Матија Малешевић: Србија на Истоку

Седење на сопственој столици има смисла само уколико се наше руководство определи за Исток.То је једини начин да пораз у бици за Косово 1999. и катастрофално стање након тога претворимо у коначну победу

Извор: mediagroup.rs

Нижеразредни чиновник Стејт департмента Хојт Ји, 2017. године, током своје посете Београду поручио је Србији да „не може седети на две столице истовремено“. Са временске дистанце од скоро две године можемо закључити да су речи Хојта Јиа биле сурова реалност. Није битно какво место дотични господин заузима у Стејт департменту, већ чињеница да он верно преноси званичну позицију институције коју представља. Посета Хојта Јиа између осталог представљала је и једну испланирану обавештајну операцију – сондирање позиције српске политичке и интелектуалне елите. Управо зато је Ји поруку изговорио на течном српском језику. Министар спољних послова Србије истог часа упецао се на удицу на којој су висиле столице и одговорио да Србија седи само на једној, сопственој столици. После неког времена председник Вучић поновио је речи свог министра и на томе се завршио дијалог представника Стејт департмента и српских власти. Уколико је ово званичан став Београда, онда народ заслужује објашњење: како мали српски народ у још мањој српској држави може себи да дозволи столицу између великих сила какве су Русија и НАТО. Ово питање постаје још актуелније ако се сетимо речи америчког председника Џорџа Буша који је 2005. године 99 пута на јавним наступима поновио „ко није са нама, он је против нас“. Од тог периода прошло је више од 10 година, доласком Обаме на власт реторика Сједињених Држава је ублажена, али је у пракси стратегија остала непромењена. Изјаве наших званичника имају добар популистички ефекат, али оне носе огромне политичке последице и зато морају бити пропраћене адекватном геостратешком визијом. У супротном, српски народ наћи ће се по ко зна који пут у безизлазној ситуацији.

Америчка амбасада вероватно је проследила централном апарату све изјаве српских званичника везане за посету Хојта Јиа. У складу са тим можемо претпоставити и какви су закључци: „Београд због своје нелојалности према западним партнерима и даље остаје највећа претња по америчке регионалне аспирације.“ Црна Гора и Македонија експресно постају чланице НАТО , притисци због непризнавања Косова се интензивирају, Косово добија војску коју обучавају хрватски војни ветерани, тежи се укидању надлежности Републике Српске… Све ове операције нису уперене против Русије или Кине већ директно против Србије, како би се додатно сузио маневарски простор Београда. Господин Хојт Ји рекао нам је истину у очи, предложио спољнополитичку капитулaцију, по свему судећи и неки „штап са шаргарепом“. Наши најеминентнији стручњаци одмахивали су главом и говорили да је реч о трећеразредном чиновнику и да нова администрација председника Трампа има нови план за регион. Убрзо након посете Хојта Јиа, председник Вучић имао је серију сусрета са западним партнерима покушавајући да добије минималне уступке за питање Косова и Метохије. Резултатe преговора Вучић је саопштио на следећи начин: „Србија је ударила у зид.“ Ово није ни први ни последњи пут, Србија ће сваки пут наићи на западни зид све док не одустане од вођења независне политике, тј. од своје столице.

Живимо у униполарном свету, Сједињеним Државама у коалицији са европским партнерима све је дозвољено, а државе које желе да воде самосталну политику морају бити санкционисане и неутрализоване на све могуће начине. Кина – доброћудни азијски џин који у овом веку није имао ни један међународни инцидент – означен је као „системски ривал“ само зато што економски успешно парира Западу. Покушај Владимира Путина да одбрани национални интерес своје државе протумачен је као ревизионизам и политика империјализма идентична Трећем рајху. Последица оваквог погледа на свет јесте поновно спуштање гвоздене завесе. Криза у односима Запада и Русије оправдано је добила назив „нови хладни рат“. По узору на претходни, главни актери – Москва и Вашингтон, остали су непромењени, одсуствује директна конфронтација, русофобија опет игра главну улогу у креирању јавног мњења, а сукоби ниског интензитета свакодневно се испољавају на информационом, економском, културном пољу. Нови хладни рат практично утиче на сваку важнију димензију међународног система. Оно што га разликује од претходног јесте да се не ради о сукобу две идеологије са глобалним аспирацијама и да свет више није подељен на два пола. Поред тога Сједињене Државе имају 8 пута већу економију, двоструко већи број становништва и што је најважније 7 пута већи војни буџет. Ако се америчким бројкама додају и европски савезници, чланице НАТО савеза и чињеница да је граница хладног рата измештена из Берлина у Донбас, долазимо до закључка да борба између Запада и Русије више личи на крсташки поход него на нови хладни рат.

У том контексту избор Србије између Запада и Русије је лажан, и може се парафразирати насловом текста познатог спољнополитичког аналитичара Бошка Јакшића: „Србија између столице и хоклице.“ Са једне стране Русија je успела да поврати статус једног од главних глобалних играча, међутим руска економија стагнира, демографски потенцијал је низак, културни утицај не може да се пореди са оним који има Запад. Данашња Русија само је бледа слика некадашње суперсиле под називом Совјетски Савез. Повољну геополитичку ситуацију Сједињене Државе користе за остваривање својих сопствених интереса – интеграцију Балкана у евроатлантске структуре. Србија окружена НАТО и ЕУ државама практично се налази у безалтернативној ситуацији, али тамо где избора нема задатак политичара је да га створе. Седење на сопственој столици може да буде и јесте дугорочни стратешки циљ државе Србије, али у евроатлантским оквирима то је не могуће. Како би се успешно остварио тај циљ није довољно упорно ударати у зид, већ ускладити спољнополитички курс са глобалним геополитичким променама. Потребно је спроводити политику по новим начелима, угледајући се на народе које се налазе у сличном положају. Добар пример је Русија.

Формула дуготрајном одолевању политици Запада крије се у такозваном „стратешком окретању на Исток“. Испровоцирана обојеном револуцијом у Украјини, Русија је морала да реагује присаједињењем Крима, то је уједно значило и коначан раскид са Европом и са концепцијом Великог заједничког европског дома. Шарл де Гол је под овом концепцијом подразумевао „нераздвојне линије мирног суживота народа од Атлантика до Урала без идеолошких и блоковских подела“. Крајем прошлог века и током прве деценије 21. века посткомунистичкаруска елита веровала је да је дошао тренутак када ће Русија коначно постати део европске породице. Идеја је била да се на равноправним основама Евроазијска економска унија и ЕУ интегришу у јединствени економско-безбедносни простор од Лисабона до Владивостока, процес под називом „интеграције интеграција“. Испоставило се да је Европа направила избор у корист натоцентризма и атлантизма науштрб евроазијског континентализма (корени овакве одлуке објашњени су у мом тексту Генеза евроатлантизма). Након пропуштене историјске шансе да се Европа и Русија културно-историјски сједине, Москва почиње да спроводи „план Б“ који подразумева стратешку преоријентацију геополитичких приоритета са Запада на Исток у правцу Кине, Индије, Ирана, држава АСЕАН итд. У главама руске елите долази до геоидеолошке промене свести. После 300 година пресађивања политичких института и стремљењу ка Европи, Русија од европске периферије постаје централна евроазијска држава са мисијом да на равноправним основама сарађује и са Истоком и са Западом.

Свесна да самостално не може да изађе на крај са притиском Запада, а да истовремено и други азијски гиганти у успону имају слична искуства, Русија предлаже концепцију под називом Велика Евроазија, која просторно покушава да обједини све регионалне организације и државе „централног светског континента“ у један недељиви геополитички мега пројекат од Атлантика и Северног океана на западу и северу до Индијског и Тихог океана на југу и истоку. Реч је о једном стратешком и активном спољнополитичком циљу – формирање система континенталне безбедности који би у перспективи могао да израсте у нови светски поредак. Америчка верзија новог светског поретка подразумева глобално управљање светом из једног центра, такозвани униполаризам и изградњу универзалне цивилизације по узору на Западну. Руска верзија подразумева образовање демократског, конзервативног (очување суверенитет) полицентричног међународног система. Носилац идеје полицентричног међународног поретка није само Русија, већ у првом реду азијске државе у успону, које полако долазе до закључка да је заједничким снагама могуће успоставити глобалну равнотежу, свргнути евроатлантску вишевековну хегемонију и сачувати политички плурализам. Ове идеје се не рађају у геополитичком вакуму већ су праћене реалном дисперзијом западне глобалне моћи и брзим економским растом великих држава у Азији. Такође су праћене координисаном изградњом нових трансконтиненталних транспортних системима у правцу Истог-Запад (кинески пут свиле) и у правцу Север-Југ ( Индија-Иран-Азербејџан-Русија). Захваљујући новим технологијама железнички саобраћај преузима примат у међународној размени на рачун поморске трговине под контролом Сједињених Држава.

Људски, материјални, војни и економски ресурси на располагању Сједињених Држава уз помоћ којих се жели сачувати глобална доминација налазе се у дефициту. Време није на њиховој страни. У савременом међународном систему протекционизам, конфронтација, регионалне блоковске поделе, санкције играју све већу улогу. Ови механизми користе се само са једним циљем – одржати status quo како би се спречила ерозија западне глобалне доминације. Функција Велике Евроазије јесте у превладавању деструктивних глобалних тенденција, на принципима међународног права, отворености, транспаретности, равноправности и слободне конкуренције. Управо овај мега пројекат треба да учврсти глобалну стратешку стабилност и створи услове новог, незападног модела глобалног развоја. Обриси нове евроазијске архитектуре постају све видљивији, иако се процес налази још увек у почетним фазама.

Идеја је наишла на добар пријем код осталих азијских држава пре свега зато што се заснива на мултилатералним механизмима и слободној вољи, супротно принципу искључивости и „привилегованог клуба изабраних“. Пројекат Велика Евроазија довољно је флексибилан и широк да у своје оквире обухвати већину спољнополитичких програма евроазијских партнера. Добар пример је кинеска иницијатива „један појас један пут“. Очекивала се конфронтација Кине и Русије у Централној Азији, међутим сведоци смо конвергенције интереса Евроазијске економске уније и кинеског пута свиле. Данас, овај регион добар је пример динамичног раста и економске модернизације захваљујући пре свега кинеско-руском стратешком партнерству. Улоге између ове две државе равноправно су расподељене. Русија гарантује безбедност, док је Кина преузела лидерску улогу у сфери економије и улагања. Сарадња са Кином данас је најбољи пример успешне руске стратегије „окретања на Исток“. Што се тиче руско-индијских односа репрезентативна је изјава премијера Модија о председнику Путину. „Под његовим визионарским руководством билатерална и мултилатерална сарадња између наших држава достигла је нове висине. Руско-индијско пријатељство има чврсте основе, очекује нас светла будућност.“ Добри односи Русије и Индије дали су повод индијској опозицији да оптужи Москву за мешање у индијске изборе. Тензије су додатно подгрејане склапањем уговора о набавци система С-400.

Концептуални оквир Велике Евроазије имао је кључну улогу у регулисању сиријског конфликта. Иран и Турска нашли су заједнички језик само захваљујући посредничкој улози Русије која је признала свим државама право да у свом блиском суседству штите своје националне интересе али уз очување принципа територијалног суверенитета и интегритета, у конкретном случају Сирије. На сличним основама Индија и Кина, два архинепријатеља нашли су се заједно у Шангајској организацији за сарадњу. Захваљујући одмереној и равноправној посредничкој улози Русије,формира се један нови „кодекса понашања“ на територији Евроазије. На тај начин Русија покушава да евроазијски мозаик различитих културно историјским традиција сложи у једну хармоничну целину остављајући довољно простора свакој држави да унутар своје интересне сфере решава питања од националног значаја, стварајући услове за очување политичког плурализма. Захваљујући таквом приступу, започети интеграциони процеси у Евроазији не одвијају се путем конфронтације и супарништва већ доприносе још бржем економско-политичком успону Истока.

Значај Балкана за концепцију Велике Евроазије још увек није у потпуности препознат и из тог разлога у руској спољнополитичкој доктрини регион Балкана се не спомиње. Међутим, у горе поменутом документу Србији се посредно даје подршка чланом 69 у коме се каже: „Русија се са поштовањем односи ка европским државама које су изабрале да не приступе ни једном војном савезу. Ове државе значајно доприносе стабилности и безбедности Европе. Русија је спремна на конструктивну многовекторну сарадњу са њима.“ Највећу кривицу зашто Балкан није од приоритетног значаја за Русију сноси Србија, јер њени руководиоци константно понављају да је Србија европска држава и да припада западној цивилизацији. Уколико би Србија бар дискретним дипломатским каналима изразила интерес да постане равноправан члан евроазијске коалиције, геополитички значај Балкана би у великој мери порастао. Русија, Кина, Индија и Иран добили би значајног партнера на геостратешки важном коридору, такозваном евроазијском мосту који спаја Европу и Азију. У таквом случају Србија би могла да рачуна на чврсту залеђину свих евроазијских партнера, не само Русије. Конкретно за Београд то значи безбедносне гаранције, повлашћен режим трговине са азијским гигантима, огроман прилив инвестиција и сарадња са најбрже растућим светским економијама. Уколико би Србија искористила указану шансу, њена привреда могла би економски да обједини регион и неутралише етничке тензије. У дугорочној перспективи Србија би могла да постане језгро будућих балканских интеграција. Евроазијски импулс са истока може да буде велики подстицај и повод за поновно покретање иницијативе о хоризонталном повезивању балканских народа, на сличан начин на који то ради данашња Русија. Евроазијска алтернатива постала би главно оружје у рукама Београда за рушењу конструкције Западног Балкана и евроатлантске изолације.

Регуларни сусрети српских и евроазијских званичника на којима се размењују информације и истиче међународна подршка сведоче о добрим односима. Међутим, они се налазе само на консултативном стадијуму. Потребно је направити искорак у правцу формирања коалиције. То подразумева постојање усаглашене стратегије у остваривању заједничких циљева, то јест програм дугорочног координисаног деловања. Асиметрична коалиција, у конкретном случају, не подразумева претварање Србије у руску губернију или кинеску провинцију већ стварање равноправног партнерства у коме ће лидери бити први међу једнакима, primus inter pares.

Због непроцењиве континенталне геостратешке вредности, Балкан уместо бриселске периферије има потенцијала да постане транспортно-инфраструктурна артерија између Истока и Запада, један од кључних политичких центара Великог евроазијског партнерства. Време је да Србија из спољнополитичке дефанзиве пређе у офанзиву и постане предводник нове геополитичке, геоекономске и геоидеолошке преконфигурације балканског полуострва. Диверзификацијом економско-трговинских односа Србија од евроатлантског протектората може да се преобрази у евроазијског стожера. Предност Београда је у томе што заузима централну позицију у региону и што од његове одлуке зависи судбина читавог полуострва. Мана што ће се као најистуренији партнер Велике Евроазије налазити под највећим притиском Запада. Србијa je предодређена да буде „исток на западу и запад на истоку“. Ове речи најбоље одражавају идеју о евроазијској Србији.

Полицентрични светски поредак неће се успоставити тако што ће Русија изабрати своје савезнике и дати им прилику да постану регионални политички центри. Потенцијалну коалицију Велике Евроазије чине опасни и традиционални ривали као што су Турска, Иран, Кина. Међутим, у овом тренутку ривалство и супарништво стављени су у други план, а на прво место избија заједнички интерес – „стратешко обуздавање доминације Запада“. Русија је само иницијатор, а на осталим државама са сличним визијама је да препознају свој интерес и активно се прикључе великом евроазијском партнерству. Постепеним мењањем доминантне економске и политичке основе савременог светског поредка стварају се услови за рађање полицентризма. За сада, евидентно је да се политички центри Велике Евроазије стварају на оси Москва, Техеран, Пекинг али да ту Њу Делхи, Анкара и Каиро играју све већу улогу у оној мери у којој се осамостаљују и еманципују од Запада. Самосталне државе, по речима Владимира Путина, могу се избројати на прсте једне руке и сигурно је да се на такве државе највише рачуна у будућој изградњи полицентричног светског поретка. У будућности овај број ће се само повећавати, паралелно са слабљењем релативне глобалне моћи Запада. Од великог значаја за Србију је да обезбеди добру стартну позицију како би у новој прерасподели снага заузела што чвршће позиције.

Немојте да вас зачуди уколико сутра Србија поново удари у зид, а очекивања везана за западне партнере поново буду изневерена. Запад хоће Србију на коленима, а регион прочишћен од сваког „малигног утицаја“ са Истока. Српским политичарима пуна су уста о независности и неутралности Србијe, али у реалности то квази балансирање само деградира државу, служи за сакупљање дневнополитичких поена и све више нас увлачи у евроатлантске оквире. Седење на сопственој столици има смисла само уколико се наше руководство стратешки определи за Исток.То је једини начин да пораз у бици за Косово 1999. и катастрофално стање које је задесило Србију након тога, претворимо у коначну победу.

Advertisements


Категорије:Да се ја питам

Ознаке:, , , , , ,

2 replies

  1. Срби воле „велике“ политичке теме, а нарочито воле да Србију „углаве“ у неку такву тему, па онда Србија, као, постаје ту неки фактор, овде, конкретно, некакав „партнер“ Русије, Кине или Индије, што је, наравно, бесмислено.
    Сем тога, Срби. често, праве врло идиличну представу о Евроазијској унији. Политика није заснована на правди, принципу, праву и моралу, него на моћи. Идеја да ће Русија „понудити“ савез неком Киргистану, па овај, ако неће, може и у НАТО, је, наравно, крајње наивна.
    Но, да не улазим сад у српске фантазије о „добром Истоку“ и „лошем Западу“, само нешто практично. Србија не треба да се бави никаквим њиховим унијама и принципима. Гледајући географски и геополитички положај Србије, једина земља која би, из геополитичких разлога, могла да буде заинтересована за Србију, јесте Русија, што би, у пракси, значило да Србија понуди Русима стратешки боравак на Балкану, у замену за заштиту. Никаква Евроазијска унија за то не треба и не само да нам не треба него би била на штету у том аранжману, јер је Србији потребна директна и конкретна војна заштита. Е сад, проблем је, наравно, у томе, што лопине и које владају и у Москви и у Београду, имају другачије планове и нема изгледа да се то скоро промени.

    Свиђа ми се

  2. У тексту се ни на једном месту не предлаже учлањење Србије у Евроазијску економску унију. Врло је битно имати то на уму док се чита чланак.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s