене српске историје и када то кажем, не мислим само на њих као народне прваке, владаре, већ пре свега на њих као људе. Њих двојица су своју династију задужили на много година. Сви који су касније дошли, укључујући и Кнеза Александра који је био између, ма колико их волели, ценили или не… у сенци су Карађорђа и Краља Петра који своје потомке и данас кредитирају. Срби су крајње емотивни када се спомену имена Вожда и Краља и то је, чини ми се, ствар која нам је као и Косовски завет, ушла у ген, интегрални је део националне душе, основ идентитета. Позивати се на Обреновиће можете, али то је усиљено, то оставља утисак несклада, вештачке „љубави“.
Зашто мислите да је тако? У крајњем, под Обреновићима Србија је обновила своју самосталност и вратила Круну.
Нема те државе коју су Обреновићи могли да створе, нема те Круне, слободе и величине које су у српском народу могле, и данас могу, да оперу срамоту због погубљења Вожда Карађорђа. Да се разумемо, није ту реч само о погубљењу, већ и о слању једне такве главе на поклон иноверном Султану у Цариград. То је понижење које се не пере и не опрашта. Оно што се 1903. године десило Обреновићима, само је испуњење Правде због злодела које је Милош Обреновић учинио. Неправда је морала бити наплаћена. Карађорђева и глава Кнеза Лазара и данас сијају и мера су спрам које се морамо равнати. Цена коју морамо платити да би били своји и слободни. Колико смо их достојни… то је посебно питање. Лично мислим да нисмо.
Занимљиво би било видети која је од две династије била ближа Самодржављу. По спољним обрисима, чини се да је то Србија Обреновића.
Ни Обреновићи ни Карађорђевићи, да се ограничимо на Краља Петра и Краља Александра, нису себе у довољној мери сагледавали као православне монархе. Сматрам да је монархија православна у оној мери у којој за свој основ узима Свето Писмо. Да би тако било, она, по мом уверењу, мора бити Самодржавна, јер само таква монархија одражава слику најсавршенијег поретка који постоји, а то је поредак Царства Небеског, где имамо Небеског Цара који влада, управља, који има своје поданике који га се опет боје благословеним страхом. Ни код Обреновића ни код Карађорђевића тако нешто не можемо пронаћи или тек у траговима.
Важно је да знамо да Краљ није „обичан“ владар. Сходно чину помазања, увођења у Трон, могућности да уђе кроз Царске Двери и друго, можемо слободно рећи да Монарх у себи сједињује духовно и лаичко. Монарх је изнад осталих, али не у части и власти, већ у служењу. Онај ко хоће да буде главни, мора свима да буде слуга. То је мера доброг владара, православног Монарха који као и сељак, радник, било ко други, потпада под исти Закон.
Ту долазимо до суштине. Све наше борбе су у духовним сферама. У њима Ђаво покушава да обори систем, групу и појединца који покушавају да се врате у јеванђељски колосек. Удаљавање од поретка који човека може да заштити на дуже стазе довело је до уништења Самодржавља, тачније његове смене парламентарном, по правилу либералном монархијом до републике на крају. Свака смена је доносила ново одвајање од Јеванђеља, од учења Цркве, па смо данас ту где јесмо са републиканским уређењем за које нам говоре да је најбољи од свих. И то јесте истина, ако човека, његове мане и малодушности узмемо као меру ствари. Овакви какви смо, поручује нам се да ми нисмо за бољи поредак, онај који од нас тражи више, који нас усмерава ка Смислу. А ја мислим управо супротно. Човек је створен за више од онога што данас јесте или мисли да јесте и може. За то му је потребно Самодржавље.
Ако верујемо да је истина у Христовим речима да је Апостол Петар стена на којој ће бити саграђена Црква којој Ђаво неће моћи ништа, онда нема разлога да они који претендују на власт, у овом случају на престо, своје намере не вежу за ту истину. Ава Јустин је рекао да је Црква суштина нације, не да би један сталеж уздигао изнад осталих, већ да би указао на чињеницу да држава и нација немају други задатак осим да појединца воде ка Царству Божијем. Васпитање за Царство Божије, то је смисао државе. У оној мери у којој су то разумевали, Карађорђевићи и Обреновићи су били православни монарси и владари.
Некада је на нашим заставама стајало „са вером у Бога“, па тек онда „за Краља и Отаџбину“. То је поредак који је исправан. Док смо то разумевали, наши напори су давали резултате. Национализам је, по речима Светог Владике Николаја Велимировића, рам у којем је Христос. Људи који су пре стотину година победили у Великом рату и којима, подижући споменик Краљу Петру такође враћамо дуг, то су добро знали.
Па ипак, Краљ Петар је током своје владавине ипак успео да ослободи народни дух и управо тим вођен оствари што је остварио. А био је парламентом ограничен Краљ.
Лично сматрам да је Краљ Петар, упркос свему, био најпре добар човек и ту лежи извор његове снаге. Човек који долази у Босанску Крајину да се бори, да се жртвује за другог, одричући се јавно претензија на престо, најбоље говори о томе каква је личност. И погледајте сада разлику између оца и сина, Петра и Александра који је много више полагао на власт. Иако је живео где јесте, иако је говорио са тешким француским акцентом, Краљ Петар никада није изашао из опанка. Разумео га је и волео и то је амортизовало све оно лоше што је један либерално-парламентарни поредак могао да узрокује.
Са друге стране, Краљ Петар је владао у времену када Срби, окружени непријатељима, нису ни имали куда осим да се боре, да се колико год је могуће држе заједно. То је додатно јачало народни дух, подстицало на напредак и то је Петру свакако ишло на руку. Србима су често непријатељи били највећа помоћ, ма колико то можда парадоксално звучало.
Као што је Мојсије водио свој народ бежећи од силе египатског Фараона, тако је Краљ Петар, са својом заставом на којој је прво Бог, па онда он пролазио кроз Албанију. И око Петра и око Мојсија било је рата и смрти, али је било и победе. Та победа највеће је дело Краља којем дижемо споменик и ради којег се сабирамо.
На ове речи одлично се надовезује и тема трибине коју очекујемо. Колико су Краљ Петар и његов војник били свесни значаја православне вере у рату у којем су се нашли и колико је та свест утицала на победу коју смо дочекали 1918. године?
Мислим да су Срби пре стотину година били свесни да им и у рату и у раду може помоћи само Бог. Отуда ништа нису започињали, а да се прво не прекрсте. Та свест о постојању Бога довољно сведочи о томе да су на правилан начин разумевали и добро и лоше што им се дешава.
Ако је то истина, како се онда могло десити оно што се десило? За шта су Срби били кажњени страдањем у Албанији и током читавог рата?
Бог не шаље људима муку само да би их казнио. Он зна да се злато кали ватром. Муком, Бог проверава нашу веру, али све то Он не чини из мржње већ из љубави према човеку, као када родитељ грди и туче своје дете пошто учини неки преступ, а све да би постали свесни да нас тај преступ сутра може скупље коштати.
А шта може бити скупље од силне смрти која је косила Србе током Великог рата?
Скупљи од тог помора је помор који траје вечно. Ми сви крштењем потпадамо под знак Крста који је подигнут на Голготи. Тај знак је Христос изнео уз страдање, али и васкрсење. На том Крсту, разапет, мучен, Христос је победио кушача, таму, Ђавола и то је неопходно за добијање места са десне стране Оца. Кога Бог воли, даће му страдање. Тај народ је све то знао. Наши стари су знали да човек мора проћи кроз оно кроз шта је прошао Христос. У Албанији, српски војник је знао да ако је Син Божији био оклеветан, мучен, распет, обичан смртник, сељак из Шумадије или Црне Траве нема право да ропће, већ само да трпи, страдава и побеђује.
Мора да се прође кроз страдање. Бог зна колико нам треба и колико можемо да претрпимо да би дошли до спасења. А смрт се претрпи. То је тренутак који боли или не, граница која се мора прећи да би се живело у другој реалности коју је посведочио Христос, коју су посведочили апостоли и светитељи.
Наши преци су то знали и зато нису кукали и радо су ишли у војнике, у рат, о одбрану своје вере и заједнице.
Коначно, у каквом су односу православље и рат?
Одговор на то питање је својеврсна табу тема. Човек је данас у кукавном и јадном положају и свака помисао на страдање и рат га саблажњава. Разлог томе лежи у чињеници да савремени човек једину вредност живота налази управо у каквом-таквом животу и себи самом.
Сасвим је очигледно да су многи ратници канонизовани од стране Цркве. Кнез Лазар је погинуо као ратник, у својој и туђој крви, са мачем у руци. Да ту постоји проблем, Црква га сигурно не би канонизовала. Пошто не познајмо ни текст ни дух Светог Писма, онда нам није јасан ни детаљ о истеривању трговаца из Храма. А Христос није био ни насилник ни хулиган. Он је тим гестом штитио опште, дом Оца свога, Отаџбину, светињу и то од оних који од ње праве „разбојничку јазбину“. Са друге стране, када Га воде на страдање, Он се не противи и радо прихвата сваку увреду и пљување. У кукавном времену у којем живимо нама се овај други модел понашања намеће као једини и за све прилике. Заборавља се та јасна разлика – једно је однос према личним непријатељима, а друга је ствар однос према непријатеља заједнице. Није погрешио Свети Филарет Московски када је рекао да непријатељима својим треба опростити, да се непријатеља Бога треба гнушати, а да непријатеље Отаџбине треба сатрети. То је мисао изречена на темељу Јеванђеља.
Обавеза нас Хришћана је да опростимо личним непријатељима, али немамо право на исти однос према онима који желе да нашкоде нашим породицама. Понашањем у Храму, Христос је дао одговор на питање како се према таквима треба поставити. У крајњем, у Светом Писму Христос каже и то да нема веће љубави него да неко положи живот за ближњег свог. Та жртва не значи нужно физичку жртву у боју, мада је и она ту, већ и жртва коју подносимо због своје деце, породице, ближњих, сиромашних. На то смо обавезни, то за нас није ствар избора.
Дакле, јако је важно да се говори о односу наше вере и рата. Сходно свему што се око нас дешава и што може да нам се деси, то питање би у будућности могло да нас кошта. Како ћемо се сутра понашати, зависи од тога како ћемо схватити наш однос према заједници, према ближњем и светињи.
Наслов и опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Оставите коментар